Комуникација
From Wikipedia, the free encyclopedia
Комуникација (од лат. са значењем „делити“[1] или „учинити заједничким; саопштити; објавити”[2]) представља чин преношења разумљиве информације. Комуникација захтева пошиљаоца, поруку и примаоца. Комуникација је важна активност коју чак и несвесно спроводимо у сваком тренутку нашег свакодневног живота. Често нисмо ни свесни да као појединци, комуницирамо са одређеном појавом или са више њих истовремено. Многи аспекти савремене комуникације се данас подразумевају, јер су постали природна активност у нашим дневним навикама.[3] Комуникологија, као научна дисциплина, највише се бави комуникацијама.
Познати српски комуниколог Мирољуб Радојковић нуди три својства комуникације. Прва је да се у њој одиграва нека врста размене и да у тој размени онај који комуницира не губи ништа, дакле када размењујемо материјална добра увек неко (онај који даје) мора бити на (материјалном) губитку. Код комуникације то није случај. Друга одлика је оспољавање менталних садржаја и емоција кроз знакове и симболе. Коначно, последње својство је поопштавање увида информација, знања и емоција. Та последња одлика има везе с цивилизацијом, пошто се знакови и симболи могу „и кроз простор и кроз време (...) тако су тековине цивилизације 'путовале' са континента на континент”.[2]
Пренос информација као најчешћи облик савремене комуникације, може се, како у историји, тако и данас одвијати:
- у простору, при чему је потребно максимално смањити време потребно за пренос одређене информације
- у времену, о чему сведоче трајни записи
И ако има дугу историју, практично од постанка света, савремена комуникација остварује три основна начина:
- говорним методама које користе живу реч
- у писаној форми, која користи знакове и симболе, као што су на пример слова алфабета (што представља графичку комуникацију )
- визуелним ефектима, где се такође користе знакови и симболи, који су осмишљени као придруживање једне или више речи посматраном објекту.
Поруке које се шаљу путем комуницирања, могу имати различите намене у зависности од потреба појединца или организације, која комуницира. Ове поруке се користе да информишу, упитају, стимулишу, подстакну, наговоре, утичу, пруже знање или да забаве. Стога начин на који се остварује комуникација – стварање и слање поруке, најчешће зависи од неколико главних чинилаца:
- Ситуације
- Природе (садржаја) поруке
- Броја људи којима је порука намењена, што је посебно значајно