Aja Sofija

Аја Софија или Црква Свете мудрости (грчки: Хагиа – "свет", Сопхиа – "мудрост") грађевина је у Цариграду (Истанбулу), која је била изграђена као црква, затим пренамијењена у џамију, а потом у музеј. Представља ремек-дјело бизантске архитектуре и умјетности уопће. Била је највећа црква на свету готово хиљаду године све до градње Севиљске катедрале 1520. године.

За остала значења, види Аја Софија (разврставање).

Аја Софија

Аја Софија је изграђена у доба владавине цара Јустинијана. Једно од највећих градитељских достигнућа у повијести човјечанства изграђено је за само пет година: од 532. до 537. Црква је била посвећена Кристу као персонификацији Свете Мудрости. Изграђена је од камена и опеке, висока 55 метара, а промјер куполе износи јој 31 метар.

.

Хисторија

Прву цркву на том мјесту коју је започео градити цар Константин Велики, била је разрушена усред Никине побуне 532., када је Јустинијан замало изгубио пријестоље. Но он ју је одмах дао поновно изградити. Поновно је изграђена за само пет година (537.) и одмах је достигла свјетску славу. Градили су је математичари Антемије из Трала и Изидор из Милета. Аја Софија је прва купола на пандантивима која је била изграђена до тог размјера, па је зато од великог значења за све бизантске грађевине, као и касније оне на западу. Црква је била крунидбена црква бизантских царева. Након отоманске окупације града 1453. црква је претворена у џамију, а извана су додана четири минарета. При освајању града отомански су војници у цркви учинили покољ грађана који су се онамо били сколнили. Мозаици који су постојали у цркви, прекривени су вапном. Ају Софију је 1935. године Мустафа Кемал Ататурк дао претворити у музеј. Крај цркве налази се гроб цара Константина Великог. У цркви је одржано неколико концила. На галерији и данас стоје Мраморна врата кроз која су смјели улазити само чланови Светог синода. На галерији је и гроб млетачког дужда Хенрика Дандола.

Назив

Катедрална црква има грчки назив Ἅγια Σοφία (Агиа Софија), Света Софија или Света Мудрост. Након окупације града Османлије су назив прилагодили своме језику и назвали је Аја Софија.

Архитектура

Пресјек Свете Софије из 6. ст.

Унутрашњост Аја Софије.

Капители ступова централног простора.

У 6. веку испред улаза на западу био је четвртасти атриј којега више нема. Двоструки нартекс на улазу прекривен је редом од девет крижних сводова. Пролазом кроз главни тродјелни улаз са царским вратима може се видјети апсида на супротном, источном, крају цркве – као код ранокршћанских базилика. Но, за разлику од лонгитудиналног симетричног брода, Аја Софија има централни план. Вањски правокутник, готово квадрат, одређује тлоцрт цјелине. Изнад средишњег квадрата налази се огромна купола која је с источне и западне стране подржана с двије полукуполе, творећи тако централизирани лонгитудинални простор. Полукуполе су са супротних страна подржане с по двије полукружне апсиде, које су опет подржане с аркадама и још мањим полукуполама. Ритам поступног силажења, рашчлањивања волумена у низ све бројнијих и мањих тијела јест ритам поступног конструктивног растерећивања и преношења терета куполе на све, и најудаљеније дијелове грађевине. На овај начин архитекти су постигли огроман јединствен унутрашњи простор који величином није постигнут све до градње Базилике св. Петра у Риму (1564.).

На кутовима централног простора диже се осам стубова, који творе конструктивни костур. Између њих аркаде са ступовима у двије етаже (галерије) разграничују средишњи простор од бочних простора и надсвођени су крижним сводовима. Ступови на бочним странама квадрата поредани точно по унутрашњој линији стубова. Парови ступаца који раздвајају бочне просторе одређују усмјерење према средишњем од којег су оптички одвојени аркадама са ступовима, но којем су подређени литургијском функцијом.

