Domestikacija (lat. domesticatio; ili domestifikacija), ili pripitomljavanje, je izraz koji se koristi za proces kojim se različiti biološki organizmi prilagođavaju za preživljavanje u društvu ili kroz rad ljudskih bića. Domestikovane ili pripitomljene životinje, biljke ili drugi organizmi su oni čije je ponašanje, životni ciklus ili fiziologija izmenjena kroz uzgoj i život pod ljudskom kontrolom kroz mnoštvo generacija.[1]
Ljudi su te populacije stavili pod svoju brigu iz niza razloga: za pomoć u radu, kao izvor hrane ili vrednih sirovina (npr. vuna, pamuk i svila) ili da im budu kućni ljubimci, odnosno ukrasno bilje.
Biljke uzgojene iz estetskih razloga se nazivaju kućnim ili ukrasnim biljkama, dok se one uzgojene radi hrane i sirovina nazivaju poljoprivrednim kulturama.
Čarls Darvin je uočio mali broj osobina koje su činile domaće vrste drugačijim od njihovih divljih predaka. On je takođe bio prvi koji je prepoznao razliku između svestanog selektivnog uzgoja u kojem ljudi direktno biraju poželjne osobine, i nesvesnog odabiranja gde se osobine razvijaju kao nusproizvod prirodne selekcije ili selekcije na bazi drugih osobina.[2][3][4] Postoji genetska razlika između domaćih i divljih populacija. Takođe postoje razlike između domestikovanih vrsta za koje istraživači smatraju da su bile esencijalne u ranim fazama domestikacije i poboljšanja svojstava koja su se pojavila od vremena separacije divljih i domaćih populacija.[5][6][7] Domestikaciona svojstva su uglavnom su fiksirana u okviru svih domaćih vrsta, i odabrana su tokom inicijalne epizode domestikacije životinja ili biljki, dok su osobine poboljšanja prisutne samo u delu domaćih vrsta, mada one mogu da budu fiksirane u pojedinačnim rasama ili regionalnim populacijama.[6][7][8]
Pas je bio prvi pripitomljeni kičmenjak,[9][10][11] i bio je ustaljen širom Evroazije pre kraja gornje pleistocenske era, dugo pre razvoja poljoprivrede i pre domestikacije drugih životinja.[10] Arheološki i genetički podaci sugerišu da je dugotrajni obostrani protok gena između divljih i pripitomljenih sojeva – uključujući magarce, konje, deve Novog i Starog sveta, koze, ovce, i svinje – bio uobičajen.[7][12] Imajući u vidu njen značaj za ljude i njenu vrednost kao model evolucionih i demografskih promena, tema domestikacije je privukla naučnike iz polja kao što su: arheologija, paleontologija, antropologija, botanika, zoologija, genetika, i environmentalistika.[13] Među pticama, najznačajnija domestikovana vrsta danas je kokoška, koja je važna radi mesa i jaja, mada ekonomski važna živinu obuhvata ćurke, morke i brojne druge vrte. Ptice se često drže kao kavezne ptice, od ptica pevačica do papagaja. Najduže domestikovani beskičmenjaci su medonosne pčele i svilena bube. Kopneni puževi se uzgajaju za hranu, dok se vrste iz nekoko razdela koriste u istraživanjima, a drugi se uzgajaju radi biološke kontrole.
Domestikacija biljki je počela pre više od 12.000 godina sa žitaricama na Srednjem istoku, i običnom tikvicom u Aziji. Poljoprivreda se razvila u najmanje 11 različitih centara širom sveta, pri čemu su domestikovani različiti usevi i životinje.
Termini
Domestikacija (od lat. domesticus) sa značenjem pripada kući.[14]
Biljke koje su domestikovane prvenstveno radi estetskog zadovoljstva u kući i oko nje obično se nazivaju „kućnim biljkama“ ili „ukrasnim biljkama“, dok se one koje su domestikovane radi proizvodnje velikih količina hrane obično nazivaju „usevima“. Može se napraviti razlika između onih domaćih biljki koje su namerno izmenjene ili odabrane zbog posebno poželjnih karakteristika, zvanih kultigeni i onih biljki od kojih ljudi imaju koristi, ali se u suštini ne razlikuju od divljih populacija vrste. Životinje koje su pripitomljene za kućno druženje obično se nazivaju kućnim ljubimcima, a one koje su pripitomljene radi hrane ili rada se nazivaju stoka ili poljoprivredne životinje.
