Међународно право
From Wikipedia, the free encyclopedia
Међународно право, познато и као јавно међународно право и право нација,[1] представља специфичан нормативни поредак, који регулише одређене друштвене односе и процесе у међународној заједници,[2][3] а санкционисано је од стране државе и међународних организација. Оно успоставља нормативне смернице и заједнички концептуални оквир за државе у широком спектру домена, укључујући рат, дипломатију, трговину и људска права. Међународно право има за циљ да промовише праксу стабилних, доследних и организованих међународних односа.[4] Појам међународног права еволуирао је временом и довео до гранања овог појма, тако да се сада у међународном праву издвајају: међународно јавно право, међународно кривично право, међународно привредно право, међународно униформно право, међународно административно право, међународно саобраћајно право и међународно приватно право, а сталан је процес специјализовања нових грана права. Уобичајено се под појмом међународног права мисли на међународно јавно право. У ширем смислу у ово право спада и право супранационалних организација, пре свега Европске уније.
Извори међународног права укључују међународне обичаје (општа државна пракса прихваћена као право), уговоре и општа начела права призната у већини националних правних система. Међународно право може се одразити и на међународну учтивост, праксу и обичаје које државе усвајају ради одржавања добрих односа и узајамног признавања, попут поздрављања заставе страног брода или извршења стране правне пресуде.
Међународно право се разликује од државних правних система по томе што се првенствено, иако не искључиво, примењује на земље, а не на појединце, и делује у великој мери путем пристанка, јер не постоји универзално прихваћено овлашћење да га наметне сувереним државама. Сходно томе, државе могу изабрати да се не придржавају међународног права, па чак и да раскину уговор.[5] Међутим, таква кршења, посебно обичајног међународног права и необавезних норми (jus cogens), могу довести до принудне акције, у распону од војне интервенције до дипломатског и економског притиска.
Однос и интеракција између националног правног система (општинско право) и међународног права је сложен и променљив. Национално право може постати међународно право када уговори дозвољавају националну надлежност наднационалним судовима, попут Европског суда за људска права или Међународног кривичног суда. Уговори попут Женевских конвенција могу захтевати да национално право буде у складу са одредбама уговора. Национални закони или устави могу такође предвидети примену или интеграцију међународних правних обавеза у домаће право.