Valjevski partizanski odred

Ваљевски народноослободилачки партизански (НОП) одред је био један од најјачих и најбројнијих партизанских одреда током устанка у Србији 1941. године. Командант одреда је био Здравко Јовановић, а политички комесар Милосав Милосављевић, обојица проглашени за народне хероје.

Ваљевски партизански одред
Оснивање	јун 1941. Место формирања: западна Србија
Формација	Колубарска чета Подгорска чета Тамнавска чета Азбуковачко-рађевска чета
Јачина	око 1.300 бораца на врхунцу
Део	Народноослободилачких партизанских одреда Југославије
Ангажовање	Дизање устанка Напад на Љиг Напад на Белу цркву Напад на рудник Столице Битка за Крупањ 1941. Битка за Љиг Опада Ваљева Антипартизанска офанзива у Србији (1942) Напад НОВЈ на Лазаревац 1943
Команданти
Командант	Здравко Јовановић
Политички комесар	Милосав Милосављевић

Ваљевски партизани су 7. јула 1941. извели прву оружану акцију у окупираној Србији, што се дуго након рата славило као Дан устанка народа Србије. Ваљевски одред је, у сарадњи са Посавским и Мачванским одредом, и локалним четницима, извршио низ успешних акција против окупатора и створио велику слободну територију у западној Србији. Само у току августа Ваљевски НОП одред ликвидирао је 58 немачких војника, око 20 жандарма и других сарадника окупатора.^[1]

Након слома устанка у Србији крајем новембра 1941, ваљевски партизани су остали да се боре целе зиме 1941/1942, гоњени од Немаца, четника, недићеваца, белогардејаца. У току те сурове зиме (температуре су се спуштале до -40 степени) у непријатељском окружењу, дошло је до вишеструког дељења Ваљевског партизанског одреда. После дирљивог растанка на Дивчибрама, из њега су се издвојили Космајски, Тамнавски и Сувоборски одред који су убрзо сви уништени.^[2] Од преко 1000 бораца, само око 80 ваљевских партизана је успело да пређе у Босну марта 1942. године.

У Ваљевском одреду борио се и фотограф Раде Јокић, који је направио готово све постојеће фотографије ваљевских партизана које данас имамо.

Хронологија

Устанак у Србији 1941.

Дизање устанка у Белој Цркви

Главни чланак: Дан устанка народа Србије

»Када смо стигли на вашар, до липе, жандарми су почели да пуцају. Жикица је одговорио. Кад је клекнуо, кад је пуцао, кад пре, просто не знам, то је била брзина... Кад сам ја клекнуо, нисам стигао ни пушку да репетирам, а све је било готово.«^[3]

Вјекослав Споја, борац Рађевске чете

Жикица Јовановић Шпанац, студент који је дигао устанак.

21. јуна 1941. године у селу Златарићу код Ваљева водећи комунисти су одржали састанак у циљу да убрзају припреме за устанак.^[4] Ваљевски НОП одред формиран је крајем јуна 1941. године, по одлуци донесној на састанку у Ваљеву 23. јуна. Одлучено је да се створе четири чете: Колубарска, Подгорска, Тамнавска и Азбуковачко-рађевска.^[5] Први партизани били су искључиво комунисти, чланови и симпатизери СКОЈ-а и КПЈ, углавном радници, студенти и ђаци.^[6]

Штаб Рађевачке партизанске чете, који су, поред Жикице Јовановића, чинили Миша Пантић и учитељ Чеда Милосављевић, донео је одлуку да традиционални ивањдански народни сабор у селу Белој Цркви, код Крупња искористи за одржавање збора. Ујутру 7. јула 1941. чета се сместила у шуми поред села, а чланови и симпатизери КПЈ су мештанима објавили да ће се на сабору одржати збор коме треба да присуствују и да ће на збору говорити људи који су отпочели оружану борбу против окупатора.^[7]

Око четири сата поподне, на месту где се одржавао народни сабор, појавили су се борци Рађевачке чете. Са степеница кафане, окупљеном народу су се обратили Миша Пантић, Чеда Милосављевић и Жикица Јовановић. Они су говорили о срамној капитулацији, о домаћим издајницима који помажу окупаторе, о Совјетском Савезу и снази Црвене армије, а подсетили су присутне и на борбене традиције овог краја, и позвали их у партизанске редове. Одмах по завршеном збору, неколико младића одлучило је да им се придружи. Након пријема нових бораца, Рађевска чета се упутила у правцу шуме одакле је дошла.^[7][8]

Убрзо по одласку партизана, у село је стигла жандармеријска патрола, обавештена о доласку „наоружаних комуниста”. У патроли су били наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић, који су почели да растерују окупљени народ кућама. Један студент је пошао за партизанима и јавио им о доласку жандарма, па је Жикица Јовановић донео одлуку да се врате и разоружају их. Прилазећи месту сабора, видели су гужву и жандарме. Партизани су тада заузели заклон, а Жикица је продужио преко чистине према њима. За њиме су ишла тројица партизана. Када им се приближио на петнаестак метара, жандарми су се окренули и са упереним оружјем повикали Жикици да се преда, на шта је он одговорио да предају оружје. Један од жандарма тада је пуцао на Жикицу и промашио, на шта је он готово истовремено одговорио пуцњима из револвера. Један жандарм је одмах убијен, док је други наставио да пуца, али је убрзо погођен. На жандарме је пуцао и један од партизана из Жикицине пратње.^[9][10]

Након борбе, Жикица је пришао до убијених жандарма и узео њихове пушке, први ратни плен партизана Рађевачке чете, које су припале новим борцима који су тог дана ступили у чету. Окупљеним сељацима, који су били изненађени брзином збивања и неочекиваним обртом ситуације, Жикица је рекао — „Овако ће проћи сви они који буду служили окупатору”.^[11] Акција на ивандањском вашару у Белој Цркви брзо је одјекнула Рађевином и целим ваљевским крајем.^[10][9] Данима се препричавало о појави партизана и њиховом обрачуну са жандармима. Народ је испредао разне преувеличане приче, али је и сама квислиншка штампа из Београда пишући о овом догађају као о „почетку комунистичких нереда у Србији” ширила вест о појави партизана.^[12]

Напади на Пецку и Каменицу

Подгорски вод Ваљевског НОП одреда на маршу између Горње и Доње Каменице

Након почетка оружане борбе, Ваљевском партизанском одреду је приступало све више мештана. Део рађевске чете се пребацио на вис Торничку Бобију, где су организовали ратну обуку, пошто одређени део бораца није имао никаквог војног искуства. 19. јула 1941. године Рађевска чета, која је тада бројала 35 бораца, је подељена у три колоне извршила напад на Пецку. Пре напада Жикица Јовановић је командиру жандармеријске станице упутио писмени захтев за предају, који је одбијен, а жандарми су пружали отпор, све док командир жандармеријске станице није рањен, након чега су се предали. Партизани су тада запленили 10 пушака и доста муниције. У згради сеоске општине покупљени су сви војни и други важнији спискови, а у пошти искидане телефонске линије и демолирана телефонска централа. Старешина среске испоставе Лазар Богићевић је ухваћен и код њега су пронађени спискови са именима лица које је као непоуздане требало похапсити. Након акције, партизани, којима се придружило неколико момака из Пецке, пошли су ка селу Драгодолу, а са собом су понели рањеног жандармеријског наредника и шефа среске испоставе Богићевића. Након указане медицинске помоћи, жандармеријски наредник је пуштен, док је Богићевић због издајничког рада осуђен на смрт и стрељан.^[13]

За командира Рађевске чете постављен је Милош Дудић. Након тога, Штаб чете је са командантом Здравком Јовановићем разрадио план напада на Ваљевску Каменицу, седиште подгорског среза, који је извршен у ноћи 20/21. јула 1941.^[6] Партизани су најпре пресецањем телефонских линија прекинули везе, а потом жандармима упутили захтев да се предају. Пошто је захтев одбијен, дошло је до сукоба у коме су рањена два жандарма, након чега су се остали предали. Том приликом заплењено је више пушака и сандука муниције, као и друге војне опреме. После ове акције, Рађевачка чета се пребацила на планину Влашић, на територију села Горње Црниљево, да би се одморила.

Јавна безбедност у Ваљеву и срезу од момента када је Немачка објавила рат Русији је прилично угрожена. Комунисти који су одбегли у шуму безобзирно насрћу на државне објекте и жандармеријске органе. У почетку их је било врло мало, али после кратког времена успели су да привуку већи број пропале омладине и друге елементе склоне крађама, пљачкама и свим другим пороцима.^[14]

– Извештај Среског начелника из Ваљева Министарству унутрашњих послова 27. јула 1941.

Након напада партизана на Пецку и Ваљевску Каменицу, окупаторске власти су појачале гарнизоне и жандармеријске станице у овим и околним местима. Немци су одредили своје јединице, припремљене за лаке оперативне покрете, стациониране на територији Рађевине и Азбуковице, а немачки гарнизон у Крупњу је повећан са 40 на 250 војника. У руднику Столице и селу Бела Црква такође су били смештени водови Немаца од по 40 војника.^[15]

Контакт са четницима Драже Михаиловића

Сазнавши да на Равној гори бораве официри бивше Југословенске војске који не признају капитулацију, Главни штаб НОП одреда Југославије наредио Штабу Ваљевског НОП одреда да ступи у везу са четницима Драже Михаиловића и учини да дође до споразума о сарадњи у борби против окупатора.^[16] Штаб Ваљевског НОП одреда је крајем јула 1941. послао изасланика др Драгана Јовановића, лекара одреда, који је на Равној гори преговарао са пуковником Драгославом Павловићем, начелником Штаба Драже Михаиловића, о могућностима заједничке борбе.^[17] Покушаји Штаба Ваљевског НОП одреда остали су без резултата.^[16]

Крајем јула у Ваљевски партизански одред су дошли чланови Главног штаба НОП одреда Србије Филип Кљајић Фића и Родољуб Чолаковић. Ту су сумирали дотадашњи рад, а 5. августа 1941. борци чета су пред њима положили партизанску заклетву.^[18]

Стрељања немачких сарадника

Главни чланак: Злочини партизана у Другом свјетском рату

Партизани одводе немачке шпијуне на стрељање, околина Ваљевске Каменице, август 1941.

Крајем јула и почетком августа 1941. партизанске десетине обилазиле су села и уништавале општинске архиве. Пошто су појединци почели да врше пропаганду против народноослободилачког покрета њима су упућене опомене, а они који су наставили са таквим деловањем су похватани и стрељани.^[19] Стрељана су двојица председника општина у рађевском и један у азбуковачком срезу. Стрељан је и један жандармеријски курир који је био упућен из Ваљева да испита партизанске снаге на терену, као и један издајник из села Гуњака који је ступио у партизане по упутству жандармеријске станице из Љубовије, а према плану Немаца.^[19]

На смрт је осуђен и један сељак који је као партизан пљачкао и терорисао становништво. Такође, ухваћена је и стрељана у близини Пецке група од шест наоружаних пљачкаша, који су били познати крадљивци још пре рата. Након њихове ликвидације, углед партизана у Рађевини, Азбуковици и Подгорини је још више порастао, јер су се они тиме афирмисали не само као борци против окупатора и његових слугу, већ и као заштитници народа.^[19]

Средином августа 1941. године партизани су из окупираног Ваљева извели немачке шпијуне Надежду и Марка Цвијовића. У селу Робајама су осуђени на смрт и стрељани.^[20]

Напади на Љиг, Ставе, Лајковац и Белу Цркву

Курир Миша Величковић Дакем и болничарка Софија Станишић, Каменица, септембра 1941.

