El Šat

El Shatt (El Šat) je kompleks izbegličkih logora u pustinji na Sinajskom poluostrvu u Egiptu,^[1][2] gde je od februara 1944. do marta 1946. živelo evakuisano stanovništvo dalmatinskih ostrva, primorja i Zagore.^[3]

Majka dalmatinska (Ante Kostović) i groblje u El Šatu, 1969.

Geografija

Logori su bili udaljeni nekoliko kilometara jedan od drugog. U početku je postojala samo železnička stanica i ostaci logora britanskog feldmaršala Montgomeryja, koji Britancima više nije bio bitan nakon što su porazili Nemce kod El Alameina.^[4]

Bilo je još nekih logora. Tolumbat, nedaleko od Aleksandrije, bio je za žene sa malom decom i imao je najbolje uslove, dok je El Khatadba, koji je nekoliko sati udaljen od Tolumbata i El Šata, imao najgore uslove.

U blizini su bili logori Grka i Poljaka.^[5] Dalmatinci su s njima takmičili u organizaciji izbegličkog naselja,^[4] i jedini su imali potpuno autonomnu organizaciju života u logoru.^[6]

Istorijat

El Šat u septembru 1944.

Bežeći od nemačke ofanzive krajem 1943. i početkom 1944. godine, kada je okupirana cela Dalmacija, veliki broj civila sklonio se na ostrvo Vis u strahu od odmazde. Kako su se na Visu već nalazili Glavni štab partizanske vojske i savezničke britanske vojske, nije bilo mogućnosti da se tako veliki broj ljudi prihvati i prehrani. Stoga je odlučeno da se neborbeno stanovništvo i izbeglice sa ostrva evakuišu u južnu Italiju, prvo u Bari, a zatim u Taranto.^[3] U begu je bilo skoro 40.000 ljudi, najviše iz Makarske (oko 5.800), zatim s Korčule (4.500), s Brača i Šoltana (4.300), iz Vodiča (4.000), Višana (3.800), s Hvara (3.000), iz Trogira (2000), Šibenika (2000) kao i drugih mesta u Dalmaciji.^[3] Oko 80% izbeglica su bili Hrvati, a 7% Srbi, uz nešto Slovenaca, Jevreja i drugih.^[3] Budući da je Italija još uvijek bila poprište teških borbi između savezničkih snaga i Nemaca, odlučeno je da se odbeglo stanovništvo prebaci u sigurniji Egipat, tada pod britanskom vlašću.^[6]

Egipat, prema nekima, nije određen slučajno. Tamo je boravio formalni vladar Jugoslavije kralj Petar II Karađorđević, deo ministarstava njegove vlade u izbeglištvu i delovi kraljevske vojske. Među tom vojskom bio je i bataljon Hrvata i Slovenaca koji su služili u italijanskoj vojsci, a Britanci su ih zarobili. Ti Hrvati i Slovenci su se pobunili malo pre dolaska izbeglica, a na kapama su nosili zvezdu petokraku.^[4] Oni su prvi pritekli u pomoć pridošlicama i postavili svoje prve šatore usred gole pustinje.^[6]

Logor je formiran na površini od 260 km2 u blizini Sueckog kanala, i podeljen na pet manjih podlogora. Porodice i naselja u logoru grupisani su tako da su imali isti raspored kao u starom kraju.^[4] U svakom šatoru je u proseku bila jedna do dve porodice. Iako daleko od zavičaja i u lošim uslovima, trudili su se da sačuvaju privid normalnog života. Osnovane su škole, razne radionice, komunalne perionice, izlazile su novine, a u jednom šatoru je uređena crkva.^[7] Ljudi iz Dalmacije su se teško prilagođavali na pustinjske uslove, posebno deca koja su bolovala od crevnih bolesti. Veliki broj njih umro je od malih boginja u logoru El Khatadba. Britanska administracija je zadržala strogi režim, dozvoljavajući izlazak iz baze samo uz propusnice.

