Исламизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Исламизам је заједнички назив за политичке идеологије према којима ислам није само религија,[1] него и политички систем на коме би требало темељити законе, односно друштвено-економско уређење државе.[1][2] Исламисти се залажу за повратак друштва исламским вредностима, односно увођење шеријатског права. По њима је једино друштво темељено на исламским принципима и закону решење проблема које узрокује модерни живот, укључујући друштвено и културно отуђење, односно политичку и економску експлоатацију. Исламизам није јединствена идеологија, него се манифестује кроз широк дијапазон различитих покрета и странака од радикалних и екстремистичких до умерених и демократских.[3]
Обично се користи наизменично са терминима политички ислам или исламски фундаментализам.[4] У академској употреби, термин исламизам не прецизира која се визија „исламског поретка” или шеријата се заговара, или како њихови заговорници намеравају да их остваре.[5] У масовним медијима у западним земљама то се односи на групе чији је циљ успостављање шеријатске исламске државе, често са импликацијом насилних тактика и кршења људских права, и овај појам је стекао конотације политичког екстремизма. У муслиманском свету, израз има позитивне конотације међу својим заговорницима.[4]
Различите струје исламистичке мисли укључују заговарање „револуционарне” стратегије исламизирања друштва кроз вршење државне власти, и алтернативно „реформистичку” стратегију реисламизирања друштва кроз друштвени и политички активизам.[6] Исламисти наглашавају имплементацију шеријата (исламског закона),[7] панисламско политичко јединство,[7] укључујући и исламску државу,[8] или селективно уклањање немуслимана, посебно западних војних, економских, политичких, социјалних, или културних утицаја у муслиманском свету, које они сматрају неспојивим с исламом.[7]
Грејам Фулер се залагао за шири појам исламизма као форме политике идентитета, који укључује „подршку за [муслимански] идентитет, аутентичност, шири регионализам, ревивализам, [и] ревитализацију заједнице.”[9] Поједини аутори сматрају да је термин „исламски активизам” синониман и пожељнији од „исламизма”,[10] а Рашид Гануши пише да исламисти радије користе термин „исламски покрет”.[11]
Централне и проминентне личности у исламизму двадесетог века су између осталих Хасан ал-Бана, Сајид Кутб, Абул Ала Маудуди,[12] и Рухолах Хомеини.[13][14] Већина исламистичких мислилаца наглашава мирне политичке процесе, које подржава већина савремених исламиста.[15] Други, а посебно Сајид Кутб, позвали су на насиље, и његови следбеници се генерално сматрају исламским екстремистима, иако је Кутб осудио убијање невиних.[16] Према Робину Рајту, исламистички покрети су „вероватно изменили Блиски исток више од било којег тренда откако су модерне државе стекле независност”, редефинирајући „политику и чак границе”.[17] Након Арапског пролећа, неке исламистичке струје су се увелико укључиле у демократску политику,[17][18] док су други створили „најагресивнију и најамбициознију исламистичку милицију” до сада, ИСИС.[17]