Фашизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Фашизам је облик крајње десног, ауторитативног ултранационализма,[1] којег одликује диктаторска моћ, насилно сузбијање опозиције и снажно дисциплиновање друштва и привреде[2] који се истакао у Европи током раног 20. вијека.[3] Први фашистички покрети јавили су се у Италији током Првог свјетског рата, прије него што су се проширили на остале земље Европе.[3] Као супротност либерализму, марксизму и анархизму, фашизам се сврстава у крајну десницу на традиционалном политичком спектру љевица—десница.[4]
Фашисти су у Првом свјетском рату видјели револуцију која је донијела огромне промјене у природи ратовања, друштву, држави и технологији. Појава тоталног рата и потпуна масовна мобилизација друштва нарушили су разлику између цивила и бораца. Настало је „војно држављанство” према којем су сви грађани на неки начин били укључени у војску током рата.[5] Рат је резултовао успоном снажне државе која би могла мобилисати милионе људи да служе на ратишту и обезбједи економску производњу и логистику да их подржи, као и да има невиђена овлашћења којим би интервенисала у животима грађана.[5]
Фашисти су вјеровали да је либерална демократија превазиђена и сматрали су да је потпуна мобилизација друштва у тоталитарној једностраначкој држави неопходна за припрему нације за оружани сукоб и ефикасно реаговање на економске потешкоће.[6] Такву државу води снажан вођа — попут диктатора и борбене владе састављене од припадника владајуће фашистичке странке — како би утврдио национално јединство и одржао стабилно и уређено друштво.[6] Фашизам одбацује тврдње да је насиље негативне природе, а политичко насиље, рат и империјализам доживљава као средства кроз која се може постићи национално подмлађивање.[7] Фашисти су заговарали мјешовиту економију, са главним циљем постизања аутаркије (националне привредне самодовољности) кроз протекционистичке и интервенционистичке економске политике.[8]
Од краја Другог свјетског рата 1945. године, мало је странака себе отворено описивало као фашистичке, а тај термин сада пејоративно користе политички противници. Описи као што су неофашистички или постфашистички користе се углавном за крајњу десницу са идеологијама сличном или укоријењеним у фашистичким покретима 20. вијека.[3][9]