Grigorije Nazijanski
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Григорије Назијански (грч. Γρηγόριος Ναζιανζηνός, око 330–око 389), познат и као Григорије из Назијанзаили Григорије Теолог (Γρηγόριος ὁ Θεολόγος) био је један од раних црквених отаца и, уз Василија из Цезареје и Григорија Ниског, један од тројице "великих Кападокијаца".
Његова одбрана доктрине о Светој Тројици (тј. бога као Оца, Сина и Светога духа) учинила га је једним од највећих бранитеља ортодоксије у њеном сукобу са аријанством.
Remove ads
Младост
Григоријев отац, који је носио исто име, првобитно је припадао једној монотеистичкој секти (Хyпсистарии), али се преобратио у хришћанство под утицајем своје жене хришћанке. Ускоро су га посветили за епископа његовог роднога града, Назијанза у Кападокији (тачан локација овога града остаје непозната), епископи који су били на путу ка Никејском сабору 325. године. Рођен неколико година касније, Григорије је тако одрастао у хришћанској и клерикалној породици. Ипак, добио је не само религијско него и класично образовање, студирајући прво у Цезареји, главном граду Кападокије, затим на кратко у Александрији, те најзад у Атини (око 351–356). Био је близак пријатељ Василија из Цезареје, с којим је заједно студирао, и у свом панегирику поводом Василијеве смрти 379. године дао је живу слику студентског живота у то доба. Међу другим значајним савременицима које је као студент срео у Атини био је и будући римски цар Јулијан, који ће током своје краткотрајне двогодишње владавине покушати да оживи паганство. Убрзо по повратку у Кападокију, Григорије се придружио монашкој заједници коју је основао Василије Велики у Анесију на Понту. Током овог периода, како би се сачувала мисао великог александријског теолога Оригена, чија су многа спекулативна стајалишта била оштро критикована, Григорије и Василије сарађивали су на издавању списа Пхилоцалиа, антологије одломака из теолошких и богослужних Оригенових дела.
Remove ads
Свештеник
.jpg)
Године 362. Григорије се посветио за свештеника како би помагао свом оцу, премда је затим отишао у Анеси на даље припреме, и тамо је остао да ускрса следеће године. Током наредних десет година деловао је у Назијанзу подржавајући Василија – који је прво био презвитер, а од 370. до 379. године и цезарејски архиепископ – у његовим сукобима са личним ривалима, са аријанцима (који су порицали божанску природу Христа и били полуоригеновци) и са аријанским царем Валенсом. Василије је покушавао да поврати контролу над црквом бар у делу нове провинције Кападокије друге (Цаппадоциа Сецунда), коју је створио Валенс с циљем да умањи ауторитет ортодоксних епископа. Григорије, нашавши се под притиском од стране Василија да му помогне у овом сукобу, невољно је прихватио посвећење за епископа (372) у селу Сасими. Међутим, никада није ушао у посед своје епископије и повукао се с осећајем горчине према Василију сматрајући да је овај злоупотребио њихово пријатељство. На кратко је управљао црквом у Назијанзу након очеве смрти 374. године, али када је у тој епископији именован његов наследник, Григорије се повукао у један манастир у Исаврији, у јужном делу централне Анатолије.
Remove ads
У Цариграду
С Валенсовом погибијом у бици код Хадријанопоља 378. године нестало је царског патроната над аријанством, и након што је Василије умро 1. јануара 379, Григорије је у Малој Азији постао један од истакнутих заговорника никејске струје у цркви, која ја прихватала одлуке Никејског сабора из 325. Позван је да преузме руковођење никејском конгрегацијом у Цариграду, граду који су раздирале секташке расправе и борбе. Његова Црква узнесења (Анастасиа) постала је место где се родила византијска ортодоксија, тј. постникејска теологија и пракса коју је прихватила већина у источном православљу. Међу његовим хомилијама које је тамо одржао, Пет теолошких говора представљају упечатљив пример одбране доктрине о Светом тројству, док његове меморијалне посланице и други пригодни говори представљају важне историјске изворе. Премда Григорије није писао коментаре, био је веома познат по свом дубоком познавању Светог писма. Међу онима који су га слушали у Цариграду био је и Хијероним, који је захваљујући Григорију стекао познавање и разумевање грчких светих списа. Међутим, египатски епископи су као Григоријевог ривала истакли једног религијског авантуристу, по имену Максим Киник, и једне ноћи су провалили у Цркву узнесења како би га потајно посветили.
Када је нови цар, Теодосије I, дошао на исток 380. године, аријански архиепископ цариградски, Демофил, био је протеран, па је Григорије могао да преузме Велику цркву (вероватно ранију базилику на локацији данашње Аје Софије). Сабор, који је касније признат као други васељенски сабор, који се 381. састао у Цариграду, био је спреман да Григорија призна за цариградског архиепископа, али по доласку архиепископа Тимотеја Александријског његов је положај постао упитан због неких техничких питања. Уморан од расправа и интрига, Григорије се повукао након што је одржао елоквентан опроштајни говор. Сабор је, међутим, подржао његово стајалиште, осудио старе и нове јереси, порекао валидност Максимовог посвећења и забранио архиепископима да се мешају у послове у областима за које нису надлежни (што је ударило темеље систему неколико патријаршија). Сабор је прихватио доктрину о Светом тројству као три једнаке особе (Оца, Сина и Светога духа), како ју је проповедао Григорије и како је она исказана у "симболу вере познатом као никејски", која се још увек сматра валидном и на истоку и на западу, укључујући и већину протестантских цркава.
Remove ads
Крај
Остатак живота Григорије је провео живећи мирно на породичном имању у Аријанзу близу Назијанза, осим што је на кратко управљао назијанском црквом до посвећења новог епископа. Наставио је да се занима за црквене прилике, како се види из његове кореспонденције, чак и током једне године у којој је узео завет ћутања на коризму. Писао је свом наследнику Нектарију, али и другима, против Аполинаријеве јереси, која је порицала постојање људске душе у Христу.
Из овога доба потиче његова дугачка аутобиографска песма, која је углавном позната под насловом Цармен де се ипсо (Песма о самоме себи), те многе краће песме, углавном на религијске теме. Међу другим делима која су се сачувала налазе се проповеди, које се често с правом називају говорима, те велика збирка писама.
Remove ads
Вањске везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads