Jus

Велики и мали јус су два назална самогласника старословенске азбуке (и ћирилице и глагољице). То су самогласници при чијем се изговору ваздух истовремено испушта кроз уста и кроз нос.^[1]

Глас:	мали: , велики: мали: велики:
Слова славенских језика
А Б В Г Ґ Д Ђ Ѓ Е Ѐ Ё Є Ж З З́ Ѕ И Ѝ Й І Ї Ј К Л Љ М Н Њ О Ō П Р С С́ Т Ћ Ќ У Ӯ Ў Ф Х Ц Ч Џ Ш Щ Ъ Ы Ь Э Ю Я
Слова неславенских језика
Даље информације А́ А̀ Ӑ А̄ А̊ А̃ Ӓ Ӓ̄ Ӕ Ә Ә́ Ә̃ Ӛ В̌ Ғ Г̧ Г̑ Г̄ Г̣ Г̌ Ҕ Ӻ Ғ̌ Ӷ Ԁ Ԃ Ꚃ Ꚁ Ꚉ Д̆ Д̣ Ԫ Ԭ Д̆ Ӗ Е̄ Е̃ Ё̄ Є̈ Ӂ Җ Ꚅ Ӝ Ԅ Ҙ Ӟ З̌ З̱ З̣ Ԑ Ԑ̈ Ӡ Ԇ Ӣ И̃ Ҋ Ӥ И́ Қ Ӄ Ҡ Ҟ Ҝ Ԟ К̣ Ԛ Ӆ Ԯ Ԓ Ԡ Ԉ Ԕ Ӎ Ӊ Ң Ԩ Ӈ Ҥ Ԣ Ԋ О́ О̀ О̆ О̂ О̃ Ӧ Ӧ̄ Ө Ө̄ Ө́ Ө̆ Ӫ Ҩ Ԥ Ҧ Р̌ Ҏ Ԗ Ҫ С̣ С̱ Ԍ Т̌ Т̣ Ꚑ Ҭ Ꚋ Ꚍ Ԏ У̃ Ӱ Ӱ́ Ӳ Ү Ү́ Ұ Х̣ Х̱ Х̮ Х̑ Ҳ Ӽ Ӿ Һ Һ̈ Ԧ Ꚕ Ҵ Ꚏ Ҷ Ӵ Ӌ Ҹ Ꚓ Ꚗ Ꚇ Ҽ Ҿ Ы̆ Ы̄ Ӹ Ҍ Э̆ Э̄ Э̇ Ӭ Ӭ́ Ӭ̄ Ю̆ Ю̈ Ю̈́ Ю̄ Я̆ Я̄ Я̈ Ԙ Ԝ Ӏ
Стара слова
Ꙁ Ꙃ Ꙅ Ꙇ Ꙉ Ҁ Ѻ Ѹ Ꙋ Ѡ Ѽ Ꙍ Ѿ Ꙏ Ѣ Ꙑ Ꙓ Ꙕ Ꙗ Ѥ Ѧ Ꙙ Ѫ Ꙛ Ѩ Ꙝ Ѭ Ѯ Ѱ Ѳ Ѵ Ѷ Ꙟ Ꙡ Ꙣ Ꙥ Ꙧ Ꙩ Ꙫ Ꙭ ꙮ Ꚙ Ꚛ
п р у

Кованица пореза на браду из 1705. која садржи Ѧ

Ови самогласници су, већ од 10. века, изгубили назалност у већини словенских језика.^[2][3] Доследно чување и правилна употреба носних самогласника једна је од карактеристичних црта по којима се старословенски канонски споменици лако разликују од каснијих редакција.^[1]

Претпоставља се да оба ћирилична јуса долазе или од посебног знака за грчко слово алфа Ѧ, карактеристичног за натписе у периоду од IX до XI века, или, према другој верзији, од на 90° окренутог глагољског малог јуса.^[4]

Ово назални самогласници сачувани су у пољском језику. Такође се користе у међусловенском за етимолошки запис.

Јус мали

Јус мали (ћир. Ѧ ѧ, глаг. Ⱔ) означава назални самогласник [ɛ̃]. У српском језику се мења у е: пѧть — пет.

Мали јус се у савременом пољском језику означава словима ę и ą после меких сугласника (пољ. пиęћ, пиąтy, сх. пет, пети < праслов. *рęть). Назални изговор се чува, осим кад је ę на крају речи.

Јус велики

Јус велики (ћир. Ѫ ѫ, глаг. Ⱘ) означава назални самогласник [ɔ̃]. У српском језику се мења у у: рѫка — рука.

У бугарској азбуци је велики јус («голям юс», «широко ъ») постојао до језичке реформе 1945. године, мада је самогласник у то доба већ давно престао да буде назалан и изговарао се исто као ъ.

Велики јус се у пољском језику означава словима ę и ą после тврдих сугласника (пољ. рęце, рąк, сх. руце, руку < праслов. *рǫка; пољ. пąћ, сх. пут < праслов. *пǫть), и сачуван је назални изговор.

Јотовани јуси

У ћирилици и глагољици су постојала и слова за означавање јотованих јуса:

• малог Ѩ ѩ (глаг. Ⱗ) и
• великог Ѭ ѭ (глаг. Ⱙ).

Јотовани велики јус се користио у бугарској азбуци до прве деценије двадесетог века.

Бројно значење

Сматра се да јуси немају значење броја ни у ћирилици ни у глагољици, мада се мали јус понекад користио као ознака броја 900 због тога што је помало сличан архаичном (не припада класичној грчкој азбуци) старогрчком слову сампи, које је такође имало значење броја.^[5]

Литература

• Рассуждение о славянском языке (1820) // Филологические наблюдения А. Х. Востокова. — СПб., 1865. — С. 8—12.
• Мейе, Антуан. . Фонетика // Общеславянский язык = Ле славе цоммун (1924, 1934) / Пер. с франц. и примеч. П. С. Кузнецова; общ. ред. С. Б. Бернштейна. — 2-е изд. — М.: Прогресс, 2000, 2001. — 500 с. — 1000 экз. — ИСБН 5-01004712-8, 5-01-004660-1, 978-5-397-01978-1. — С. 49—54.
• Карский Е. Ф. . Славянская кирриловская палеграфия. — 2-е изд., факсимильное. — Л., М.(факс.): Изд-во АН СССР; Наука (факс.), 1928, 1979 (факс.). — С. 167—168, 207—209.