7. августа патроле Колубарске чете Ваљевског одреда пале општинске архиве у селима Ба, Кадина Лука, Славковица, Горња Топлица и Бабајић.^[21] После паљења архиве у селу Славковици одржан збор са преко 100 људи, на којем су објашњавани циљеви НОБ.^[21]

8. августа делови Ваљевског НОП одреда напали и заузели Љиг, разоружали 9 жандарма и спалили општинску архиву.^[16] До половине августа Рађевачка чета нарасла је на преко 150 наоружаних бораца и контролисала је територију рађевског, азбуковачког и подгорског среза, изузев у седиштима срезова. 15. августа, један вод са око 30 бораца дошао је у село Ставе, на путу Пецка—Ваљево, да спали општинску архиву, а било је планирано и одржавање збора. Након паљења архиве, око 80 жандарма дошло је у село и отпочела је борба у којој је погинуо командир вода Никола Кончар, рудар, који је био прва жртва Рађевачке партизанске чете.

Поред напада на гарнизоне, Ваљевски одред је своје акције усмерио нарочито на прекидање железничке пруге Београд-Чачак и Лајковац-Ваљево.

14. августа Колубарска чета Ваљевског НОП одреда напала је Лајковац, кога је бранило 100 немачких војника и 30 жандарма. Ложионица и железничка станица су онеспособљене, уништене су две локомотиве. Погинуло је 20 немачких војника а чета је имала 7 рањених и 1 погинулог борца.^[16] Стјепан Филиповић је приликом напада на Лајковац исказао нарочиту храброст, када је ликвидирао неколико немачких војника и квислиншких жандарма.^[22] У нападу на немачки воз који се налазио на станици, партизанка Софија Станишић Сојка је у блиском окршају револвером убила немачког СС официра.^[23]

Док смо се ми одмарали и мало презалогајили, наишла је група наоружаних људи. Када су дошли ближе, видели смо да групу предводи девојка. Имала је панталоне и блузу која је личила на војничку кошуљу. На глави шајкача, а испод ње се лепршала њена дуга плава коса. Било нам је јасно да су то партизани.^[24]

– Четнички командант Ратко Мартиновић о сусрету са партизанима које је предводила Сојка, у селу Буковцу 17. августа 1941.

Дана 17. августа 1941. Жикица Јовановић Шпанац се поново нашао у Белој Цркви. Он је са 26 бораца напао немачку посаду, која је имала 40 војника. Након вишечасовне борбе Немци су натерани на повлачење. У току борбе убијено је 12 Немаца, међу којима и један официр, а заплењена је већа количина наоружања и војне опреме — 27 пушака, један пушкомитраљез, конзервирана храна, одећа, обућа и др.^[19][25]

Дражин напад на партизане у Планиници

Главни чланак: Напад на партизане у Планиници

У циљу развоја устанка, у ваљевски крај је послат и изасланик Врховног штаба НОПОЈ Милош Минић. Половином августа 1941. представник Врховног штаба НОПОЈ Милош Минић у пратњи Драгојла Дудића поново одлази на Равну Гору, где се састао са четничким вођом Дражом Михаиловићем.^[26] Минић је изјавио да је сазрело време за почетак свеопште народне борбе како партизанских тако и четничких одреда. Пуковник Михаиловић није хтео да пренагли због могућих немачких одмазди. Тако је овај састанак завршен без договора о борби против Немаца, али је договорено да се четници и партизани не нападају.

Упркос договору, крајем августа 1941. пуковник Михаиловић је напао један вод Ваљевског партизанског одреда у селу Планиници, недалеко од Мионице.^[1] Повод за напад било је партизанско прикупљање оружја за устанак од мештана у селу Планиници, а пуковник Михаиловић је наводно „чувао село од пљачке". У том нападу Дража Михаиловић је лично командовао четницима, који су том приликом убили два партизана, неколико ранили и више њих заробили.^[1][27] Био је то први напад четника Драже Михаиловића на партизане Ваљевског одреда.^[28] Нападнути партизани су били из Колубарске чете Ваљевског одреда.^[28]

28. августа команда 704. немачке дивизије, стациониране у Ваљеву, издаје наређење: „четничке банде не треба нападати... четници су вољни да сарађују са немачким трупама у борбама против комуниста.^[1]

Напад рудник Столице

Особље болнице Ваљевског партизанског одреда, септембра 1941, у селу Стапар.

20. августа 1941. група од 20 бораца Рађевачке чете под Жикицином комадом направила је у близини Осечине заседу немачкој колони камиона, којима је превожена руда антимона из рудника Столице. Када су на челу колоне наишла два немачка мотоциклиста и два пуна аутомобила наоружаних Немаца, који су били спроводници транспорта, партизани су их изненада напали и десетковали. Овај догађај записао је и Драгојло Дудић:

Курир из Ваљева јавља да је наша Азбуковачка чета имала сукобе с Немцима на путу Ваљево—Лозница и да су два камиона мртвих Немаца дотерана у Ваљево из Подгорине.^[29]

– Драгојло Дудић, дневнички унос на дан 26. августа

До половине августа 1941. године била ослобођена цела територија рађевачког, азбуковачког и јадарског среза, сем градова Крупња, Љубовије и Бање Ковиљаче, које су Немци успели да задрже још неко време. У селу Робаје, код Мионице 21. августа 1941. одржан је састанак чланова Штаба Ваљевског партизанског одреда са члановима Главног штаба НОП одреда Србије Филипом Кљајићем и Родољубом Чолаковићем и инструктором Покрајинског комитета КПЈ за Србију Милошем Минићем на коме је донет план о завршним борбама за ослобођење територије ваљевског округа, с тим да најпре треба да буду ослобођене територије Рађевине, Азбуковице и Подгорине. Пошто су у претходном периоду партизани Рађевачке чете овладали овом територијом, било је потребно уништити упоришта Немаца у руднику Столице и Крупњу, који је био средиште рађевског среза. Задатак за заузимање рудника Столице припао је борцима Рађевачке чете.^[30] Овај рудник Немцима је био важан за ратну индустрију, јер су из њега експлоатисали антимон, руду значајну за израду авиона (осим у Столицама, Немци су у читавој окупираној Европи антимон експлоатисали још само у једном руднику).^[18]

Немци су у руднику имали посаду од 38 војника, а око рудника изграђен је јак систем одбране, који су чинила утврђења и бункери. Напад је извршен по кишној ноћи 30. августа (или 1. септембра) 1941. и у њему је учествовало око 60 бораца из Рађевачке чете и једна група бораца из Колубарске чете, а нападом је руководио Жикица Јовановић Шпанац. Захваљујући мрачној ноћи и невремену, борци су успели да приђу до објеката немачке одбране. Једна група пришла је до барака у којима се налазила главнина немачке посаде, а напад је отпочео бацањем бомби на бункер и јуришем на бараке. Бомбаши су брзо успели да униште митраљеска гнезда и ликвидирају посаду бункера, у којој се налазило пет немачких војника, али је немачка главнина у баракама, након краткотрајног изненађења, пружила жесток отпор. Избацивали су светлеће ракете које су осветљавале читаву околину, што је приморало партизанске бомбаше да се повуку. Под заштитом јаке митраљеске ватре, Немци су успели да одступе из рудника и повуку се ка Крупњу. У борби је погинуло осам немачких војника, а заробљено је њих десет, заједно са рањеним командантом посаде рудника и једним нижим официром. Такође, била је заплењена и већа количина наоружања и друге војне опреме, као и један путнички аутомобил.^[31]

Устаничке борбе против Немаца и њихови успеси имали су дубоког одјека, не само у ваљевском крају, већ и у читавој западној Србији, као и у другим деловима Србије и у источној Босни. Поверење народа према борцима је расло, након чега је почело масовно помагање устаничких јединица. Сељаци су им доносили храну и одећу, обавештавали их о кретању непријатеља и о њиховим замкама.^[32]

Ослобођење Крупња

Главни чланак: Битка за Крупањ

Битка за Крупањ, од 1 до 3 септембра 1941 године.

Партизани у Стапару, септембра 1941. Стоје слева надесно: Крстић, земљорадник, Милош Стефановић „Кикош", Милосав Милосављевић, политички комесар одреда, Раде Јокић, фотограф. Седе: Радомир Дудић, Миша Дудић, командир чете, и борац звани „Сеља". У позадини Вида Јоцић, вајарка.

У међувремену, ваљевски партизани су дошли у додир са четницима Зечевића и Мартиновића, вољним да се боре. 30. августа 1941. године код Мачковог камена одржан је састанак партизанских и четничких вођа ради договора о заједничком нападу на Немце. Сусрет је био срдачан, а разговор је текао неусиљено и без дневног реда.^[24]

На овом састанку сам се упознао са Здравком Јовановићем, активним пешадијским наредником, који је био командант Ваљевског партизанског одреда, затим са Чедом Милосављевићем, комесаром Рађевске чете, и Мишом Дудићем, активним потпоручником и командиром исте чете. Рађевска чета имала је око 250 бораца па је пред напад на Крупањ преформирана у батаљон. Иначе Мишу Дудића сам познавао из Војне академије.^[24]

– Ратко Мартиновић, један од вођа четника који су се борили раме уз раме с партизанима

Сутрадан након ослобођења рудника Столице, 2. септембра 1941. отпочеле су борбе за ослобођење Крупња, где се налазио немачки гарнизон јачине око 300 војника. Овај напад организован је у сарадњи са војно-четничким одредима попа Владе Зечевића и поручника Ратка Мартиновића, а партизанским снагама командовао је потпоручник Милош Дудић, командир Рађевачке партизанске чете. Напад је почео у току ноћи концентричним нападом устаника, али пошто су напад очекивали, Немци су били припремљени за одбрану и утврдили су се у згради болнице и у зградама топионице антимона. Из ових објеката они су унакрсном митраљеском ватром бранили прилазе зградама у којима су се налазили. До јутра 3. септембра партизанско-четнике снаге су успеле да уђу у Крупањ, али нису успели да савладају немачка упоришта.^[33]

Пошто се болница налазила на месту погодном за одбрану, чекала се ноћ се за следећи напад. У току дана немачко-усташка авијација је са шест авиона бомбардовала Крупањ и околна места, а из Ваљева је било упућено немачко појачање, које је код села Завлаке заустављено од стране четничко-партизанских снага и натерано на повлачење. Партизани су друге ноћи послали бомбашке групе које су под заштитом ватре убацивали експлозив у болницу. Акцију бомбаша је водио Жикица Јовановић, који је то научио у рату у Шпанији. Сви бомбаши су били омладинци који су се добровољно јавили за овај тежак и опасан задатак.^[24]

Настаје ноћ паклене ватре. Прасак бомби је страховит. То су бомбе које су другови партизани сами направили од динамита. Њихова експлозија је далеко јача од немачких па чак и од крагујевчанки. Поразно делује на Немце, које смо нашим топом стерали са крова и спратова у подрум, а сад се бомбаши партизани привукли под прозоре и убацују бомбе у подрум. Страхоте тих бомби — причали су нам доцније заробљени Немци.^[34]

– Поп Владо Зечевић

Према извештају немачког капетана Сајферта, ситуација је у Крупњу била неиздржива, нарочито у болници где је била 10. чета 724. пука, услед несташице воде и хране.^[35] У зору трећег дана је отпочео нови напад авијације на устаничке положаје. При четвртом нападу "штука" у 18,30 часова^[24] немачке колоне су кренуле у повлачење, крећући се ка селу Завлака, где су упале у партизанско-четничку заседу. У борбама је заробљено 108 немачких војника, међу којима око 30 рањеника. Мањи део, њих око 60 успео је да се провуче између устаничких положаја и да стигне до Ваљева, док се једна група Немаца, након наиласка на заседу растурила по околини. Заједнички партизанско-четнички Штаб донео је одлуку да се формира гонећи одред са задатком да похвата разбежане немачке војнике. Команда над овом потерном јединицом била је поверена Жикици Јовановићу Шпанцу и она је на простору до Осечине и Комирића успела да ухвати 18 Немаца, који су у бекству бацали оружје и униформу са циљем да стигну до Ваљева.^[36][33] Немци су у овој борби имали велике губитке, према сопственом извештају преко 200 људи:

Обе опкољене чете у руднику антимона код Крупња биле су уништене од бандита. Губитак од 9 мртвих, 30 рањених и 175 несталих ожаљен је са наше стране.^[24]

– Немачки извештај Врховној команди о борбама у Крупњу

После тродневних борби Крупањ је ослобођен 3. септембра 1941.^[37] Ослобођењем Крупња је утврђен центар прве слободне територије у западној Србији, и у читавој Србији уопште.^[38]

Уједињене са крупањским четницима

Ратко Мартиновић, један од вођа четника у устанку, који су пришли партизанима.