За разлику од Пантеона, гдје је ритам кретања проматрача једнак ритму измјењивања простора и волумена, овдје раздвајамо визуално кретање од стварног. Омјери средишњег поткуполног простора такви су да га унаточ великим димензијама већ с улаза можемо обухватити погледом и визуално пратити просторну "експлозију".

Купола стоји на пандантивима (трокутасти сегменти конкавних страница) којима се веже на четири голема лука. Због дојма лебдења су пандантиви и добили име (латински: пендере – "висјети"). Захваљујући њима омогућен је глатки пријелаз с четвртасте основе на кружни облик куполе и архитекти су могли градити веће и лакше куполе. Купола је најранији примјер упорабе пандантива великих димензија и означила је сву бизантску градњу послије.

Купола је изграђена једним слојем опеке чиме је створена танка стјенка која је минимализирала тежину пандантива. Унутарњи поглед показује како је сваки од 40 малених полукружних прозора у бази куполе одвојен малим сводним луком чиме је ојачана изнутра. Ови прозори допуштају зракама свјетлости да улазе у цркву из свих смјерова (у једном тренутку нам се може учинити како купола лебди одвојена од цркве – ранокршћанска симболика савршеног круга као Краљевства Небеског).

Лунете (полукружни зидови испод лукова) сјеверног и јужног зида имају два реда прозора, пет изнад седам. Свака полукупола такођер има по пет прозора. Богата упораба прозора и аркада на Аја Софији ствара дојам лакоће и отворености простора. Лукови који спајају бочне бродове с главним имају капителе који су издубљени богатим биљним узорцима и плетером (тзв. наборани капители). Њихове малене волуте подсјећају на античке елементе који су опет потиснути треперавим бизантским стилом. Посебном техником бушења камена постигнута је игра свјетлости и сјене која сугерира да у капителу постоји шупљина која негира његову конструктивну улогу. Надаље је масивност конструктивних елемената негирана (скривена) мозаицима и рељефно уоквиреним мраморним плочама које дјелују љепотом своје структуре.

Аја Софија, за разлику од Јустинијанове Сан Витале у Равенни, је била царска грађевина. Изграђена за Цара и његов двор, а не као црква за молитву цијеле заједнице. Свећенство је заузимало половицу централног простора, а цар са својом пратњом – другу половицу.

Легенде

У грчком народу и данас постоје легенде о, за њега најважнијој, цркви. Једна је везана за покољ који су извршили отомански војници над народом који се склонио у цркву приликом освајања града. Вјерује се да су покољ и заробљавање избјегла само два редовника који су се пред Османлијама попели на галерију цркве и ондје ушли у зид из којега ће изаћи кад град опет буде кршћански. Друга легенда каже да се једнога од посљедњих дана прије освајања града цијелога дана није дизала густа магла. Кад се предвечер напокон подигла, појавила се мистериозна црвенкаста свјетлост. Та се свјетлост пењала по куполи цркве све до крижа на њеноме врху. То је протумачено да ће се кршћанство купати у крви. Неки знанственици данас сматрају да је била ријеч о ефекту који је изазвала вулканска ерупција. Подизање црвене зраке до крижа с којег је нестала, неки тумаче и тако да је Дух Свети напустио катедралу непосредно прије него што је оскрнављена.

Галерија слика

• 
  Пресјек Свете Софије из 6. ст.
• 
  Аја Софија у плану старе Костантинополе
• 
  Нацрт (532–537) за вријеме Јустиниана
• 
  План Аја Софије за вријеме Јустиниана
• 
  Аја Софија око 1719.
• 
  Аја Софија у 1857.
• 
  1852.
• 
  Улаз у гyнаикеион
• 
  Аја Софија око 1880.
• 
  Око 1890.
• 
  Аја Софија из далека
• 
  Аја Софија
• 
  Аја Софија
• 
  Музеј Аја Софије
• 
  Детаљ
• 
  Унутар
• 
  Унутар
• 
  Купола
• 
  Минбар
• 
  Натпис Алах

Повезано

Аја Софија на Викимедијиној остави

• Бизантска умјетност
• Сан Витале
• Пантеон