Хангул
From Wikipedia, the free encyclopedia
Хангул или корејско писмо (кореј. [1] ) је писмо којим се пише на Корејском полуострву, од 15. века.[2][3][4] Оно је настало 1443. године под краљом Сејонгом Великим током Чосон династије. У данашње време, овај алфабет је званично писмо у Северној и Јужној Кореји, и козванично у Јанбјанској корејској аутономној префектури и Чангбајском корејском аутономном округу кинеске провинције Ђилин. У Јужној Кореји, Хангул се првенствено користи за писање корејског језика, пошто је употреба Ханче (кинеских слова) у типичном корејском писању изгубила популарност током касних 1990-тих.
У својим класичним и модерними формама, писмо има 19 сугласничких и 21 самогласничко слово. Међутим, уместо секвенцијалног писања попут слова у латинском писму, хангулска слова се групишу у блокове, односно, знаки, као што је 한 , сваки од којих представља слог. Другим речима, мада слог 한 може да изгледа као једно слово, он се заправо састоји од три слова: ㅎ , ㅏ , и ㄴ . Сваки слоговни блок се састоји од два до шест слова, садржи бар један сугласник и један самогласник. На пример, корејска реч за „пчелу” () се пише као 꿀벌, а не ㄲㅜㄹㅂㅓㄹ.[5] Ови блокови су затим хоризонтално уређени са лева надесно или вертикално одозго надоле са празним местима између речи и интерпункцијом западног стила.[6] Попут традиционалног кинеског писања, корејски текстови су традиционално били писани одозго надоле, и здесна налево, и понекад се још увек пишу тако из стилских разлога. Свака корејска реч се састоји од једног или више слогова, и стога једног или више блокова.
Број математички могућих блокова је 11.172, мада је далеко мањи број слогова дозвољен у корејској фонотактици, и сви дозвољени слогови се не јављају у корејским речима. Од 11.172 могућих хангулских слогова, најчешћих 256 има кумулативну фреквенцију од 88,2%; док око првих 512, покрива 99,9%.[7] Хангул неки лингвисти описују као „алфабетски слоговник”, пошто он комбинује својства и предности оба система али без неких недостатака појединачних приступа.[8][9][10] Неки лингвисти сматрају да је ово писмо међу фонолошки највернијим системима писања данашњице. Једно интересантно својство Хангула је да облици његових сугласника наизглед имитирају облике уста говорника приликом изговарања сваког сугласника.[10][6][11]