У току битке за Крупањ одржан је нови састанак устаничких вођа. Партизанску делегацију водио је инструктор Покрајинског комитета КПЈ Милош Минић Црни, а делегацију крупањских четника поп Влада Зечевић и Ратко Мартиновић. Ратко Мартиновић је одао признање борбености и дисциплини партизана, те предложио да се борци четничких чета растуре по партизанским јединицама које су имале знатно бољи морал, и да се тако створи јединствен одред.^[24] Ово је изазвало велику расправу али је на крају прихваћено:

Истодобно, водили су се преговори између представника војно-четничких чета и представника партизанског Ваљевског одреда. Представници четника изјавили су да су врло задовољни борбеношћу, храброшћу и понашањем у борби и ван ове са свима нашим људима. Поручник Мартиновић признао је да морал људства које он води није на достојној висини; да су многи бежали из борбе, да нису дисциплиновани и тражио је да се сви њихови људи из војног четничког одреда, приликом стапања са партизанима, растуре тако да буду измешани између партизана ради моралног уздизања и политичког изграђивања и држања истих у чврстој руци партизана. После дуже дискусије постигнута је пуна сагласност о стапању ова два одреда и о продужењу заједничких акција под руководством јединственог штаба. Задржано је исто руководство, проширено са још два руководиоца. За начелника штаба одреда дошао је поручник Мартиновић, за заменика политичког комесара овог штаба дошао је свештеник Влада Зечевић, као представници војно-четничких чета.^[24]

– Драгојло Дудић у свом Дневнику

Тако је дошло до уједињења дела четника и партизана у овом крају и формирања заједничког устаничког штаба. 12. септембра је Колубарска чета известила штаб да су заробили један ауто Министарства унутрашњих дела са помоћником команданта жандармерије, и још двоје људи. Од материјала нађено је неколико лажних легитимација и наредба Министарства унутрашњих дела о организацији потерних одреда за комунистима. Из ове наредбе јасно се видело да је и Дража Михаиловић, командант четника са Равне горе, у вези са овом акцијом Недићеве владе.^[39] Када је видео тај документ, поручник Ратко Мартиновић је вртео главом у неверици, рекавши:

Срамно! Зар је то могуће, зар Дража да буде издајник?! Е, мога ми бога, ја ћу га убити.^[40]

– Поручник Ратко Мартиновић, један од вођа четника у устанку

Формирање батаљона

Још у току борби за Крупањ устаничким снагама пристигла је група од око 400 добровољаца из Пецке и околине, а мање групе су долазиле из свих крајева ваљевског округа. Након ослобођења Крупња, на окупу се нашла маса од скоро 1.000 људи који су желели да се прикључе борби. За Рађевачку партизанску чету, која је до тада имала око 350 бораца, ово је било троструко повећање, па је Штаб Ваљевског партизанског одреда донео одлуку да се дотадашње чете преформирају у батаљоне. Први формирани батаљон био је Рађевачки партизански батаљон, чије је формирање спроведено од 4. до 7. септембра. Уместо шест водова дотадашње чете, формирано је десет чета новог батаљона, од којих је свака имала око 100 бораца. Командни састав батаљона остао је исти — командант Милош Дудић, политички комесар Жикица Јовановић Шпанац и заменик политичког комесара Чеда Милосављевић, партијски руководилац ове војне јединице.^[41]

Битка за Љиг

Споменик бици у Љигу, септембра 1941, рад вајара Ота Логоа.

7. септембра 1941. Колубарска чета Ваљевског НОП одреда ушла у Љиг и одржала збор на коме је формиран градски НО одбор.^[16] 10. 9. 1941. Колубарска чета напала је немачку посаду у Љигу, разбила је и приморала на повлачење ка Мионици. Немачки војници су претрпели губитке од око 30 мртвих и 60 рањених, а партизани - 7 мртвих и 13 рањених.^[16] Сутрадан, 11. септембра, Немци су се вратили са појачањем, па је у Љигу Ваљевски НОП одред водио борбу против преко 100 немачких војника, којима је као појачање стигло још око 300.^[16] Погинула су 63 а рањено 10 немачких војника, док је Одред имао 9 мртвих и 11 рањених бораца.^[16][42]

Након ослобођења Љига, који је извршила Колубарска партизанска чета, дошло је до прилива нових бораца па је донета одлука о формирању Колубарског батаљона. Пошто је у борбама у Љигу тешко рањен командир Колубарске чете Радивоје Јовановић Брадоња, приликом формирања батаљона, за његовог команданта именован је Жикица Јовановић Шпанац, док је за заменика команданта именован подофицир Драган Татовић, а за политичког комесара Стеван Марковић Сингер. Колубарски партизански батаљон имао је тада шест чета.^[43]

Пропаганда Недићеве владе

Главни чланак: Пропаганда Недићеве владе

Средином септембра 1941. борци Трећег тамнавског батаљона боравили су на подручју општине Дивци, између Ваљева и Уба. О доласку партизана председник општине Велисав Петровић је известио свог брата Живојина Петровића, обавештајног официра у Ваљеву, који је ову информацију пренео немачкој команди.^[44] Убрзо је из Уба стигла немачка војска и напала борце 2. чете Трећег тамнавског батаљона и Посавског НОП одреда, при чему је један партизански борац убијен, а више њих рањено. Немци су у Дивцима стрељали 6 мештана због указивања гостопримства партизанима.^[44] Након што су се Немци повукли, извршена је партизанска истрага којом је установљено да је Велисав Петровић одговоран за обавештавање Немаца. Он је ухапшен и спроведен у штаб чете где му је изречена пресуда стрељањем.^[44]

Стрељање сарадника окупатора искористила је Пропаганда Недићеве владе која је пласирала лаж да је Стеван Борота заклао Велисава Петровића тестером.^[44] Потом је у публикацији "Крвава листа комунистичких злочина", нацистичка пропаганда увела у наратив и Јеврејина Јосифа Мајера као наредбодавца масакра.^[44]

Опсада Ваљева

Главни чланак: Блокада Ваљева 1941.

Борци ваљевског одреда са заплењеним немачким тенком Сомуа С35.

Сестре Српкиње,

Ми у својој борби нећемо стати све дотле док вашом помоћи не осигурамо за вас потпуну једнакост са мушкарцима: да добијете право гласа, те да одлучујете о судбини државе и својих синова. Боримо се да сваки радник и радница, сељак и домаћица, сељанка за свој тешки рад стекне право на пензију. Да се уведе потпуно осигурање од града и суше. Да се обезбеди бесплатно лечење и лекови у свим болницама, бањама и опоравилиштима. Да се спроведе заштита мајке и деце, да се у варошима и селима подигну дечји домови, породилишта и издржавање мајки са више од петоро деце. Борба против окупатора само је почетак борбе за боље дане. Помажите народноослободилачку борбу.^[45]

– Проглас Ваљевског НОП одреда од септембра 1941 год. женама Ваљева и околине за помоћ борцима на фронту

Једна од највећих операција Ваљевског партизанског одреда јесте опсада Ваљева, која је трајала око два месеца. Одмах по ослобођења Крупња, Штаб Ваљевског партизанског одреда наредио је блокаду Ваљева. Прве припреме за ову операцију извели су борци Рађевачког партизанског батаљона. Они су запосели све путеве који су водили ка Ваљеву, а потом су им се прикључиле три чете Колубарског и делови Подгорског батаљона па је потпуна блокада Ваљева спроведена између 15. и 18. септембра 1941. године. Осим партизана, у блокади Ваљева учествовали су и подрински четници Драже Михаиловића.^[46]

Скоро свакодневно су вођене Борбе са немачким јединицама гарнизона у Ваљеву, и јединицама које су се пробијале у помоћ опкољеном гарнизону. Немци су скоро свакодневно покушавали да са мањим снагама разбију опсаду града, а из артиљеријских оружја су тукли свуда где би утврдили да се налазе партизански положаји.

18. септембра код Рибара на путу Ваљево—Лозница, делови Ваљевског одреда водили су борбу са Немцима који су покушали да се из блокираног Ваљева пробију путем према Лозници. Непријатељ је имао 15 мртвих и 40 рањених, а партизани нису имали људских губитака.^[47] Дана 21. септембра 1941. Немци су покушали са четири тенка и 400 војника да продру путем ка Ужицу, али су јаком одбраном бораца Колубарског батаљона приморани на повлачење. Истог дана 125. пешадијски пук је након петодневних борби са борцима Посавског партизанског одреда успео да пробије блокаду у уђе у Ваљево, у помоћ окруженим јединицама.^[48]

Након пристизања појачања, Немци су 25. септембра покушали пробој блокаде ка Лозници са 1.000 војника уз помоћ артиљерије и тенкова, али нису успели да пробију блокаду.^[49]. Код Рибара зауставили их делови Ваљевског НОП одреда и нанели им велике губитке, после чега се Немци вратили у Ваљево.^[50] 26. септембра Немци су опет са око 2.000 војника, 16 лаких топова, 2 тешка топа и 6 тенкова покушали да продру правцима: Ваљево—Лозница, Ваљево—Шабац и Ваљево—Ужице, али су на 5—6 километара од Ваљева заустављани од делова Ваљевског НОП одреда и били принуђени да се повлаче у Ваљево, у блокаду.^[50]

Услед устаничке опсаде Ваљева, Немци су били присиљени да и авионима добацују храну опкољеном гарнизону.

Борбе за Шабац

Главни чланак: Операција Мачва

Браћо Срби,

Редови народноослободилачких партизанских и војночетничких одреда с дана на дан све су гушћи. У њих сваким даном пристижу нове снаге из редова српског народа. Све што је поштено, борбено и све оно што више неће да носи ропски јарам фашизма, придружује се нашој народној борби за слободу. [...]

Заједничка сарадња војночетничког одреда, кога воде поручник Мартиновић и свештеник Зечевић, и ваљевског народноослободилачког партизанског одреда, у коме се поред комуниста боре и остали родољуби српског народа, заједничка сарадња церског четничког одреда, кога представља капетан Рачић, са подринским народноослободилачким партизанским одредом, донела је слободу стотинама хиљада српског народа.^[51]

– Заједнички проглас ваљевских партизана и четника од 20. септембра 1941.

21. септембра 1941. У селу Штитару код Шапца, под руководством Штаба Подринског НОП одреда, одржан састанак са штабовима батаљона Подринског одреда, Подгорског батаљона Ваљевског одреда, 4. батаљона Посавског одреда и Церског четничког одреда, на коме је донета одлука и разрађен план напада на Шабац. Почетак напада је одређен за 21 час истог дана, али је извршен у 23 часа.^[16] Партизани наводе да због издаје четника није успео.^[16] Сутрадан, 22. 9. јединице Подринског, Ваљевског и Посавског НОП одреда у 23 часа обновиле напад на Шабац и продрле до центра града, одакле су сутрадан, противнападом свежих снага немачке 342. пешадијске дивизије, одбачене на полазне положаје.^[16]

30. септембра Подрински НОП одред и Колубарски и Рађевски батаљон Ваљевског одреда организовали су положај за одбрану на линији Линолимт — Петковица — Чокешина — Видојевица и до 9. октобра задржавали продор немачке 342 дивизије.^[52]

Долазак Тита и саветовање у Столицама

Главни чланак: Саветовање у Столицама

18. септембра командант Главног штаба НОП одреда Југославије Јосип Броз Тито стигао из Београда у село Робаје код Ваљева на слободну територију и први пут се сусрео са партизанима — борцима Колубарског батаљона Ваљевског НОП одреда.^[47] Након доласка у Крупањ, око 22. септембра, Тито се у Столицама сусрео са осталим члановима Главног штаба НОП одреда Југославије, који су после њега напустили Београд. Ту је први пут видео заробљене немачке војнике, који су уједно били и једини немачки заробљеници у читавој Европи.

