Haiku

Haiku (japanski 俳句) je jedna od najpoznatijih vrsta japanske poezije. Konačno definisana u 17. veku. Sastoji se od tri stiha koji imaju 17. slogova.

Haiku

Haiku pokazuje izuzetno koncentrisani moment prirode, koji je povezan s događajima u ljudskoj unutrašnjosti. Prvi stih haiku idealno ilustruje osnovnu sliku, atmosferu, osećaja ili misli.

Haiku vrlo često sadrži reči koje se odnose na određeno godišnje doba. Reči se mogu odnositi na biljke ili životinje, ljude, aktivnosti ili svečanosti. Procvetala japanska trešnja ukazje na proleće, ljiljani na leto, hrizantema na jesen i repa na zimu.

Haiku stil je uobličen pod jakim uticajem zena.^[1]

Primer Haiku

Smatra se najkraćim oblikom poezije na svetu. Kao na primer:

• Vatra pod pepelom
• Kuća pod snegom
• Ponoć

Poznati pesnici i pisci

Među najvažnije haiku pesnike se smatra Macuo Bašo (1644—1694), Josa Buson (1716—1783), Kobayaši Issa (1763—1827) i Masaoka Šiki (1867—1902). Bašo je obnovio sa svojom učenicima haikai pesništvo, i uspeo da bude prepoznata kao ozbiljna literatura. Šiki se smatra osnivačem moderne haiku. On je skovao izraz Haiku(u odnosu na starije haikai ili hokku).

Muromači razdoblje (1336—1573)

• Ikju Sodžun (1394—1481.)

Edo razdoblje (1603—1868)

• Macuo Bašo (1644—1694.)
• Jos Busoni (1716—1783.)
• Kobayaši Issa (1763—1827.)

Meidži razdoblje (nakon 1868)

• Masaoka Šiki (1867—1902.)
• Takahama Kioši (1874—1959.)
• Saito Mokiči (1882—1953.)
• Taneda Santoka (1882—1940.)
• Nakamura Kusatao (1901—1983.)

Haiku je imao značajnog odjeka u evropskoj književnosti u dvadesetom stoleću.

Jedino je tanake pesnička vrsta koja se po popularnosti, u Japanu, može meriti sa Haiku poezijom