Domestikacija se može definisati kao „održiva višegeneracijska, uzajamna veza, u kojoj jedan organizam preuzima značajan stepen uticaja nad reprodukcijom i brigom o drugom organizmu, kako bi se obezbedio pouzdanije snabdevanje resursom od interesa, i putem koje partnerski organizam dobija prednost nad individuama koje ostaju izvan ovog odnosa, stoga pružajući korist i često povećavajući održivost domestikujućeg i domestikovanog organizma“.[1][15][16][17][18] Ova definicija prepoznaje biološke i kulturne komponente domestikacionog procesa i njegovog impakta na ljude i domestikovane životinje i biljke. Sve ranije difinicije domestikacije su uključivale odnos ljudi sa životinjama i biljkama, ali su se razlikovale u tome ko se smatrao vodećim partnerom u odnosu. Ova nova definicija prepoznaje uzajamni odnos u kome oba partnera imaju koristi. Domestikacija je znatno povećala reproduktivnu produkciju useva, stoke, i kućni ljubimaca, u meri koja daleko prevazilazi njihove divlje prethodnike. Domestikacija je pružila ljudima resurse koje oni mogu na predvidljiviji i bezbedniji način da kontrolišu, premeštaju i raspodeljuju, što je bila prednost koja ja delovala kao pokretačka sila iza populacione eksplozije ratara i stočara i njihovog širenja u sve delove planete.[18]
Biološki mutualizam nije ograničen na ljudskim delovanjem domestikovane useve i stoku, nego isto tako obuhvata i domestikaciju koju su sprovele druge vrste. Ovo je posebno uočljivo među brojnim društvenim insektima koji su domestikovali biljke i životinje, na primer mutualizam mrava i gljivica koji se javlja između mrava koji odsecaju lišće i pojedinih gljivica.[1]
Sindrom domestikacije je skup fenotipskih osobina koje nastaju tokom domestikacije po kojima se razlikuju usevi od njihovih divljih predaka.[5][19] Ovaj termin se isto tako primenjuje na kičmenjake, i obuhvata povećanu poslušnost i pitomost, promene boje krzna, redukciju veličine zuba, promene u kraniofacijalnoj morfologiji, promene ušiju i oblika repa (e.g., viseće uši), češće i nesezonske polne cikluse, promene u nivoima adrenokortikotropnih hormona, promene koncentracija nekoliko neurotransmitera, prolongacije doba maloletnog ophođenja, redukcije ukupne veličine mozga, kao i veliče specifičnih moždanih regiona.[20]
Uticaj na ljude
Domestikacija životinja i biljki je počela sa vukom (Canis lupus) pre najmanje 15.000 godina, što je zatim dovelo do brzih evolucionih, ekoloških, i demografskih promena kod ljudi i brojnih vrsta životinja i biljki.[7][21] Nagloj pojavi domestikovanog psa (Canis lupus familiaris) u arheološkim zapisima je sledila domestikacija stoke i useva, i tranzicija ljudi iz sakušljača u zemljoradnike na različitim lokacijama i u različitim vremenima širom planete.[21][22][23]
Pre oko 10.000 godina došlo je do ljudskog prelaza na novi način života koji je bio uzrokovan upravljanjem i iskorištavanjem biljnih i životinjskih vrsta. Ovo je dovelo do povećanja gustine populacije u centrima domestikacije,[21][24] ekspanzije poljoprivrednih ekonomija, i razvoja urbanih društava.[21][25]
Životinje
Teorija
Domestikacija životinja je uzajamni odnos između životinja i ljudi koji vode brigu o njima, ali i kontrolišu njihovu reprodukciju.[1] Čarls Darvin je prepoznao izvestan broj svojstava koja su učinila pripitomljene vrste različitim od njihovih divljih predaka. On je isto tako bio prvi da prepozna razlike između svesnog selektivnog uzgoja u kome ljudi direktno odabiraju željena svojstva, i spontane selekcije gde svojstva evoluiraju kao nusproizvod prirodne selekcije ili iz selekcije drugih svojstava.[2][3][4] Postoji genetska razlika između domaćih i divljih populacija. Takva razlika takođe postoji između osobina pripitomljenih sojeva za koju istraživači smatraju da je bila esencijalna u ranim fazama domestikacije, kao i u poboljšanju osobina koje su se pojavile od razdvajanja divljih i domaćih populacija.[5][6][7] Domestikaciona svojstva su generalno fiksirana kod cele domestikovane populacije, i bila su izabrana tokom inicijalne epizode domestikacije životinja i biljki, dok su poboljšana svojstva prisutna samo u domestikovanoj populaciji, mada ona mogu da budu fiksirana kod pojedinačnih rasa ili lokalnih populacija.[6][7][8]
Domestikacija se razlikuje od ukroćivanja. Ukroćivanje je uslovna modifikacija ophođenja divlje životinje pri čemu je njeno prirodno izvegavanje ljudi umanjeno, i kad ona prihvata prisustvo ljudi. Domestikacija je permanentna genetička modifikacija gajene sorte koja dovodi do nasledne predispozicije ka ljudima.[26][27][28] Pojedine životiljske vrste, i pojedine individue unutar tih vrsta, su bolji kandidati za domestikaciju od drugih jer ispoljavaju izvesna svojstva u ponašanju: (1) veličinu i organizaciju njihove društvene strukture; (2) dostupnost i stepen selektivnosti njihovog izbora polnog partnera; (3) lakoću i brzinu s kojom se roditelji vezuju sa njihovom mladima, i zrelost i mobilnost mladih nakon rođenja; (4) stepen fleksibilnosti u toleranciji ishrane i staništa; i (5) response na ljude u novim okruženjima, uključujući respons bežanjem i reaktivnost na spoljašnje stimuluse.[18]:Fig 1[29][30][31]