26. и 27. септембра 1941, у Столицама је одржано војно-политичко саветовање партизанских вођа, којем је, између осталих, присуствовали и командант Ваљевског одреда Здравко Јовановић и заменик политичког комесара Драгојло Дудић. Ту су анализирана дотадашња искуства, сковани планови даље ослободилачке борбе и донете одлуке за учвршћење и развој устанка.^[38]

Борбе са немачким дивизијама и пад Крупња

Главни чланци: 104. ловачка дивизија (Немачка) и 342. пешадијска дивизија (Немачка)

Једна десетина 5. чете Ваљевског одреда, октобар 1941, између Ражана и Поћуће.

Наше партизанске чете Ваљевског одреда биле су на гласу и важиле су као елитне трупе по својој борбености. Они нису измицали и ми смо заиста са неким нарочитим оптимизмом гледали на успех. Знали смо да непријатељ неће продрети. То наше веровање они су оправдали, јер непријатељ није успео.^[53]

– Драгојло Дудић, дневнички унос од 12. октобра 1941.

4. октобра делови Ваљевског одреда напали су немачки гарнизон у Прњавору (код Лајковца) и избацили из строја око 70 немачких војника.^[54] 6. октобра на линији Дивље Брдо — Грабовица, код Царића, делови Ваљевског НОП одреда натерали око 2.000 немачких војника да се врате у блокирано Ваљево. Немци су цело пре подне вршили артиљеријску припрему а борба је трајала више часова. Ваљевски партизани су убили око 20 Немаца, уништили 2 тенка, побили 100 коња и запленили доста ратног материјала.^[54] 7. октобра код села Забрђице делови Ваљевског одреда у борби убили су 60 око Немаца.^[54] 13. октобра делови Ваљевског одреда одбацили ђелове немачке 342. дивизије из рејона Циганкуље и Мићанавског брда ка селу Драгинцу, нанели им губитке од 4 мртва и 19 рањених и уништили 1 тенк.^[16]

14. 10. отпочео је напад ојачаног немачког 698. пешадијског пука према Крупњу правцима које су затварали Подрински НОП одред и делови Ваљевског одреда. Борбе су вођене до 20 октобра. 20. октобра 1941. делови немачке 342. пешадијске дивизије сломили отпор јединица Подринског и Ваљевског НОП одреда и продрли у Крупањ, где су попалили све зграде сем оних у кругу фабрике антимона, побијали заостале рањенике, лекаре и болничаре и сво цивилно становништво које није успело на време да се склони.^[55] 22. октобра код села Мојковића делови немачке 342. пешадијске дивизије су савладали отпор делова Ваљевског одреда.^[55] 24. октобра под притиском немачких снага делови Ваљевског одреда напустили су Пецку, у коју су ушли делови немачког 699. пешадијског пука и увече се спојили са немачком 704. пешадијском дивизијом у Ваљеву. Успут Немци убијају становништво и пале села.^[55] Борбе око Ваљева посебно су интензивиране крајем октобра, након што је немачка 342. дивизија успела да преко Крупња 25. октобра продре до Ваљева.

Према Драгојлу Дудићу, четници су масовно напуштали фронт, тврдећи да њих Немци неће нападати, већ само партизане:

Четници су се показали на свима секторима крајње недисциплиновани и нелојални савезници у моменту пробијања наших линија од стране казнене експедиције. Пре ових догађаја било је пуно изгледа на заједничку сарадњу; било је момента када су се и борили са нама заједно; али од оног тренутка кад су чули за пробијање фронта, напустили су положаје и побегли дубоко у позадину, даље него што смо ми наше рањенике и комору склонили. [...] Свуда куда су пролазили, ширили су панику и говорили како ће партизани платити цех, јер Немци неће нападати четнике.^[56]

– Запис Драгојла Дудића од 26. октобра 1941.

Дудић описује бројна ваљевска села које су Немци тада спалили и чије су становнике побили. Према сведочењу мештана, Немци су у селу Причевићу објавили да "неће никоме ништа радити ако кога нађу код куће; а ако не нађу никога запалиће кућу".^[57] Сељаци су поверовали и нису побегли, након чега су немачки војници сутрадан стрељали 24 сељака из овог и суседног села. За два случаја мештани кажу да су повађене и очи.^[58]

30. октобра 1941. делови Ваљевског и Ужичког партизанског одреда успели да спрече покушај делова немачке 342. пешадијске дивизије да се из Ваљева пробију ка Косјерићу и Ужицу. Том приликом су уништена два тенка и око 300 немачких војника избачено из строја.^[16] Тада је погинуо Душан Дамиловић, комесар Трећег тамнавског батаљона.^[55]

Четничка издаја и пад Ужица

Главни чланци: Напад четника на Ужичку Републику, Предаја заробљених партизана Нијемцима новембра 1941. и Гушење устанка у Србији

Четнички вођа Драгослав Рачић, који је повукао своје људе са опсаде Ваљева, како би напао партизане у Ужицу.

Почетком новембра 1941. долази до повлачења четника Драже Михаиловића из блокаде Ваљева.^[49] У ноћи 1/2. новембра, по Михаиловићевом наређењу, Драгослав Рачић је повео четнички напад на Ужичку републику,^[59] иако је по споразуму требало да учествује у одбрани Пецке.^[55] Снаге које је водио у напад на партизане (око 1.500 бораца) биле су повучена у тајности са положаја према Немцима код Ваљева и Крупња.

3. новембра четници Драже Михаиловића извршили су изненадни напад и на партизане у Мионици.^[60] 4. новембра четници Драже Михаиловића напали борце IV Колубарске чете Ваљевског одреда у Ситарицама, разоружали чету а касније 15 партизана предали Немцима у Ваљеву.^[60] Војислав Мишић, син војводе Живојина Мишића и командир чете у Колубарском батаљону, је почетком новембра боравио у селу Струганик, где су га његов брат Александар Мишић и Дража Михаиловић позвали и безуспешно наговарали да пређе на страну четника.^[61] Он је тада видео колону заробљених партизана спроведених кроз Струганик са Равне Горе и упућених Немцима.^[61]

Иако многи ваљевски партизани још увек не знају шта се дешава, њихов комесар Драгојло Дудић 4. новембра ујутру примећује да "нешто није у реду":

Друг Раде извештава да су четничке јединице које су се снабдевале код нас, негде отпутовале у току ноћи и нико није дошао по снабдевање. Нешто није у реду. Још немамо извештаја по питању сукоба у Љубовији. [...] Један официр из Церског четничког одреда за везу с партизанима навратио је у штаб на путу у тражњи Рачића. Разговарали смо о најновијој ситуацији у Љубовији и на ужичком друму. Не знамо између кога је дошло до сукоба. Овај четнички официр осуђује сваки покушај стварања раздора између партизана и четника. Нахранили смо му коња, дали ручак и два пратиоца.

Командир 4. чете у само вече извештава да му се командант изгубио са положаја у непознатом правцу и да је курир, кога је овај послао, није нашао на положају. „Изгледа да се и г. Рачић изгубио у виду ластиног репа“, каже командир наше партизанске чете, који је био придодат на положају код капетана Рачића.^[62]

– Драгојло Дудић, дневнички унос од 4. новембра 1941.

Убрзо, ваљевски партизани су од Врховног штаба сазнали за велики напад четника на Ужичку Републику:

Пре неколико ноћи дошло је до борбе са око 500 четника из одреда Драже Михаиловића. Разбијени су и око 140 заробљено. Наши су ликвидирали четнике у Пожези. У тој борби су наши партизани имали страховите жртве. Погинуо је командант батаљона друг Капелан, два командира чета и много партизана. [...] Догодило се то да уместо борбе против фашистичких разбојника водимо борбу са браћом; уместо да проливамо непријатељску крв, ми се међусобно крвимо. Уместо да људи Драже Михаиловића пресрећу непријатељске камионе и отимају, они пресрећу наше камионе и отимају оно што је српски народ одвајао од својих уста и давао за народну борбу; уместо да пресрећу Немце и Немце убијају, они пресрећу наше људе и убијају из заседе.^[63]

– Драгојло Дудић, дневнички унос од 5. новембра 1941.

6. новембра четници Драже Михаиловића ухватили су у Клинцима на превару Бошка Јовановића, политичког комесара III чете Колубарског батаљона Ваљевског одреда и убили га истог дана.^[60] 9. новембра Михаиловићеви четници стрељали су у Жабарима командира IV чете Колубарског батаљона Добривоја Спасојевића и још 3 борца исте чете.^[60] 9. новембра у Љубовији четници су разоружали VI чету Рађевског батаљона Ваљевског одреда - комесар чете Живорад Јеремић Моделар успео је да побегне, а заробљен је командир Петар Враголић, учитељ.^[60] 10. новембра код села Узовнице четници Драже Михаиловића напали II чету Рађевског батаљона Ваљевског одреда и заробили неколико партизана.^[60] У покушају бега политички комесар Сава Вујановић Жућа са везаним рукама скочио је у Дрину, али је убијен.^[60] 11. новембра на састанку у Дивцима пуковник Михаиловић је понудио сарадњу Немцима, али је одбијен. 12. новембра партизани Ваљевског одреда опколили су штаб Драже Михаиловића на Равној Гори.^[64] Средином новембра азбуковачки четници састали су се са Немцима у Амајићу и предали 26 партизана, међу којима и Петра Враголића, командира VI Рађевске чете Ваљевског одреда.^[64]

Упркос четничко-партизанском сукобу, блокада Ваљева је и даље трајала. 12. новембра делови 704. и 342. немачке дивизије покушали су јачим снагама да продру из Ваљева у Ужице, али су на брду Каменитовац заустављени од снага Ваљевског партизанског одреда и уз губитке приморани да се врате у Ваљево.^[64] 19. новембра делови Ваљевског и Ужичког партизанског одреда код Каменитовца одбили су 342. немачку дивизију која је покушала да се пробије у Ужице. Непријатељ је имао 250 мртвих.^[65] Тек крајем новембра 1941. Немци су успели да потисну ослабљене снаге Ваљевског одреда и разбију обруч. Немачка 342. дивизија је 25. новембра јаким снагама кренула путем Ваљево—Косјерић, где се код Букова сукобила са пет чета Колубарског одреда које су успеле да је привремено зауставе. Уз подршку авијације и тенкова, 27. новембра немачке снаге су успеле да сломе отпор делова Ваљевског, Другог шумадијског и Ужичког партизанског одреда. Истовремено, други део немачке 342. дивизије такође је јаким снагама успео да савлада делове Ваљевског, Ужичког и Посавског партизанског одреда и заузме Љубовију.^[66] Центар слободне територије, Ужице, је пало 29. новембра 1941. године.

29. новембра на Златибору, у партизанској болници, пред долазак немачких тенкова, извршио је самоубиство рањени Чедомир Милосављевић, политички комесар Рађевског батаљона Ваљевског одреда, да не би пао жив у руке непријатеља. Истог дана у Шапцу је стрељан Петар Враголић, учитељ, командир VI чете Рађевског батаљона Ваљевског одреда.^[65]

Зимске борбе у Србији 1941/1942

Борбе у децембру 1941

Главни чланци: Повлачење партизана у Санџак 1941. и Легализација четника у Србији

Треба развити партизанску дјелатност у читавој Србији. Реорганизоване партизанске јединице треба вратити на њихово подручје. Треба чистити терен од окупатора, Недићевих и разних четничких банди. При томе треба избјегавати фронталну борбу и придржавати се партизанског начина ратовања. Партизанске јединице треба да буду мале чете од око 50 бораца, лако покретљиве, и нека држе иницијативу у својим рукама, тј. нека нападају непријатеља на најосјетљивијим мјестима, уништавајући његову живу снагу и отимајући му оружје и материјал.^[67]

– Тито у писму Покрајинском комитету КПЈ за Србију, 14. децембра 1941.

