Duša

Душа (грч. психе лат. анима) јест ентитет за који се, у многим верским и филозофским традицијама, претпоставља да постоји само у живим бићима.^[1] Душа је оно што чини живот, принцип живота, знак живота, оно што се само собом покреће.^[2]

Вагање душа умрлих у египатској митологији

Уколико сте тражили насељено место у Француској, видите чланак Душа (Француска).

Постоје различита веровања о постојању душе, о њеном односу према твари, јесте ли једна свеопшта душа или их има више, о томе како се душа односи према телу и психолошким процесима, о пореклу и судбини људске душе, укључујући и њено претходно постојање и бесмртност.^[3] Неки верују да чак и небиолошки ентитети, као што су реке и планине, поседују душе, што се назива анимизам.^[4]

У многим религиозним, филозофским и митолошким традицијама, душа је бестелесна есенција живог бића.^[5] Неке традиције не праве разликовање између људске душе и духа, па се та два термина често користе као синоними.

Етимологија

Речи душа и дух етимолошки су повезане са „дисањем”, једним од најочигледнијих знакова живота код живих бића. Грчка реч за душу, психа (старогрчки језик: ψυχή псūкхḗ) је такође настала од речи дисати (ψύχειν псū́кхеин) .

Душа у религији

Индијске религије

Главни чланци: Атман и Ђива

Индијске религије (пре свега хиндуизам и ђаинизам) сматрају да су сва жива бића, од најмањих бактерија до највећих сисара, душе саме по себи (атман, ђива) и да имају своје физичке репрезентације (тело) у свету. Стварно биће је душа, док је тело само механизам да се доживи карма тог живота, нпр. ако се разматра тигар онда постоји самосвесни идентитет који се налази у њему (душа) и његова физичка репрезентација у свету (тело тигра које се може видети).

Будизам

Главни чланак: Несопство

Неки духовници говоре да је душа после смрти потпуно блажена. Ја одох и питах их: Живите ли у свијету потпуно блаженом? Они рекоше не. Још питах: Искусисте ли потпуно блаженство, бар дан или пола дана? Они рекоше не. Још питах: Знате ли пут до пот­пуно блаженог стања? Ни то не знаше. Даље питах: Слушасте ли богове да кажу: Настојте доћи до нашег свијета који је потпуно блажен! Опет рекоше не. Што мислиш, не звучи ли њихов говор бесмислен?^[6]

– Буда

Будизам учи да су све ствари у константном стању тока: све се мења, и перманентно стање не постоји по себи.^[7][8] Стога, људско биће нема трајну суштину.^[9][10] Према овој доктрини несопства, речи „ја” или „мени” се не односе на било коју фиксну ствар.^[11]

Доктрина несопства није вид материјализма и будизам не пориче постојање „нематеријалних” ентитета.^[12] Ако се реч „душа” односи само на нематеријалну компоненту у живим бићима која може да настави с постојањем након смрти, онда будизам не пориче постојање душе.^[13] Уместо тога, будизам пориче постојање трајног ентитета који остаје сталан иза променљивих телесних и нетелесних компоненти живог бића. Као што се тело мења од тренутка до тренутка, као што мисли долазе и одлазе, тако не постоји стално стање које је у основи ума, и које доживљава те мисли, као код Декарта. Стања свести једноставно се појављују и нестају, без „мислиоца” иза њих.^[14] Кад тело умре, будисти верују да се ментални процеси настављају и да се поново рађају у новом телу.^[13] Будући да се ментални процеси непрекидно мењају, биће које је поново рођено није ни потпуно различито од, нити потпуно исто са, бићем које је умрло.^[15] Међутим, ново биће је континуација бића које је умрло – на исти начин на који је особа овог момента континуација те особе из претходног момента, упркос чињенице да се она константно мења.^[16]

Разне школе будизма имају различите идеје о томе шта се наставља након смрти.^[17] Школа свести у махајанском будизму сматра да постоје стања свести која настављају са постојањем након смрти.^[18] У неким школама, а посебно у тибетанском будизму, устаљено је гледиште да постоје три форме ума: веома суптилан ум, који се не дезинтегрира након смрти; суптилан ум, који се дезинтегрира након смрти и који је „сањајући ум” или „несвесни ум”; и укупан ум, који не постоји ни кад особа спава.

