Звучни филм
From Wikipedia, the free encyclopedia
Звучни филм је фотографски и фонографски запис спољњег света.
Фотографски запис животних збивања - каквог имамо у немом филму - не може се сматрати звучним филмом јер му недостаје други нужни услов - фонографски вид записа. Многи теоретичари филма тврде да, заправо, филм никада није био без звука. Многобројни филмови били су пропраћени неком врстом музике и нарације. Историјски посматрано, још од појаве фонографа а касније и кинетографа, зачетници филмске индустрије покушавали су да споје слику и тон у једно. Међутим, они су успевали да слици додају само звучну пратњу, било живом речју коментатора или музиком клавира, оркестра, тадашњих грамофона. Кад међутим говоримо о звучном филму, тада мислимо да је звук забележен (снимљен) на филмску врпцу заједно са сликом. Реч је о томе да се звук посебним техничким поступком претвара у светлосни запис различитог интензитета.
Пре више од осам деценија 6. октобра 1927. године, у Лос Анђелесу је одржана светска премијера “Џез Певача” првог звучног дугометражног играног филма.[1] Ово дело било је прво у којем су скоро три деценије после појаве покретних слика глумци проговорили. Филм је реализован у продукцији холивудског студија “Ворнер Брос”, а тадашња музичка звезда Ал Џолсон изговорио је прве речи на филму: “Сачекајте, сачекајте, још нисте чули све…”[2]
Први југословенски дугометражни звучни филм је „Под југословенским небом" из 1934. године, а први српски играни звучни филм био је “Невиност без заштите” снимљен је током немачке окупације као приватни подухват Драгољуба Алексића 1941. године, а приказан током 1942. када га је видело чак око 80.000 Београђана.