Учитељ Сава Милатовић, са сином Зораном, при повлачењу испред непријатељских снага у Гуњцима, 14. децембра 1941.

1. децембра 1941, после продора Немаца и слома Ужичке републике, слободна територија Ваљевског партизанског одреда простирала се од Ужичког пута до Крупња као и на деловима Колубаре, Подгорине, Рађевине и Азбуковице.^[68] Снаге Подринског и Ваљевског партизанског одреда су се нашле одсечене од Врховног штаба и главнине партизанских снага, које су се повукле у Санџак. У току децембра 1941. године, у западној Србији налазило преко 1.000 прекаљених партизанских бораца, који су били опкољени од Немаца на планинском подручју Медведник-Повлен-Маљен-Сувобор. Најјачи од преосталих одреда био је Ваљевски, који је након деморализације и дезертерства у децембру бројао око 500 партизана, чији је морал тих дана био висок.^[69] Према плану Врховног штаба, ови одреди су требали да остану на овим теренима до пролећа, када би се поново распламсао устанак. Почетком децембра 1941. окупља се Окружни комитет КП Ваљева и доноси следеће закључке: ^[69]

1. Окупатор је успео да продре на ослобођену територију и тиме нам нанео велику штету.
2. Али окупатор није успео да уништи живу снагу наших одреда, па према томе не може бити говора о угушењу нашег устанка.
3. Борба се наставља, али треба прећи од фронталног на герилски начин борбе и да се по могућству одреди врате на своје терене.
4. Треба учврстити, ојачати и повећати наше одреде.

Почетком децембра остаци 4. батаљона Посаво-тамнавског НОП одреда, приспелог из ужичког краја, ушли су у састав Тамнавског батаљона Ваљевског одреда. Тамнавски батаљон подељен је у четири чете јачине 40 до 50 бораца. Штаб су чинили командант Добросав Симић и политички комесар Миле Васојевић. Већ 4. децембра 1941. године у селу Драгодолу код Осечине одржано је саветовање руководилаца партизанских одреда који су остали у западној Србији (Ваљевског и Мачванског одреда и Тамнавског батаљона) са инструкторима Покрајинског комитета КПЈ за Ваљево и Шабац Милошем Минићем и Милетом Ивковићем, на коме су углавном усвојени закључци ОК-а Ваљево.^[69] Тада је одлучено да преостале јединице наставе са герилским ратовањем.

Истовремено, окупаторске снаге отпочеле су са нападима на партизане западне Србије. У овоме су имали знатну подршку српске жандармерије и легалних четника — Тамнавског одреда војводе Будимира Босиљчића, Колубарског одреда војводе Јована Шкаве и Ваљевског четничког одреда војводе Милорада Радића Пинде.^[70]

Јединице Колубарског батаљона током непријатељске офанзиве биле су на Калуђерским барама на Тари. До 9. децембра у селу Лесковицама прикупио се Колубарски батаљон. Наредних дана батаљон се одмарао, лечио рањене и промрзле, водио мање борбе, разгонећи четнике и недићевце, одбијао четничке нападе са правца Дебелог Брда, држао заседе на путу Ваљево—Ужице и Ваљево—Причевић—Ставе ради обезбеђења слободне територије. Ту је извршена реорганизација батаљона, чије је бројно стање било смањено губицима у борбама током децембра, као и појавама дезертерства, услед деморалисаности. За команданта је одређен Миша Дудић уместо Жикиће Јовановића—Шпанца који је постављен за политичког комесара (дотадашњи комесар Стева Марковић Сингер се повукао ка Санџаку). Заменик команданта био је Драган Татовић, а заменик политичког комесара Андра Савчић.^[71] Колубарски батаљон је тада имао пет чета са око 400 бораца, патролирао је на терену појединих села и контролисао пут Ваљево—Ужице, уз неколико мањих сукоба са непријатељем.^[72] 9. или 10. децембра делови Подринског одреда и Рађевског батаљона Ваљевског одреда напали су Столице. Командир Подринске чете Вук Цвијановић бранећи одступницу остао је без муниције, био рањен и убио се.^[71]

Средином децембра у западној Србији дејствовала је тзв. ваљевска партизанска групација, која је бројала око 1300 до 1450 бораца.^[73] Њу су сачињавали:

• Ваљевски НОП одред (батаљони: Рађевски са 4 чете, Подгорски са 2 чете и Колубарски са 5 чета) са укупно 500—600 бораца;
• Подрински НОП одред са 2 батаљона (Поцерски и Мачвански) односно 6 чета са нешто преко 300 бораца;
• Рачански батаљон Ужичког НОП одреда јачине око 150 бораца у 2 чете (распуштен половином децембра);
• Тамнавски батаљон (Трећи батаљон Посавотамнавског НОП одреда) имао је 160—170 бораца. Налазио се до краја новембра у саставу Ваљевског НОП одреда.
• Од половине децембра у саставу Ваљевске партизанске групације деловала је и 2. чета 2. Шумадијског НОП одреда јачине око 50 бораца.

Врховни штаб је након повлачења у Санџак послао групу руководилаца назад у Србију да се повежу са партизанима који су остали на терену. Међу првима се вратио Радивоје Јовановић Брадоња, који је успоставио везу са Колубарским батаљоном, а након њега и група коју предводи Мирко Томић Сељак, члан Главног штаба Србије. Томић је по доласку у Штаб Ваљевског одреда сазвао ново саветовање 14. децембра у Драгодолу, у приближно истом саставу, на истом месту, и са скоро истим закључцима, па је некима изгледалао да он "омаловажава рад друга Минића".^[74] Наредба Врховног штаба је гласила да се све партизанске јединице упуте на своје територије и наставе са деловањем у позадини окупатора.^[75][76] Ускоро су сви кренули на своје територије.

Рађевски батаљон кренуо је у Рађевину. 19. децембра ујутру у селу Брезовицама четници и Немци опколили су део Рађевског батаљона. У краткотрајној али оштрој борби убијено 22 а рањено 13 Немаца, од чега 3 официра, а заплењено 2 пушкомитраљеза и 1 мали минобацач.^[77] Батаљон имао мање губитке. Увече штаб батаљона донео одлуку да се врати на слободну територију.^[77]

Подрински партизански одред је кренуо у Поцерину и Мачву. Између 22. и 31. децембра у тешким борбама приликом пробоја ка Мачви, уништен је цео Подрински НОП одред (сем 3. чете 2. батаљона и 3. лозничке чете 1. батаљона) и изгубљен скоро сав руководећи кадар Подриња.^[78]

У покушају пробоја на своју територију страдао је и Рачански батаљон Ужичког одреда, који је кренуо на територију рачанског среза.

Тамнавски батаљон је кренуо у Подгорину и Тамнаву.^[72] 24. децембра 4. чета Тамнавског батаљона уз сталне борбе пробила се до села Новака и Кожуара. Услед тешких борби с четницима и дезертирања бораца из тих крајева, чета је престала да постоји. Од чете је остао само командни састав (4 друга), који су се вратили у састав батаљона, у којем је сада преостало око 130 бораца, не рачунајући болесне и рањене.^[78] 24. децембра четници Косте Пећанца заробили су Стјепана Филиповића, команданта Тамнавско-колубарскога батаљона Ваљевскога НОП одреда.^[22] 26. децембра у школи села Тулара Тамнавски батаљон су напали 6. одред СДК и Посавски и Тамнавски четнички одред, али су их партизани одбили. У току борбе рањен командант Добросав Симић. У току ноћи батаљон се повукао из Тулара у правцу села Јазовика тежећи ка слободној територији. 27. децембра у селу Јазовику недићевци и четници покушали да опколе Тамнавски батаљон. Батаљон се под борбом извукао пошто је претходно оставио рањеног команданта Добросава Симића у селу.^[78] 29. децембра, после осмодневног пробоја у Тамнаву, током чега је превалио око 120 километара, Тамнавски батаљон се враћа на слободну територију у рејон села Пољута — Совац. Батаљон извршио задатак и показао народу да партизани и даље потоје, али по цену тешких губитака - изгубио је целу једну чету, а друга је јако смањена услед дезертирања.^[78] Батаљон се вратио без команданта, знатно ослабљен.

На слободној територији, у селима око Пецке, Драгодола и Скадра, ваљевски партизани организовали су свечани дочек Нове 1942. године, којој су присуствовали и остаци Мачванског партизанског одреда преформирани у Мачванску чету.

Борбе у јануару 1942

Главни чланак: Сувоборски партизански одред

Колубарски батаљон у околини села Ба, јануар 1942.

Колубарски батаљон у маршу, између Лесковице и Мравињаца, јануара 1942. На челу Драган Татовић.

Партизански покрет са својим методама ратовања и са својим у борби очеличеним борцима, најбољим синовима радног народа, непобједив је.^[79]

– Тито у писму Окружном комитету КПЈ Ваљево, 8. јануара 1942.

Почетком јануара, сви батаљони су упућени на терен ваљевског округа да обилазе партијска и партизанска упоришта. Колубарски батаљон кренуо је из села Лесковице правцем Бачевци—Пријездић—Мратишић—Буковац. 12. јануара 1942. партизани су се сукобили са четницима код села Ба и Планинице и нанели им губитке 2 мртва.^[16] 13. јануара 1942. године Колубарски батаљон је преноћио у селу Славковици, где је одржао конференцију са мештанима. У току ноћи батаљон је нападнут од јачих непријатељских снага из села Кадине Луке и под борбом се повукао. Славковица је иначе била крајња тачка до које је батаљон требало да продре.^[80]

15. јануара партизани Рађевског и Подгорског батаљона Ваљевског одреда, након гажења реке Јадра промрзли у дубоком снегу, стигли су у села Белотић и Бастав где су водили борбу са четницима. Само из друге чете Подгорског батаљона у партизанској болници остало је 10 бораца услед промрзавања.^[80] Након што се са четом вратио у Рађевину, Жића Марковић је пред народом рушио окупаторску пропаганду „о уништењу партизана“. Избегавајући борбе са јачим непријатељем, са својом четом је рушио телефонске бандере и вршио диверзије. На путу Завлака—Ваљево, напао је немачку патролу. Тада је уништено једно немачко возило и заплењено шест мина, које су касније постављене на путу и на које су наишле јединице Руског заштитиног корпуса. Том приликом је погинуло више белогардејаца.