Više od 30.000 ljudi provelo je osamnaest ili više meseci u izbegličkom logoru. U logoru je rođeno 475 dece. Neka od dece rođena su iz odnosa Engleza i Hrvatica, ali je samo deo tih veza bio ozakonjen. Trag o boravku Hrvata u El Shattu se takođe ogleda u ličnim imenima. Neka od dece su dobila imena kao što su Nila, Sinai, Sinaika, Elšatka, Sueska, Suez, Nilka, Zbjegan, Logorka itd.^[4]

U blizini logora nalazio se poligon Kraljevske vojske, pa su bombe na logor padale pet puta, navodno slučajno, a nekoliko ljudi je poginulo - poslednji put početkom 1945.

Smirivanjem prilika u Jugoslaviji i učvršćenjem Titove vlasti, u martu 1945. formirana je komisija za repatrijaciju. U maju 1945. počeo je polagan povratak zbjega kući.^[3] Povratak je kasnio zbog navodnog manjka brodova i uz višemesečne zastoje zbog nategnutih političkih odnosa Jugoslavije i saveznika.^[6] Poslednji konvoj otišao je iz El Shatta 24. marta 1946.^[3] Prema popisima iz tri logora, na mestu izbeglištva ostalo je groblje sa 715 umrlih.^[3]

Izbegličko groblje je vremenom devastirano, a potom uništeno u izraelsko-arapskim ratovima 1967.^[8] Groblje je 1985. prvi put obnovljeno, ali do tada je većina grobova već bila izgubljena.^[3] Godine 2003. uz podršku hrvatske vlade uređeno je memorijalno područje sa spomen obeležjem za svih 856 poginulih u zbegu.

Slike iz života u logoru

Fotografije logora iz septembra 1944. iz kolekcije sa 175 fotografija Biblioteke Kongresa Sjedinjenih Američkih Država.^[9][10]

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Centralni komitet zbega

Organizaciju života u logorima vodio je Centralni odbor zbega. Glavni zadatak je bio motivisati ljude i dati svima ulogu, ali bez represije. U različitim periodima, odbor se sastojao od:

• predsednik: Ivo Markić (1944, 1945), Mate Barbić (1944), don Andro Štambuk (1946)
• generalni sekretar: Zvonimir Bešker (1944.), Mate Barbić (1944. – 1945.)
• šef Odseka za prosvetu i propagandu: Marin Franičević (1944.), Zoran Palčok i don Andro Štambuk (1944. – 1946.)
• šef Političko-upravnog odseka: Zvonimir Bešker (1944.), Mate Barbić (1944. – 1945.)
• načelnik Zdravstvenog odseka: dr Milivoj Visković, kasnije i Milan Bijelić
• šef Ekonomskog odseka: Duško Čurčija
• šef Tehničkog odseka: Savka Dabčević (1944), Zvonimir Bešker (1944 – 1945), kasnije Ivo Franetović (1944 – 1946)
• voditelj Odseka za kulturu i informiranje: Ivan Jurlina, kasnije Marija Lujak

Poznati u zbegu u El Šatu

Osobe koje su bile u zbegu u El Šatu ili su rođene tamo: Lordan Zafranović,^[11] Ranko Marinković, Vjekoslav Kaleb, Savka Dabčević-Kučar, Josip Hatze,^[8] Estera Paunović, Roko Dobra, Gojko Borić, Tomislav Zuppa (prebacivao je civile preko Leccea u El Šatu), Jakša Miličić, Rudolf Gerhart Bunk,^[12] Ivica Hlevnjak,^[13] Miroslav Feldman,^[14] Želimir Pašalić (prof. ekonomije), Sinaj Juraj Bulimbašić (nagrađivani maslinar),^[15] Živko Kljaković (akad. slikar), Zvonimir Barišić (svestrani sportski radnik),^[16] Šime Mišetić (fudbaler),^[17] Stjepan Vladimir Letinić (agronom, pesnik i novinar).^[18]

Poznate osobe čiji su roditelji bili u zbegu u El Šatu: Izvor Oreb („majka mu bila na Mojsijevom izvoru”),^[19] Željko Vukmirica,^[20] Stipe Božić.^[21]

Povezano

• El Shatt - nacrt za utopiju (dokumentarni film, 2023)
• Pustinjska priča - El Shatt (dokumentarni film, 2009, HRT)
• El-Arish (logor)

Vanjske veze

• YouTube: Nekad i sada - Partizanski grad na Sinaju (dokumentarni film, TV Beograd, 1985)