Хајдуци
From Wikipedia, the free encyclopedia
Хајдуци су били врста ослободилачке нерегуларне пешадије која се налази у средњој и југоисточној Европи од почетка 17. до средине 19. вијека. Репутација хајдука се разликовала од разбојничке до ослободилачке, у зависности од времена, мјеста и непријатеља.
У 17. вијеку чврсто су се утемељили на османском Балкану, због повећања пореза, хришћанских побједа над Османлијама и уопштено због пада безбједности. Хајдучке чете претежно су бројале по стотину мушкараца, са чврстом хијерархијом на челу са једним вођом. Мета су им били османски заступници и богати људи, већином богати Турци, пљачкајући их или кажњавајући сурове Османлије или освјећујући се или комбинујући све то.[1] У балканској фолклорној традицији, хајдук је романтичарска јуначка фигура која пљачка и предводи своје борце у борбу против османске или хабзбуршке власти.
Хајдуци из 17, 18. и 19. вијека више су били герилци који су се борили против османске власти као пљачкаши и друмски разбојници, а чије жртве нису биле само Османлије и њихови мјесни званичници, него и мјесни трговци и путници. Као такав, термин хајдук се могао односити и на било којег пљачкаша и носио је негативно значење.[2][3]