Средином јануара 1942. године, Космајски НОП одред и делови Ужичког и Првог шумадијског НОП одреда пробили се натраг из Санџака до западне Србије.^[80] 18. јануара у селу Вујиновача Космајски одред је ушао у састав ваљевске партизанске групације. Са одредом стигли и руководиоци Влада Аксентијевић, Миладин Петровић, Веља Јеремић и Будимир Давидовић. Аксентијевић је саопштио Андрији Мазињанину да и он, по директиви, треба да крене са овом групом у Тамнаву с циљем да оформе Окружни комитет КПЈ за срезове посавски, тамнавски, београдски и посаво-тамнавски.^[81]

Дани јануара постајали су све тежи. У борбама са непријатељем исцрпљивала се муниција. Наши одреди су се држали падина Медведника, Маљена и Повлена задржавши фронтални начин борбе. На периферији те територије гомилале су се четничке, недићевске и љотићевске банде. Борбе су трајале свакодневно. Број рањеника као и наших губитака, те промрзлих партизана повећавао се из дана у дан.^[69]

– Извештај инструктора Окружног комитета КПЈ за Ваљево од 20. маја 1942. Покрајинском комитету КПЈ за Србију

Након обиласка колубарских села, 18.^[80] или 19. јануара^[82] Колубарски батаљон се вратио у Лесковицу, из села Заруба одакле је гоњен од Немаца и четника.^[80] Истог дана, четници су у Мравињацима извршили напад на Мачванску чету, па су колубарске чете послате у помоћ, како би зауставиле четнички напад. Сутрадан, 20. јануара 1942, извршен је главни окупаторски напад на партизане, који је одбијен, па су се Немци повукли ка Ваљеву, а у борби је страдао и командант ове операције.^[82] У другој половини јануара 1942., од Колубарског батаљона Ваљевског одреда и 2. чете Ужичког одреда формиран је Сувоборски партизански одред са око 250 бораца. Команди састав одреда остао је исти као командни састав батаљона — командант Милош Дудић и политички комесар Жикица Јовановић Шпанац.^[83]

У другој половини јануара окупатор концентрише око 2500–3000 војника, углавног локалних сарадника, да опколи српске партизане са четири стране. Иако са мало муниције, партизански одреди одолевају током десет дана непрестаних борби и наносе непријатељима губитке.^[69] 20. јануара у селу Сушице јаке осовинске снаге напале су од Ваљева преко Лелића на Космајски НОП одред и једну чету Колубарског батаљона Ваљевског одреда. У противнападу непријатељ је натеран у повлачење ка Ваљеву.^[81] Од 20. до 24. јануара 3. чета Тамнавског батаљона на простору Сушице и Лесковице борила се са четницима и недићевцима Ваљевске и Рудничке „групе одреда“. У оквиру ових борби један вод 3. чете учествовао у заседи код села Рибара и одбацио Немце у правцу Ваљева.^[81] 21. јануара у зору, по одлуци команде Групе одреда, Колубарски батаљон у садејству орашачке чете одбацио је из Мравињаца црногорски (косјерички) четнички одред, наносећи им губитке 25 мртвих. Међутим, цича зима у току ноћи преполовила је орашачку чету, а у Колубарском батаљону било је 15 промрзлих.^[81] Истовремено са Тисовика је напало око 300 четника али су и они одбијени.^[81]

22. јануара у рејону села Лелић, Стубо, Сушице и Лесковице две чете Колубарског батаљона, Космајски НОП одред, Мачванска чета и Тамнавски НОП батаљон су цео дан водили борбу са 7 четничко-недићевским одредом, који су подржавани од Немаца. У снажном противнападу окупаторске снаге су одбачене. Непријатељ је имао 15 мртвих, 40—50 рањених и преко 100 промрзлих. У борбама је погинуо немачки мајор, командант 342. пешадијске дивизије.^[84] У борби против немачких војника, недићеваца и четника у Сушици погинуо је политички комесар партизанског батаљона Тамнавског НОП одреда Рајко Михајловић, народни херој.^[85] Последње речи су му биле: "Српски издајници, идите и кажите Немцима да нас има још живих!"^[86] Осовинске снаге су на 300 саоница одвукле своје рањене, промрзле и мртве.^[84] Према Читаковићу, "преко 40 санки одвукло је у Ваљево њихове погинуле и рањене".^[87]

24. јануара делови 10. одреда СДК, Пожешки, Црногорски (косјерички) Рачански и други четнички одреди напали од Пашине Равни на Колубарски батаљон који је, заједно са орашачком четом, неколико дана водио упорну борбу за село Мравињце. Било доста погинулих, рањених и промрзлих на обе стране.^[84]

27. јануара извршен је јачи немачки напад, у садејству са недићевцима и четницима, код Сушице. Овај напад одбијен је и непријатељу су нанети губици.^[88]

29. јануара у Сушицама одржано је саветовање војних и политичких руководилаца Ваљевског партизанског одреда, у присуству Мирка Томића, члана Главног штаба Србије. Разматрана је ситуација у којој се налазио Ваљевски одред, а услед концентрације јаких непријатељских снага усмерених на преосталу слободну територију, као и принуде да се прими фронтални начин борбе, одлучено је да се слободна територија напусти и да се пређе на герилско ратовање, као и да се због недостатка муниције избегавају сукоби са јачим непријатељским снагама. Потом је одржано саветовање са представницима шумадијских и космајских чета, које су доспеле до слободне територије Ваљевског одреда. На овом саветовању решено је да се формира Команда групе одреда западне Србије. Команду Групе одреда чинили су — командант Радивоје Јовановић Брадоња, политички комесар Миле Милатовић и члан Штаба Жикица Јовановић Шпанац. Жикицу је на месту политичког комесара Сувоборског одреда заменио Андра Савчић.^[89][90]

Тада је укупна снага свих одреда западне Србије била следећа: ^[69][91]

• Ваљевски партизански одред — 200-250 бораца
• Сувоборски партизански одред (бивши Колубарски батаљон Ваљевског одреда) — 220—230 бораца
• Посавско-тамнавски партизански одред — око 150 бораца
• Космајски партизански одред — 100 бораца
• 2. чета Шумадијског одреда — 50 бораца
• Мачванска чета — 50 бораца

Што је укупно износило око 830 бораца.^[91] Групна команда дала је директиву да се избегавају борбе због недостатка муниције и тако добије у времену док гране пролеће. О јануарским борбама, Врховни командант Тито је слао преувеличане извештаје у Москву, оцењујући да "партизанске борбе у Србији понова добијају најжешћи карактер".^[92]

Двадесетог и 21. јануара партизани су разбили Нијемце и Недићеве банде код Мравињаца близу Ваљева. Убијена су 22 Нијемца, а 25 је рањено. Двадесет првог јануара партизани су разбили окупаторе и недићевце код Лелића. Двадесет четвртог јануара партизани су разбили 760 Нијемаца и недићеваца код Сушице. Непријатељ је имао 150 убијених и рањених. Тридесетог јануара партизани су разбили 300 недићеваца код Тисовика. Убијено је 17 недићеваца.^[92]

– Тито у извештају Коминтерни 19. фебруара 1942.

Борбе у фебруару 1942

Главни чланак: Сувоборски партизански одред

Остаци ваљевских партизана у покрету према Повлену, фебруар 1942.

Клање овце добивене од сељака из Лесковице после пробијања непријатељског обруча, фебруар 1942.

Више нисмо мислили ко је испред нас: белогардејци, четници, недићевци. Немци ноћу нису имали потребе да излазе на висове, замењивали су их четници. [...] Готово да смо се кретали у кругу. Са свих страна, куда год кренемо, непријатељска колона.^[2]

– Ратко Мартиновић

У ноћи 1. фебруара партизани западне Србије су били принуђени да се повуку са последње слободне територије око Поћуте, коју су дотад држали.^[69] Одреди су упућени према теренима који су им били одређени за дејства — Ваљевски одред на терен Рађевине и Подгорине, Сувоборски и Космајски одред у простор Колубаре, а Посавотамнавски одред у Тамнаву — али опкољени јаким осовинским снагама, нису успели пробој и морали су назад. Од почетка фебруара су се сваки дан ређали нови напади.^[69] Непријатељ је имао добру обавештајну службу која га је извештавала о кретању партизана.^[69]

3. фебруара на Краљевом Брду Ваљевски и Посавотамнавски НОП одред одбацили су око 1.200 осовинских војника, којима су нанети губици око 50-60 мртвих и рањених.^[93] I партизани су имали доста губитака. Само Подгорски батаљон Ваљевског НОП одреда имао је око 10 мртвих, међу њима и командант батаљона Војин Софронијевић.^[93]

Увидевши да не могу опстати у ваљевском крају, партизани су размишљали о преласку у Босну ка главнини НОВЈ или одласку у Топлицу код партизана јужне Србије. У селу Крчмару је 7. фебруара одржано ново војно-политичко саветовање под руководством друга Сељака, на коме је решено да половина снага крене ка Топлици по муницију, које је тамо наводно обилно има.^[69] Рачунало се да у рејону Чачка и Ужица има одреда да се на њих ослони, али све су то биле голе претпоставке.^[69] Одлучено да се пробој из обруча изврши заједничком операцијом свих снага, а да се потом раздвоје у две колоне.^[89]

Колона Сувоборског одреда, са три чете Космајског одреда, код села Робаје сукобила се са четницима и Немцима, али је успела да се пробије до Крчмара и одатле дође до Равне горе, водећи сталне борбе са четницима. Но, након пробоја на терен северно од Ужица и Чачка нису нашли партизане Ужичког и Чачанског одреда, јер су већ били уништени. Пошто није било ни прихвата ни оружја ни муниције, показало се да је немогуће пребацивање у Топлицу, како је предвиђала Команда групе одреда.^[94] Притом, јаке немачке снаге, уз помоћ четника и љотићеваца, запоселе су комуникације између Чачка и Ужица, па је Штаб групе одреда наредио одредима повратак преко Западне Мораве на ранији терен у ваљевском крају, с тим што ће се концентрисати на падинама Маљена.

Истовремено, 11. фебруара 1942. започела је велика осовинска офанзива на ваљевске партизане. 11. фебруара по подне Ваљевски и Посавотамнавски НОП одред водили су борбу са владиним четницима код Игришта. Избијајући на реон села Равне Горе и Платанице ови одреди су избегли опкољавање.^[95]

Чланови штаба Групе партизанских одреда на врху Риор на Маљену, фебруара 1942.

14. фебруара око Великог Маљена биле су прикупљене снаге сва четири одреда Ваљевске партизанске групације, јачине нешто више од 800 бораца.^[95] На Маљену је 13. фебруара^[69] или 14. и 15. фебруара^[95] одржано последње заједничко саветовање команде групе одреда са штабовима свих одреда, док су одреди водили тешке борбе. Пошто су јединице оскудевале у оружју, муницији, храни, биле исцрпљене и десетковане, водећи свакодневне борбе под најтежим временским приликама, одлучено је да се одреди раздвоје и врате на своје терене: ^[69]

• Ваљевски одред иде у Рађевину;
• Сувоборски одред остаје на Сувобору са командом Групе одреда;
• Космајски одред иде на Космај;
• Посавотамнавски одред иде у Посавину и Тамнаву;

Посавотамнавски и Космајски одред је требало заједно да се пробију ка Космају.^[96] Космајци су тврдили да ће на Космају лакше доћи до муниције.^[69] 15. фебруара Космајски и Посавотамнавски НОП одред са Великог Маљена ујутру крећу ка Руднику и Космају. Увече, Ваљевски одред је на Дивчибарима водио борбу са четницима, у којој је погинуо једини лекар одреда др Димитрије Питовић.^[97] Током борбе на Дивчибарама горском гардом четника је командовао Звонко Вучковић.^[2]

16. фебруара 1942. код ваљевских села Брејежђа, Крчмара, Бачеваца и Лесковице, завршене су петодневне борбе делова, немачке 714. дивизије, Љотићевих добровољаца и легализованих четника против Ваљевског и Сувоборског партизанског одреда, у којима су партизани имали 72 мртва и већи број рањених бораца.^[16]

Сваки одред пошао је куда му је одређено. Услед веома неповољних околности, план о повратку партизанских јединица на своје терене није успео. Партизани су били изнурени дугим маршевима по страшним мразевима, слабо одевени и обувени, деморалисани због сталног избегавања борби и несигурни у своју снагу због недостатка муниције. Наспрам њих, легализовани четници довучени из целе Србије (од Ужица, Косјерића, Пожеге, Ариља, Г. Милановца, Ваљева, Љига, Белановице, Мионице, Тамнаве/Уба, Обреновца, Лазаревца, Поцерине, Мачве, Рађевине, Азбуковице, Шумадије, Бајине Баште), опремљени и наоружани од Немаца, повезани са неколико недићевских и љотићевских одреда и чета, гонили су их у стопу.^[69] 19. фебруара на Буковима су се од Ваљевског НОП одреда одвојили илегалци Љубомир Петровић Минге, Среја Читаковић и Милица Павловић и отишли на терен, према одлуци ОК КПЈ од 18. фебруара.^[97]

Жена која је дала храну партизанима, село Крчмар, фебруар 1942.

