Centralna dogma molekularne biologije

Centralnu dogmu molekularne biologije je prvi formulisao Francis Krik 1958^[1], i zatim ponovo naveo u članku objavljenom u žurnalu Nature 1970:^[2]

Centralna dogma molekularne biologije se bavi detaljnim ostatak-po-ostatak transferom sekvencijalne informacije. Ona navodi da se takve informacije ne mogu vratiti sa proteina na bilo drugi protein ili nukleinsku kiselinu.

Protok informacija u biološkim sistemima

Ili, po rečima Maršala Nirenberga, „DNK formira RNK koja formira protein.「^[3]

Ova dogma je okvir za razumevanje prenosa sekvence informacija između sekvencijalnog biopolimera koji nosi informacije, u najčešćem ili opštom slučaju, u živim organizmima. Postoje tri glavne klase takivih biopolimera: DNK i RNK (oba su nukleinske kiseline), i proteini. Moguće je zamisliti 3×3 = 9 pravaca transfera informacije među njima. Dogma ih klasifikuje u tri grupe od tri:

• tri generalna transfera (za koje se smatra da se normalno javljaju u većini ćelija),
• tri specijalna transfera (poznato je da javljaju pod specifičnim uslovima u slučaju nekih virusa ili u laboratoriji), i
• tri nepoznata transfera (za koje se smatra da se ne javlaju).

Generalni transferi opisuju normalni protok biološke informacije: DNK se može kopirati na DNK (replikacija DNK), DNK informacija se može kopirati na iRNK (transkripcija), i proteini se mogu sintetisati koristeći iRNK informacije kao templat (translacija).^[2]