Симбол вјере
From Wikipedia, the free encyclopedia
Симбол вјере је изјава о заједничким вјеровањима једне вјерске заједнице у облику фиксне формуле која сажима основна начела.
Један од најчешће коришћених симбола вјере у хришћанству је Никејски симбол вјере, признат 325. године на Првом васељенском сабору. Дао је основу хришћанском схватању јеванђеља, као и осталих књига Новог завјета и у мањој мјери Старог завјета. Потврђивањем овог симбола вјере, који описује Свету Тројицу, опште прихваћен као основно учење ортодоксије за већину хришћанских деноминација.[1] Апостолски симбол вјере, рани симбол вјере, широко је распростањем међу цркавама западне традиције. Неки хришћанске деноминације и друге групе су одбацили ауторитет тих симбола вјере. Најранији познати симбол вера у хришћанству, „Исус је Господ“, потиче из списа апостола Павла.[2] Један од најчешће коришћених хришћанских симбола вере је Никејски симбол вере, први пут формулисан 325. године нове ере на Првом сабору у Никеји. Засновао се на хришћанском схватању канонских јеванђеља, новозаветних списа и, у мањој мери, Старог завета. Афирмација овог симбола вере, која описује Тројство, генерално се узима као фундаментални тест ортодоксије за већину хришћанских деноминација, и историјски је била усмерена против аријанства.[3] Краћа верзија симбола вере, названа Апостолски симбол вере, данас је најчешће коришћена верзија у хришћанским службама.
Муслимани су прогласили шехадет, или свједочење: „Свједочим да нема бога осим Алаха, и свједочим да је Мухамед божји посланик”.[4]
Питање многих полемика је то да ли јудаизам има симбол вјере. Док неки кажу да јудаизам има такву природу којој је симбол вјере непотребан, други кажу да прихвата један симбол вјере, Шема Израел, који почиње ријечима: „Чуј, Израеле: Господ Бог наш, Господ је један”.[5]