Sisari
Početak domestikacije životinja obuhvata dugotrajni koevolucijski proces sa višestrukim stupnjevima duž različitih staza.[7]
Smatra se da su postojala tri glavna puta životinjske domestikacije: (1) komensali, prilagođeni ljudskoj niši (e.g., psi, mačke, ptice, donekle svinje); (2) živoljski plen koji se koristi za hranu (e.g., ovce, koze, goveda, vodeni bivo, jak, svinja, irvas, lama i alpaka); i (3) ciljne životinje za transport i neprehrambeni resursi (e.g., konj, magarac, kamila).[7][12][18][32][33][34][35] Pas je prvi bio domestikovan,[10][11] i bio je prisutan širom Evroazije pre kraja kasne pleistocenske ere, daleko pre kultivacije useva i pre domestikacije drugih životinja.[10] Ljudi nisu nameravali da domestikuju životinje iz bilo komensalnih ili plenskih grupa, ili bar oni nisu predvideli da će doći do domestikacije tih životinja. U oba slučaja, došlo je do domestikacije u kontekstu opstanka i reprodukcije.[7] Dok je proces i slučaju radnih životinja tekao u smeru od hvatanja do ukroćavanja, druga dva puta nisu u znatnoj meri bila ciljno usmerena i arheološki zapisi sugerišu da su se odvijali tokom znatno dužih vremenskih perioda.[13]
Za razliku od domestikovanih vrsta koje su primarno izabrane radi njihovih proizvodnih svojstava, psi su inicijalno izabrani zbog njihovog ponašanja.[36][37] Arheološki i genetički podaci sugerišu postojanje dugoročnog dvosmernog protoka gena između divljih i domestikovanih populacija. Taj trend je primetan kod magaraca, konja, deva, koza, ovaca i svinja.[7][12] Jedna studija je izvela zaključak da je ljudska selekcija osobina kod domestikovanih vrsta verovatno bila u suprotnosti sa homogenizujućim dejstvom protoka gene sa divljih svinja na domaće, i da su kreirana domestikaciona ostrva u genomu. Ovaj isti proces je verovatno bio prisutan kod drugih domestikovanih životinja.[38][39]
Ptice
_-_Thailand.jpg)
Domestikacija ptica se prevashodno odnosi na živinu, koja se gaji radi mesa i jaja[40]: neke kokoši (kokoške, ćurke, morke) i plovuše (vodene ptice: patke, guske, labudovi). Isto tako su široko domestikovane ukrasne ptice kao što su ptice pevačice i papagaji; one se drže kao kućni ljubimci, a koriste se i u istraživanjima[41]. Domaći golub je poznat kao glasnik. Istrživanja sugerišu da je bio domestikovan pre više od 10.000 godina[42]. Kokoške su domestikovane pre više od 7.000 godina. Fosili su nađeni u Kini iz perioda oko 5.400 p. n. e. Divlji predak kokoške je Gallus gallus, crvena kokoš iz džungle u jugoistočnoj Aziji, dok druge vrste verovatno potiču od sive kokoške iz džunli u Indiji. Smatra se da su inicijalno uzgajane radi borbe petlova, pre nego kao izvor hrane[43].
Beskičmenjaci
Dva vrste insekta su domestikovane: svilena buba i zapadna medonosna pčela. Ove su korištene, često komercijalno, tokom više od 5.000 godina, svilena buba kao izvori niti svile omotanih oko čaura njenih lutki, a pčele zbog meda, a od nedavno isto tako zbog polinacije useva.[44]
Nekoliko drugih beskičmenjaka je domestikovano, kopnenih i akvatičnih, uključujući neke vrste Drosophila melanogaster voćnih mušica i slatkovodne žarnjačke hidre koji se koriste u naučnim israživanjima u polju genetike i fiziologije. Nekoliko njih ima dugu istoriju domestikacije. Većina njih se koristi kao izvor hrane ili za druge produkte kao što su šelak i košenil. Razdeli koji se koriste su Cnidaria, Platyhelminthes (za biološku kontrolu), Annelida, Mollusca, Arthropoda (morski rakovi kao i insekti i pauci), i Echinodermata. Dok se mnogi morski mekušci koriste kao hrana, samo nekoliko njih je domestikovano, uključujući lignju, sipe i hobotnice, svi od kojih se koriste u istraživanjima ponašanja i neurologije. Kopneni puževi vrsta Helix i Murex se uzgajaju za hranu. Nekoliko parazitskih ili parazitoidnih insekata uključujući muvu Eucelatoria, bubu Chrysolina, i osu Aphytis se gaje radi biološke kontrole. Svesna ili nesvesna veštačka selekcija ima mnoštvo uticaja na vrste koje se domestikuju; varijabilnost se lakom može izgubiti parenjem životinja u srodstvu, selekcijom nepoželjnih osobina, ili genetičkim driftom. Kod vrste Drosophila dolazi do povećanja varijabilnosti tokom perioda ellozije (pojave odraslih individua).[45]
Reference
Literatura
Eksterni linkovi
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