Тачно је да непријатељ настоји да искористи ово зимско вријеме како би вас уништио, јер се боји прољећа, које за нас значи поновно стварање сјајних услова за развијање партизанских борби и народног устанка.^[79]

– Тито у писму Главном штабу Србије, око 20. фебруара 1942.

Крајем фебруара 1942. године Посавотамнавски и Космајски одред су на путу за Космај и Тамнаву потпуно уништени у борбама са немачко-четничким снагама, док је само једна група од 20 бораца успела да се врати назад и прикључи Сувоборском одреду.^[98] Ваљевски одред, коме је била прикључена Мачванска чета, је под сталним борбама успео да стигне у Рађевину, али се ту није могао одржати.

Ишли смо кроз село које је цело изашло да нас дочека. Народ је износио шта је имао. Погаче, хлебове, чанке са мрсом, проју, сланину. Тако шта нисмо доживели од првих дана устанка. Називали су нас "наша војска". Све то усред четничког и недићевског терора. Све је било као визија, као предигра и предосећање нашег краја.^[2]

– Ратко Мартиновић

Март 1943: Прелазак Ваљевског одреда у Босну

Главни чланак: Борбе за Источну Босну 1942.

Надали смо се да ћемо дочекати пролеће и не само ојачати партизанске јединице већ и формирати одред четника који ће се борити против Немаца. Али све је било другачије.^[2]

– Ратко Мартиновић

1. марта 1942. године Ваљевски партизански одред пробио се из рејона Гола Глава и Дружети, прешао пут Ваљево—Шабац и стигао до села Радуша и Памбуковица у Тамнави. У околини Радуше и Ставе, ваљевски партизани су водили борбе са четницима за Дебело Брдо. Ту су били опкољени "са пет страна".^[2] Били су ту и четници Рачићевог одреда под командом Јеремића, кога су већ једанпут разоружали и пустили.^[2] У борбама је погинуо командант 2. подгорске чете Раде Миловановић.^[99] Неколико четника су заробили, али су морали напред пре него што се непријатељске колоне састану.^[2] Напуштајући села ишли су полако, "да ови дивни људи у Радуши и даље у Памбуковици не примете да се извлачимо", говорећи да ће се вратити.^[2] Према Мартиновићу, у колони Ваљевског одреда (са деловима Мачванског) тада је било "око три стотине".^[2] Нешто касније тога дана дошло је до кобне борбе код Слатине, када су партизани на мосту преко реке Уб упали у немачку заседу. Према опису Мартиновића, "на наш бок је отворена ватра, какву још нисам доживео, то су били бесконачни рафали."^[2] Многи су почели бежати. У борби је нестало (погинуло и рањено) око 50^[100] или 60^[2] партизана. Одред се пред вече прикупио у рејону села Јошава или у неком од западних заселака Бранковини.^[2] Преостали партизани су решили да трче до места прелаза друма Ваљево—Лозница, удаљеног петнаестак километара, да би избегли да их Немци пресретну.^[2] Неки борци из овог краја, не издржавши, једноставно су нестали из колоне. Одвојила се и једна група Мачвана и пре преласка друма отишла према Мачви.^[2] То вече, одред је спао на 120 бораца.^[100] Мартиновић наводи да их је 2. марта остало око две стотине.^[2]

Потиснут од надмоћних снага окупатора, Ваљевски одред је прешао пут Ваљево—Шабац и пребацио се у Поцерину.^[69] Већ данима одред није имао везу са Командом Групе одреда. Суочени са све извеснијим уништењем, руководиоци одреда 3. марта у Брезовици доносе одлуку да Одред преко Дрине пребаце у Босну.^[2]

Професорка филозофије и партизанка Боса Цветић које је у време кризе одреда рекла: "Другови, ја нисам пошла да се скривам, ни у хајдуке, већ у партизане".^[2]

Између две воденице, на обали брезовичког потока, пред кућом у којој је био штаб, окупили су се сви руководиоци, команданти, командири и комесари. [...] Док смо ми конферисали "под крушком", пред нашим очима се одигравала права драма. Гледали смо наше борце, другове, из најтежих дана, како се љубе, растају, одлазе. Неки остављају пушке, неки их ломе, а неки односе са собом. [...] Неки су предлагали да се растуримо по тројкама и појединачно те да се кријемо код симпатизера и родбине, али било је много другова који немају никога где би се сакрили. Све је више преовлађивало мишљење да треба ићи у Босну. Знали смо да су тамо наше снаге са Врховним штабом.

Боса Цветић је скромно и паметно рекла: "Другови, ја нисам пошла да се скривам, ни у хајдуке, већ у партизане."^[2]

Још током саветовања, многи борци су одлазили кућама. Пред вече, кад је саветовање завршено, остало је мање од 100 бораца, а од одреда је постала чета.^[2] У ноћи 5/6. марта 1942. године код села Бачевац група преосталих бораца и руководилаца Ваљевског и Подринског одреда (80-ак^[2], 74^[101] или 76^[99]), пребацује се чамцима преко Дрине у Источну Босну.^[99]

Први чамац је превезао чика Дева. Отиснуо се са тројицом партизана, да би се кроз који тренутак изгубио у мраку. Учинило нам се као да их је река прогутала. Време је пролазило, а чика Деве нема. Командир Здравко и ја гледали смо на сат и када се чика Дева појавио, почели смо рачунати колико нам времена треба да сви пређемо. До зоре би овом брзином прешла трећина чете...^[2]

Након што су набавили још један чамац, читаву ноћ су прелазили са два чамца. Након преласка Дрине за командира чете је одређен свештеник Влада Зечевић, ради лакшег проласка преко терена босанских четника, и жандарма мајора Дангића.^[2] На основу писма попа Владе Зечевића, четнички старешина Драгослав Рачић је дао партизанском куриру пропусницу за пролаз од Сребренице према Хан Пијеску, и рекао да би још увијек могла да се избегне братоубилачка борба између њих.^[102] Међу онима који су прешли Дрину били су командант Ваљевског одреда Здравко Јовановић и политички комесар Милосав Милосављевић, командир чете Милорад Мића Станојловић, крупањски четници поп Влада Зечевић и Ратко Мартиновић, партизанка Ужичког одреда Боса Цветић, политички комесар Мачванског одреда Данило Лекић, командант Поцерског батаљона Мачванског одреда Милан Беловуковић Дева и други, док је Живан Марковић Жића погинуо у борби са четницима, уочи преласка.^[24]

11. марта ујутру између села Шумрије и Мислава у Босни Ваљевски партизански одред се сусрео са 3. (шумадијским) батаљоном 2. пролетерске бригаде.^[99]

Јуче, 12 о. м., дошао је овамо један друг партизан из Ваљевског одреда. Он нас је обавестио да је Ваљевски одред, који је бројао око 300 бораца, распуштен, да је 70-ак другова — међу њима Здравко, Милосав, поп Влада, Мартиновић, већина командира и комесара — прешло чамцима Дрину више Бачевца и да су кренули према Хан Пијеску — Романији. [...] Он каже да је та група партизана из Србије врло добро наоружана.^[102]

– Извјештај Штаба Пролетерске ударне групе од 13. марта 1942.

Од 12. марта Ваљевски НОП одред се извесно време одмарао у селу Борике, а нешто касније се прикључио осталим пролетерским јединицама.^[99] 14. марта Ваљевски одред је преко Горажда партизанским возом стигао у Фочу где се налазио Врховни штаб НОВЈ.^[103] 25. марта у ослобођеној Фочи од бораца Ваљевског партизанског одреда формирана је Пратећа чета Врховног штаба НОВЈ, док је један број руководилаца распоређен на нове дужности.^[103]

У Западној Србији, наше снаге које су се читаве зиме ваљано тукле биле су принуђене да се повуку: један део заједно с Космајцима и Колубарцима према Руднику а други, мањи део, овамо (у Босну) са попом Владом. У борбама је пао и Небојша, командант Мачванског одреда, и Радован Вуковић. Недићевске снаге блокирале су прелазе на Дрини, док се у Колубари, на Руднику, Топлици и Јабланици наши одреди и даље јуначки боре упркос најтежих услова.^[104]

– ОБАВЕШТЕНЈЕ ВРХОВНОГ КОМАНДАНТА НОП I DV ЈУГОСЛАВИЈЕ ДРУГА ТИТА ОД 31 МАРТА 1942 ГОД. О СИТУАЦИЈИ НА ФРОНТОВИМА

Март 1943: Уништење Сувоборског одреда

Главни чланак: Сувоборски партизански одред

Покрет Сувоборског одреда према Мравињцима, на Повлену, фебруар 1942.

Последњи отпор устаника у Србији - партизани Сувоборског одреда излазе на положај на Рајцу, марта 1942.

Након саветовања на Маљену, Сувоборски партизански одред јачине 240 бораца, са којим су били Мирко Томић, члан Главног штаба Србије, и чланови Команде Групе одреда, кренуо је на своје оперативно подручје у Колубару и планинске висове Маљена и Повлена. На том путу у селу Зарубе Одред се сукобио се групом четника које је разбио, па се преко Бачеваца пребацио на Маљен, одакле се спустио у села између Маљена и Повлена. Долазак на овај терен, где је немачка пропаганда објавила да су партизанске јединице уништене, имао је снажног одјека у народу, који је од почетка устанка био уз Народноослободилачки покрет и активно га помагао. Појава партизана била је изненађење и за четнике, који су веровали да су партизани уништени. Почетком марта 1942, Одред се пребацио у село Славковицу, где су водили већу борбу са четницима.^[105]

Услед недостатка муниције, Одред је морао да избегава борбе, а пошто се нашао у простору блокираном непријатељским снагама, свакодневно гоњен и без муниције и хране, поново је одлучено да се покуша прелазак преко Западне Мораве између Чачка и Ужица, у намери да се пређе у Топлицу или Санџак. Јаке непријатељске снаге, концентрисане на овом терену спречиле су Одред у његовој намери. На територији ужичког округа, Одред је нападнут концентрисаним снагама Немаца, Српске државне страже, Српског добровољачког корпуса и легализованих четничких одреда. Пошто су успели да се пробију све до Горње Горевнице, партизани су се овде нашли опкољени.^[106]

Немци су из Чачка упутили тенкове с циљем да униште партизане, али пре њиховог доласка, партизани су извели јуриш и пробили обруч, чиме су избегли опкољавање и уништење. Потом су се под борбом преко села Рошци пребацили у Тометино Поље, где су их напали четници, с којима су вођене тешке борбе у којима је погинуо командант Црногорског четничког одреда капетан Младеновић. Одред је потом кренуо ка Дивчибарама, али је, увидевши да упадају у непријатељску клопку, одлучено да се преко јужних падина Букова пребаце на Маглеш. Дана 12. марта 1942. стигли су у Радановце, у близини Ражане, на путу Ужице—Ваљево. Око поднева, Одред су напале снаге два легализована четничка одреда из ужичке групе и један батаљон припадника Српске државне страже. У краткој борби, погинуло је неколико партизанских бораца, међу којим и члан Команде Групе одреда западне Србије Жикица Јовановић Шпанац, тада већ прослављени партизански командант и комесар.^{[106][107][108]}

Изненада је отпочела борба. Жикица је рекао: Одох ја на положај! I отишао је. Ускоро су и чланови Групне комаде отишли за њим, док се на удаљености од пола до једног километра видео четнички строј. Пришли су до Жикице да га питају како оцењује ситуацију. Слабо заклоњен једним жбуном, он је клечећи осматрао распоред непријатеља. Обратио се једном од другова крај себе и нешто затражио. I док се овај окренуо, Жикица је већ лежао на земљи, метак му је прошао кроз главу.^[108][90]

– Мића Јеремић, Жикицин друг и саборац описује тренутак његове погибије

Из Радановаца, Одред се преко села Таор пребацио у ваљевски крај, где се у Мравињцима и Горњим Лесковицима поново сукобио са четницима. Свакодневне борбе и смрзавање бораца учинили су да се Одред значајно смањи. Такође, услед уништења Посавотамнавског одреда, као и преласка остатка Ваљевског одреда у Босну, на уништење Сувоборског одреда биле су сконцентрисане знатније снаге — неколико четничких одреда са територије ваљевског и ужичког округа, као и делови немачких јединица и жандармерија. Исцрпљени и без муниције, борци Сувоборског одреда су се од 13. до 16. марта борили у селима на Маљену, након чега су се пребацили у село Клинце, код Ваљева. Овде су их истог дана напали четници, па су се партизани у току ноћи повукли преко села Петнице и Пријездић. Јаке немачко-четничке снаге су 18. марта 1942. окружиле остатке Сувоборског партизанског одреда и напале га, а у овој борби погинуо је велики број бораца, док је други део заробљен и одведен у сабирни логор у Ваљеву, где су највећим делом стрељани. Мали део бораца успео је да се појединачно извуче из непријатељског обруча, али су и многи од њих похватани и стрељани.^[109]

Вешање Стјепана Филиповића

Главни чланак: Стјепан Филиповић

Стјепан Стева Филиповић, командант Колубарског батаљона Ваљевског партизанског одреда, приликом јавног погубљења у Ваљеву 22. маја 1942.

