Antonin Artaud

Antoine Marie Joseph Paul Artaud, poznatiji kao Antonin Artaud (Marseille, 4. septembra 1896. – Ivry-sur-Seine, 4. marta 1948.), bio je francuski dramatičar, pesnik, glumac i pozorišni reditelj.^[1][2]

Antonin Artaud
avangarda, nadrealizam
Artaud 1926.
Rođenje	Antoine Marie Joseph Paul Artaud (1896-09-04)4. 9. 1896.  Francuska, Marseille
Smrt	4. marta 1948. (dob: 51)  Francuska, Ivry-sur-Seine
Profesionalne informacije
Obrazovanje	Collège du Sacré-Cœur
Zanimanje	pozorišni reditelj pesnik glumac esejista
Znamenita djela
Pozorište i njegov dvojnik

Široko priznat kao jedna od najznačajnijih figura evropske avangarde, imao je posebno snažan uticaj na pozorište dvadesetog veka kroz svoju konceptualizaciju Pozorišta okrutnosti.^[3][4][5] Poznat po svom sirovom, nadrealnom i transgresivnom radu, njegovi tekstovi istražuju teme iz kosmologije drevnih kultura, filozofije, okultizma, misticizma i autohtonih meksičkih i balijskih praksi.^[6][7]

Antonin, umanjenica imena Antoine, bio je među nizom imena koji je Artaud koristio tokom svoje spisateljske karijere. Po njemu je nazvana nagrada Antonin Artaud.

Rani život

Antonin Artaud je rođen 4. septembra 1896. u Marseillu, u Francuskoj. Njegovi roditelji Euphrasie Nalpas i Antoine-Roi Artaud su bili građani Smirne (današnji Izmir), i on je bio pod velikim uticajem njegovog grčkog porekla.^[8] Njegova majka je rodila devetoro dece, ali samo je dvoje pored Antoana preživelo detinjstvo. Kada je imao četiri godine, Artaud je imao težak slučaj meningitisa, zbog koga je imao razdražljiv temperament tokom adolescencije. Takođe je bolovao od neuralgije, mucanja i teških napada kliničke depresije.

Antoninovii roditelji su organizovali dugi niz boravaka u Sanatorijumu za njihovog temperamentnog sina, koji su trajali pet godina, sa pauzom od dva meseca u junu i julu 1916. godine, kada Artaud je regrutovan u Francusku vojsku. Navodno je bio izbačen zbog svoje navike da mesečari. Tokom njegovog lečenja u sanatorijumu, čitao je radove Arthura Rimbauda, Charlesa Baudelaira, i Edgara Allana Poa. U maju 1919. godine, direktor sanatorijuma je Artaudu dao recept za laudanum, što je započelo njegovu doživotnu zavisnost od opijata.

Karijera

Pozorište okrutnosti

Artaud je verovao da pozorište treba da bude snaga za oslobođenje ljudske podsvesti i otkrivanja čoveka prema sebi. On je pozvao na „zajednicu između glumca i publike u magičnom egzorcizmu; kombinaciju gestova, zvukova, neobičnih scena, i osvetljenja da bi formirao jezik, superioran rečima, koji se može koristiti da podriva u misli i logiku i da šokira gledaoce davajući im pogled u niskost njegovog sveta.“^[9]

U njegovoj knjizi Pozorište i njegov dvojnik,  koja je sadržala prvi i drugi manifest za Pozorište okrutnosti, Artaud je izrazio divljenje prema istočnim oblicima pozorišta, posebno u Baliju. Navodi da pod okrutnošću ne misli isključivo na sadizam ili izazivanje bola, već često nasilnu, fizičku odlučnost da razbije lažnu realnost. On je verovao da je tekst bio tiranin nad značenjem, i zalagao se, umesto toga, za pozorište napravljeno od jedinstvenog jezika, između misli i pokreta. Artaud je opisao duhovnost u fizičkom smislu, i verovao je da su sva pozorišta fizički izražena u prostoru.