Druga rasprava velikog Seta

Druga rasprava velikog Seta je gnostički spis iz 3. vijeka otkriven u okviru zbirke Nag Hamadi.^[1]

Spis govori o zlim vladarima duha, arhontima, te polemiše protiv ortodoksnog hrišćanstva suprotstavljajući mu »pravu crkvu« gnostika.^[2]

Sadržaj

U spisu se iznosi gledište da je hebrejski bog zapravo zli duhovni vladar (arhont):

Jer, Arhont je bio predmet podsmijeha zato što je rekao: "Ja sam Bog, i nema većega od mene. Samo ja sam Otac, Gospodin, i nema drugoga do mene. Ja sam ljubomoran Bog, koji grijehe otaca prenosi na djecu trećega i četvrtoga naraštaja."^[3]

Suprotstavljeni vladarima tame su sinovi svetlosti. Govoreći u ime sinova svetlosti, pisac piše o progonima:

Mrzeli su nas i progonili ne samo oni koji su neznalice (pagani) nego i oni koji misle da uzdižu ime Hristovo, jer nisu bili svesni da su prazni, nisu znali ko su, kao glupe životinje.^[4]

Spasitelj objašnjava da su te osobe napravile imitaciju prave crkve, »objavivši doktrinu mrtvog čoveka, i laži, da bi to ličilo na dobrotu i čistotu savršene crkve«.^[5] Takvo učenje, optužuje spis, miri hrišćane sa strahom i ropstvom podstičući ih da se priklone zemaljskim predstavnicima zlog tvorca (demijurga), koji, u svojoj praznoj »slavi«, izjavljuje: »Ja sam Bog i ne postoji drugi osim mene.«^[6] Takve osobe proganjaju one koji su dostigli oslobođenje kroz gnozu, pokušavajući da ih odvuku od »istine njihove slobode«.^[7] Spis tome protivstavlja istinsku crkvu koju karakteriše zajedništvo njenih pripadnika s Bogom, kao i njihovo međusobno zajedništvo:

»ujedinjeni prijateljstvom večitih prijatelja, koji ne znaju ni za neprijateljstvo niti za zlo, nego su ujedinjeni mojom gnozom... u prijateljstvu jedan s drugim«.^[8]

Oni su bliski kao da su u »duhovnom venčanju«, jer žive »u očinstvu i materinstvu i racionalnom bratstvu i mudrosti« ^[9] kao oni što se vole kao »srodne duše«.^[10]

Govoreći o stradanju Isusa, spis iznosi doketsko stanovište, navodeći sledeće Isusove reči:

... bio je to neko drugi koji je popio žuč i sirće; nisam to bio ja. Udarili su me štapom; bio je to drugi, Simon, koji je nosio krst na plećima. Bio je to drugi kome su stavili krunu od trnja. A ja sam se radovao na visini ... zbog njihove greške ... ja sam se smejao njihovom neznanju.« ^[11]

Analiza

Tumačenje da je Šimun iz Cirene razapet je umjesto Isusa koji se tomu smije, kao što se navodi u ovom spisu, Irenej pripisuje gnostiku Bazilidu.^[1]

Literatura

• J. A. Gibbons, A Commentary on »The Second Logos of the Great Seth« (New Haven, 1972).