22. 5. 1942. године на главном тргу у Ваљеву организовано је јавно погубљење заробљеног команданта Колубарског батаљона Ваљевског партизанског одреда Стјепана Стеве Филиповића. Око вешала у центру Ваљева било је око три хиљаде људи и деце која су доведена из школских клупа.^[110] Очевидац, професор ваљевске гимназије Миливој Мандић, сведочи:

Око пола једанаест на лице места дошло је неколико немачких тенкова и аутомобила којим су се довезли немачки официри. Оружани људи – Државна стража, Добровољци, Шуц-Полиција – крстарили су кроз народ и око вешала. Све је било спремно за крваву представу, за убијање човека.^[110]

Док су га жандарми проводили на вешала, Стјепан се обраћао окупљенима:

Немојте само гледати. Удрите гадове. Вадите зарђале пушке. Ако будете само посматрали, гадови ће нас једног по једног убијати.^[110]

– Стјепан Филиповић

Стигавши на губилиште, Филиповић је држао антифашистичке говоре, позивајући окупљену масу да се прихвати пушака. Викао је: "Доле Хитлер, доле фашизам, живео Совјетски Савез!"^[110] Објешен је 15 минута раније него што је било предвиђено. Тада настала фотографија младог Стјепана Филиповића који са омчом око врата стоји испод вешала уздигнутих песница, остала је као једна од најупечатљивијих фотографија Другог светског рата.^[111] Легендарну фотографију је усликала Слободанка Васић, млада радница фотографске радње у Ваљеву.^[111] Фотографије су се само пола сата после вешања појавиле у излогу фото-радње. Народ их је куповао и захваљујући томе сачувано је неколико примерака, јер су истог дана Немци запленили све снимке, затворили радњу и ухапсили раднике, међу којима и Слободанку.^[111]

Због пркосног држања Стјепана Филиповића на губилишту, немачке окупационе власти су убрзо донеле наредбу да се одустане од даљих јавних вешања на тлу Србије, што је до тада била редовна пракса.^[111]

Обнављање Ваљевског одреда 1943

Ваљевски комунисти Сретен Читаковић, Миле Милатовић и Андра Савчић у шуми у Цветановцима, 19. маја 1943.

У току лета 1942. нови Окружни комитет КПЈ за Ваљево и делегат Покрајинског комитета КПЈ за Србију Милош Минић своју активност усредсредили су у правцу стварања новог одреда на територији ваљевског округа. Августа 1942. формиран је нови Ваљевски партизански одред, који је носио име Жикице Јовановића Шпанца^[107] и постојао до краја октобра 1942, када је био разбијен, а обновљен је поново марта 1943. године.^[112]

8. марта 1943. У селу Босути код Аранђеловца, од бораца 1. шумадијског НОП одреда, поново је формиран Ваљевски НОП одред (називан и Сувоборским), јачине 40 бораца, и упућен у шири рејон Ваљева.^[16] Командант одреда био је Миша Дудић, заменик команданта Лука Спасојевић, политички комесар Андра Савчић, а његов заменик Миле Милатовић.^[113] Одред је одмах почео са мањим акцијама.

15. 3. 1943. у Осеченици код Мионице Ваљевски партизански одред је демолирао општинску зграду и спалио архиву.^[113] 17. 3. 1943. у селима Дучићу и Горњој Топлици (код Мионице) Ваљевски одред је спалио општинске архиве. 21. марта ваљевски партизани су спалили општинску архиву и у селу Крчмару.^[113] 1. априла 1943. код Лајковца (близу Мионице) четници су напали Ваљевски НОП одред и нанели му губитке од 2 мртва.^[16] 22. априла Ваљевски одред покидао је комуникационе линије, разрушио скретнице и пругу и демолирао железничке станице Накучани и Љутовница (код Г. Милановца).^[16]

2. маја на планини Букуљи је одржано војно-политичко саветовање Главног штаба НОВ и ПО за Србију, са штабовима 1. шумадијског, Ваљевског и Чачанског НОП одреда. Одлучено да се од Космајске чете 1. шумадијског НОП одреда формира посебан Космајски НОП одред.^[113]

13. маја 1943. јединице обновљеног Ваљевског партизанског одреда и Качерска чета 1. шумадијског НОП одреда извршиле су напад на Лазаревац, код Београда.^[16] Од осовинских снага, у Лазаревцу се налазио одред Српске државне страже и станица пољске страже. После 2 и по часа борбе, због снажног отпора бранилаца, јединице НОВЈ су се повукле ка Стубличком вису, пошто су претходно порушиле железничку станицу, демолирале пошту и прекинуле телеграфско-телефонске линије са Аранђеловцем.^[16] Убијена су 3 војника СДС, док су јединице НОВЈ имале 1 мртвог и 3 рањена.^[16]

6. јуна 1943. године, код села Липља близу Мионице, Ваљевски партизански одред се сукобио са четницима и убио 4, а ранио 6 четника.^[16] На Видовдан, 28. јуна 1943. године, на планини Букуљи, од дела бораца 1. шумадијског, Ваљевског и Космајског НОП одреда, формиран 1. шумадијски ударни батаљон.^[16]

Командни састав одреда

Штаб одреда:

• Здравко Јовановић, командант Ваљевског одреда
• Милорад Миле Милатовић, заменика команданта Ваљевског одреда
• Милосав Милосављевић, политички комесар Ваљевског одреда
• Драгојло Дудић Чича, заменик политичког комесара одреда

Рађевска чета (касније Рађевски батаљон):

• Милош Миша Дудић, командир Рађевске чете, те командир Рађевског батаљона
• Живан Марковић Жића, заменик командира те командир Рађевачке чете
• Чеда Милосављевић, комесар Рађевске чете
• Жикица Јовановић Шпанац, политички комесар Рађевског батаљона

Колубарска чета:

• Радивоје Јовановић Брадоња, командир Колубарске чете
• Стјепан Стево Филиповић, замјеник командира, те командир Колубарске чете (крајем 1941. именован за команданта Тамнавско-колубарског батаљона Ваљевскога одреда^[22])

Подгорска чета:

• Милорад Мића Стојановић, командир Подгорске чете

Познати припадници одреда

Народни хероји Ваљевског одреда

Живан Марковић Жића, пилот Југословенске војске, те командир Рађевачке чете Ваљевског НОП одреда.

Неки од бораца Ваљевског народноослободилачког партизанског одреда који су одликовани Орденом народног хероја:

• Здравко Јовановић, командант одреда
• Милосав Милосављевић, политички комесар одреда
• Драгојло Дудић Чича, заменик политичког комесара одреда
• Милош Миша Дудић, командир Рађевског батаљона
• Ђуро Дулић, борац Рађевског батаљона
• Живан Марковић Жића, борац Рађевског батаљона
• Жикица Јовановић Шпанац, политички комесар Рађевског батаљона
• Стјепан Стево Филиповић, командир Колубарске чете
• Радивоје Јовановић Брадоња, командир Колубарске чете
• Лука Спасојевић, борац Колубарске чете, те командир чете у Сувоборском одреду
• Милорад Мића Станојловић, командир Подгорске чете, касније водник у Пратећој чети Врховног штаба.

Остали партизани и партизанке

• др Димитрије Питовић, лекар Ваљевског одреда
• Софија Станишић Сојка, прва жена у Ваљевском одреду,^[114] преживела Аушвиц
• Вида Јоцић, вајарка, преживела Аушвиц
• Војислав Мишић, син војводе Живојина Мишића
• Поп Влада Зечевић, српски православни свештеник и четнички вођа који је пришао ваљевским партизанима
• Раде Јокић, ратни фотограф
• Радован Вуковић, предратни секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију
• Стева Марковић Сингер, политички комесар Колубарског батаљона
• Боса Цветић, професорка филозофије и партизанка

Признања

За своје надљудске напоре током зимских борби 1941/1942 Ваљевски и Подрински партизани су добили признање Врховног штаба:

Изражавамо наше признање и захвалност херојским борцима Ваљевског и Подринског народноослободилачког партизанског одреда, који су у току читаве зиме водили непрекидне и крваве борбе са удруженим непријатељима српског народа: Немцима, четницима Пећанца и Драже Михаиловића и руским белогардејцима. Натчовечанске жртве и напори ових херојских хораца за слободу српског народа ући ће у историју као једна од најсветлијих тачака ослободилачке борбе српског народа.^[2]

– Врховни штаб Народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије

Литература

• Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том , књига — Билтен Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије 1941—1945.. Београд: Војно-историјски институт Југословенске армије. 1949. (ЦОБИСС)
• Марковић, Мома (1947). Преглед Народноослободилачке борбе у Србији. Београд: Коларчев народни универзитет. (ЦОБИСС)
• Дудић, Драгојло (1957). Дневник 1941. Београд: Просвета.
• Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије: 1941-1945. Београд: Војноисторијски институт. 1964. (ЦОБИСС)
• Ваљево град устаника. Београд: Култура. 1967. (ЦОБИСС)
• Јеремић, Милијан (1973). Жикица Јовановић Шпанац — прва устаничка искра. Горњи Милановац: Дечје новине. (ЦОБИСС)
• Јоксимовић, Зоран (1971). „Хронологија 1941–1945.”. Гласник (Историјски архив Ваљево) (6): 89–156.
• Митровић, Дојчило (1975). Србија у Народноослободилачкој борби — Западна Србија 1941.. Београд: Нолит. (ЦОБИСС)
• Мартиновић, Ратко (1979). Од Равне горе до Врховног штаба. Београд: „Рад”. (ЦОБИСС)
• Броз, Јосип (1979). Сабрана дјела, том VIII, 29. новембар 1941. – 17. фебруар 1942.. Београд.
• Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941—1945. том . Београд—Љубљана: Народна књига—Партизанска књига. 1980. (ЦОБИСС)
• Поповић, Разуменка Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд: Народна армија. (ЦОБИСС)
• Народни хероји Југославије том . Београд: Народна књига. 1982. (ЦОБИСС)
• Хасанагић, Едиб (1982). Овде је Србија рекла — слобода. Београд: Историјски музеј Србије. (ЦОБИСС)
• Тадић, Александар (1984). Мајке хероја причају — пали за лепша свитања. Винковиц: Искра. (ЦОБИСС)
• Читаковић, Сретен (1988). На илегалним стазама. Ваљево: Милић Ракић.
• Жикица Јовановић Шпанац 1914—1942. Ваљево: Народни музеј Ваљево. 1989. (ЦОБИСС)
• Петрановић, Бранко (1992). Србија у Другом светском рату. Београд: Војноиздавачки и новински центар.
• Младеновић, Мирослав (2006). Тито од устанка до победе 1941—1945. Београд. (ЦОБИСС)