Поједини модерни будисти, посебно у западном свету, одбацују или бар заузимају агностичку позицију у погледу концепта поновног рођења или реинкарнације. Стивен Бечелор дискутује ту тему у својој књизи Будизам без веровања. Други указују на истраживања која су била спроведена на Универзитету у Вирџинији као доказ да су неки људи поново рођени.^[19]

Хришћанство

Хришћанство научава да је душа иницијално добра и бесмртна. Зависно од живота, људске душе након смрти иду у рај или пакао. Римокатоличка црква верује и у постојање чистилишта.^[3]

Човек се, према Библији, састоји из тела и душе, која оживљава тело, надахњује га (Пост. 2,7 ; Мт. 10,28). Зато душу у Библији често називају дахом живота, духом живота или духом. Душа не потиче од тела, већ представља посебну снагу, која има свој извор у богу. Душу имају и животиње. Душу животиња створио је бог из оних почетака који су били у самој твари, мада су представљали нешто различито од ње (Пост. 1, 20, 24). Душу човека бог је створио начином који је назван удахнућем божјим (Пост. 2, 7). За разлику од животиња, душа човекова има посебне особине, јер је једино човек створен по подобно богу. Посебне особине људске душе су јединство, духовност, бесмртност, способноост разума, слободе и дар говора.

Антоније Велики је говорио да душа у којој нема зла пребива изван опасности и рањивости.^[20]

Душа у филозофији

Античка филозофија

Код првих грчких филозофа није било јасног разликовања појмова душе (психе) и духа или ума (нус).^[2] Штавише, Ксенофан изричито тврди да душа и ум су исто.^[21] Грчки атомисти Демокрит и Епикур су душу замишљали као супстанцију сложену из најљепших атома, те према томе пропадљиву (пропадање је исто што и разлагање).^[2] Протагора је говорио да душа није ништа више од осјета.^[22] с друге стране, Питагора је веровао у постојање есенције која преживљава смрт тела, и саветовао је да се душа чисти музиком.^[23]

Платон је сматрао душу за једно без делова и, према томе, непропадљиво. Пошто је још у античко доба било очигледно да се органске материје разлажу, Платон је сматрао да нематеријалност душе представља фундаментални услов за њену бесмртност.^[24]

Ни Платон ни Аристотел нису мислили да само људска бића посједују душу^[25]. Аристотел је разликовао:

• разумску душу, коју поседује само човек,
• чулну душу, коју поседују и животиње и која је основа чулне осетљивости, и
• вегетативну душу, коју имају и биљке и која је основа нагона за храном и узрок раста и размножавања.^[2]

Ипак, за разлику од Платона, Аристотел је одбацивао сеобу душе из једне врсте у другу, послије смрти. Такође је био скептичан према могућности да душа опстане и функционише без тијела.^[26]

Нововековна филозофија

За Декарта, душа је део духовне супстанције (лат. рес цогитас) и по својој природи је непросторна и без икаквих других својстава материје. Декарт је сматрао да само људска бића посједују душу и да њена нематеријална природа омогућава слободу, иако је људско тијело условљено детерминистичким физичим законима.^[27] По Декартовом схватању, животиње су машине без душе.^[2]

Франсис Бејкон је претпостављао да и животиње имају душу, али само у облику онога што је назвао анима сенсибилис:

Чулна душа, или душа животиња, мора бити јасно схваћена као материјална супстанција, разређена топлотом и невидљива; она је флуид у суштини састављен од ватре и ваздуха... уклопљен у тело и, код виших животиња, најчешће смештен у главу... Животињама је то главна душа којој је тело само оруђе; код људи је пак чулна душа оруђе умне душе коју бисмо пре могли означити именом дух него душа“

– Де дигнитате ет аугментис сциентиарум, књ. IV, гл. III, пар. 4

Лајбниц каже да је не само душа, већ и сама животиња неуништива, премда њезин строј често дјеломично пропада, и напушта или узима на себе своје органске омоте.^[28]

Насупрот дуалистима према којима су душа и тијело различити ентитети, чиме објашњавају свијест и могућност бесмртности,^[29] материјалисти тврде да свијест није друго до резултат сложених физичких процеса организма, одбацујући могућност бесмртности.^[30]

Повезано

• Ум
• Дух
• Сопство
• Однос душе и тела