Виолина
From Wikipedia, the free encyclopedia
Виолина је дрвени жичани гудачки инструмент[1] из виолинске фамилије. Поред виолине, у овој фамилији су и виола, виолончело и контрабас. Међу инструментима ове фамилије који су у редовној употреби, она је најмања и има највише тонове. Мањи инструменти виолинског типа су познати, нпр. виолина пиколо и пошета, али они виртуално нису у употреби у данашње време. Виолина типично има четири жице, које се штимују у интервалу чисте квинте. Жице се, почев од најдубље, штимују на висине следећих тонова: ге (), де1 (), а1 (), е2 (). Виолине су важни инструменти у широком опсегу музичких жанрова. Оне су најпроминентније у западној класичној традицији и у многим варијететима народне музике. Оне се исто тако фреквентно користе у жанровима попут кантри музике и блуграса, као и у џезу. Електричне виолине се користе у неким формама рок музике и џеза; осим тога, виолина је стекла популарност у многим незападним музичким културама, укључујући индијску и иранску музику. У енглеском језику се име често користи у контексту народне музике, посебно у ирској традиционалној музици и блуграсу, мада се овај надимак такође користи и независно од типа музике.
Класификација | Гудачки инструменти |
---|---|
Хорнобестел-Закс систем | 321.322-71 |
Развијен | рани 16. век |
Боја звука | Звук виолине. 67 KB (помоћ·инфо) |
Опсег | |
Сродни инструменти | |
Виолинска фамилија (виола, виолончело, Контрабас) |
Виолина је ушла у употребу у раном 16. веку на Апенинском полуострву. До неких додатних измена је дошло у током 18. и 19. века. Она је у Европи служила као основа за жичане инструменте који се користе у западној класичној музици, као што је виола.[2][3]
Виолинисти и колекционари посебно цене фине историјске инструменте које су направили градитељи из фамилија Страдивари, Гварнери и Амати у периоду од 16. до 18. века у Бреши и Кремони и Јакоб Стајнер у Аустрији. Према њиховој репутацији, квалитет њиховог звука до сада је одолео свим покушајима објашњавања или репродукције, мада је ово уверење спорно.[4][5] Знатан број инструмената је проистекао из радионица мање познатих градитеља, а постоји и знатно већи број масовно произведених комерцијалних „трговинских виолина” које потичу од мале привреде у Саксонији, Бохемији, и Мирекуру. Многи од тих трговинских инструмената су раније били продавани посредством и других трговинских кућа.
Виолински делови су обично направљени од различитих типова дрвета. Електричне виолине често нису направљене од дрвета, пошто њихов звух не мора да зависи од специфичних акустичких карактеристика конструкције инструмента, већ од електронског звукоснимача, појачивача и звучника). Виолине могу да буду опремљене са кетгутским, перлонским или другим синтетичким, или челичним жицама. Особа која прави или поправља виолине се назива лутиер или виолински мајстор или виолинар.