Dobrosav Simić

Dobrosav Simić je bio tamnavski partizan tokom ustanka u Srbiji 1941. godine. Bio je komandant Tamnavskog partizanskog bataljona (prvo u sastavu Valjevskog potom Posavo-tamnavskog odreda).

Nakon pada Užičke republike, sa svojim partizanim je čitavu zimu nastavio borbe u Srbiji. Zarobljen je od strane osovinskih vojnika i obešen na godišnjicu majskog prevrata, 27. marta 1942. godine.

Biografija

Dobrosav Simić je bio zemljoradnik iz Banjana, kod Uba, i predratni član KP Jugoslavije.^[1]

Ustanak u Srbiji

26. juna 1941. godine u selu Banjanima od 20 članova i simpatizera KPJ formirana je Treća (Tamnavska) četa Posavskog partizanskog odreda, koja je dejstvovala na teritoriji sreza Ub. Komandir čete je bio Dobrosav Simić, a politički komesar Andrija Mazinjanin, obućarski radnik sa Uba.^[2]

Nakon pada Užica, ostaci 4. bataljona Posavskog NOP odreda početkom decembra su prispeli iz užičkog u valjevski kraj, gde su ušli u sastav Tamnavskog bataljona Valjevskog odreda. Tamnavski bataljon podeljen je u četiri čete jačine 40 do 50 boraca. Štab su činili komandant Dobrosav Simić i politički komesar Mile Vasojević. Početkom decembra, 3. tamnavski bataljon se nalazio razvučen na prostoru zapadne Srbije, gde je Štab bataljona očekivao zadatke od štaba Posavskog odreda. Uskoro je dobio vest od grupe boraca iz 1. i 4. bataljona (koji su se priključili 3. bataljonu) da više ne postoji štab Posavskog odreda, jer je Koča Popović povučen iz odreda na novu dužnost, Bora Marković poginuo na Kadinjači, a Srba Josipović, kao član PK KPJ, prebačen u Novu Varoš.^[3]

4. decembra 1941. godine u selu Dragodolu održano je savetovanje vojno-političkih rukovodstava Valjevskog i Podrinjskog odreda, kome su prisustvovali i predstavnici 3. tamnavskog bataljona Posavskog odreda Dobrosav Simić, Stevan Borota, Josip Majer i Pavle Petković.^[3] Na savetovanju je odlučeno da se odredi vrate na svoje terene, a da 3. tamnavski bataljon krene u Tamnavu.^[3]

U toku noći između 6. i 7. decembra bataljon se prebacio preko puta Valjevo – Loznica, u blizini Kamenice. U Plavnju je iznenadio oko 30 četnika, razoružao ih i pustio kućama uz pretnju da će biti oštro kažnjeni ako nastave da služe okupatoru.^[3] Zatim su produžili, uz manje borbe, u pravcu Miličinice. Tu im se predala veća grupa četnika. Sve je izgledalo da se odvija po planu. Bataljon je zastao da se odmori i pripremi za dalji pokret prema Koceljevu i Ubu. Međutim, kod Oglaćenovca i Konjskog Groba napali su ih nedićevci i četnici pristigli iz Valjevske Kamenice i Banjana, a s druge strane četnici vojvode Budimira Cerskog. Borba je vođena 7, 8. i 9. decembra. Partizani su ipak uspeli da završe borbu u svoju korist, iako je bilo gubitaka. Nedićevci beleže da je u toj borbi »na strani srpskog odreda bilo 15 mrtvih i 12 ranjenih«.^[3]

Tada je štab 3. bataljona odlučio da uputi Udarnu i 1. četu da oslobode Koceljevu, kako bi obezbedile levi bok glavnine kolone na njenom maršu u Tamnavu. Pokret četa prema Koceljevi izvršen je 9. decembra, ali čete su upale u četničku zasedu u zaseoku Vlašićima, kod Družetića. Od prvih četničkih plotuna poginulo je 6 boraca Udarne čete, a među njima oba komandira — Slavoljub Milivojević i Vlada Marinković — i politički delegat voda Negoslav Nenadović.^[3] Nakon ovog dana, gotovo svakodnevno su vođene borbe sa nedićevcima i legalnim četnicima koji su ih pratili u stopu i hvatali njihove ranjenike.^[3]

Posle teških borbi i gubitaka, štab 3. tamnavskog bataljona je konstatovao da Nemci i njihovi saradnici sve čine da se partizanima onemoguće povratak u Tamnavu i Posavinu, i odlučeno je da se bataljon povuče ka valjevskom kraju.^[3] Pokret je započet u noći između 10. i 11. decembra, a već sutradan su partizansku kolonu napali Valjevski nedićevski odred i četnici. Tamnavski bataljon je prihvatio borbu i probio se preko druma Valjevo – Loznica. 13. decembra, 3. tamnavski bataljon se prebacio u Lopatanj, gde su im se priključili Andrija Mazinjanin, politički komesar, i Rajko Mihailović, zamenik komandanta 4. posavotamnavskog bataljona, sa oko 50 boraca. Posle dva dana u bataljon je stigao i Sveta Popović sa jednim vodom boraca.^[3]

Nakon novog savetovanja u Dragodolu 14. decembra 1941. godine, sve partizanske jedinice ponovo su upućene na svoje terene da nastave borbu u pozadini okupatora.^[4][5] Tamnavski bataljon je krenuo u Podgorinu i Tamnavu.^[6] 24. decembra 4. četa Tamnavskog bataljona uz stalne borbe probila se do sela Novaka i Kožuara. Usled teških borbi s četnicima i dezertiranja boraca iz tih krajeva, četa je prestala da postoji. Od čete je ostao samo komandni sastav (4 druga), koji su se vratili u sastav bataljona, u kojem je preostalo oko 130 boraca.^[7] 26. decembra u školi sela Tulara Tamnavski bataljon su napali 6. odred SDK i Posavski i Tamnavski četnički odred, ali su ih partizani odbili. U toku borbe ranjen komandant Dobrosav Simić. U toku noći bataljon se povukao iz Tulara u pravcu sela Jazovika težeći ka slobodnoj teritoriji. 27. decembra u selu Jazoviku nedićevci i četnici pokušali da opkole Tamnavski bataljon. Bataljon se pod borbom izvukao pošto je prethodno ostavio ranjenog komandanta Dobrosava Simića u selu.^[7]

Javno saopštenje o pogubljenju ustaničkih vođa u tri grada, 27. marta 1942.

U drugoj polovini januara došlo je do reorganizacije preostalih partizanskih odreda u zapadnoj Srbiji. Od boraca Tamnavskog bataljona i Posavske čete koja je došla iz Nove Varoši formiran je Posavsko-tamnavski odred, kao i od pojedinaca iz drugih jedinica ranijeg Posavskog odreda koji su se tu zatekli. Posavsko-tamnavski partizanski odred je brojao 150 naoružanih boraca.^[3][8] Za komandanta odreda je određen Sveta Popović, a za političkog komesara Milivoje Manić Mile Albanta, dok je komandant Tamnavskog bataljona i dalje ostao Dobrosav Simić, a politički komesar je postao Josif Majer.

Literatura

• Joksimović, Zoran (1971). „Hronologija 1941–1945.”. Glasnik (Istorijski arhiv Valjevo) (6): 89–156.
• Mitrović, Dojčilo (1975). Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi — Zapadna Srbija 1941.. Beograd: Nolit. (COBISS)