Сино-тибетски језици
From Wikipedia, the free encyclopedia
Сино-тибетански језици су са 1.300.000.000 говорника друга највећа језичка породица на свету.[1] Овој групи припада 340 језика који се говоре у Кини, региону Хималаја и Југоисточној Азији. Деле се у две групе језика: кинеске (осам језика са 1.220.000.000 говорника) и тибето-бурманске језике (330 језика са 70 милиона говорника).
Раније су језици таи-кадаи, хмонг-мијен и вијетнамски уврштавани у ову групу. Иако имају фонолошких и синтаксичких сличности са сино-тибетанским језицима, од 1950-их већина лингвиста прве две групе посматра као посебне породице, док вијетнамски сматра једним од аустроазијских језика.
Кинеска грана језика се користи широм Кине и на Тајвану, тибето-бурмански језици се говоре у области Хималаја и оближњим областима Југоисточне Азије, пре свега на Тибету, јужној Кини, Бурми, Непалу, Бутану, северној Индији и деловима Пакистана, Бангладеша, Лаоса, Вијетнама и Тајланда.
Највећи језик из ове породице је мандарински кинески који говори 875 милиона људи. Следе ву кинески (80 милиона), кантонски кинески (70 милиона), мин кинески (60 милиона), ђин кинески (45 милиона), сјанг кинески (36 милиона), хакка кинески (33 милиона) и ган кинески (21 милиона). Највећи тибетско-бурмански језици су бурмански (35 милиона као први језик и 15 милиона других говорника), јужнокинески језик ји (4,2 милиона), тибетански (2 милиона као први језик, са дијалектима 4,5 милиона), згав (2 милиона у Бурми) и мајтај (скоро 2 милииона у северној Индији).