Meropsi
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Meropsi (grč. meropes - ljudi[1]) su bili zavisni seljaci, kmetovi, u srednjovekovnoj Srbiji.
Osnovna masa zemljoradnika u feudalnoj Srbiji bila je kmetski zavisna.[2] Seljak nije smeo da napusti zemlju koju je obrađivao.[3] Meropsi su živeli na zemlji gospodara, kulučili, plaćali dažbine i, povrh toga, ispunjavali sve državne obaveze.
„Meropah, ako pobegne kuda od svoga gospodara u drugu zemlju ili u carevu, gde ga nađe gospodar njegov, da ga osmudi i nos raspori, i ujemči da je opet njegov, a drugo ništa da mu ne uzme.」
– Dušanov Zakonik član 201.
Remove ads
Naziv
Prema Ćoroviću, naziv meropsi je došao od rodopske provincije Merope.[4] Za meropahe su se još koristili i termini rabotnik, zemljanin, Srbljin, zemljani ljudi, zemaljski ljudi ili samo ljudi.[5] Zavisni zemljoradnici su takođe nazivani Srbima u smislu društvenog sloja, kao što su nomadski stočari nazivani Vlasima.[6] Tako ih nazivaju i zakoni koji se odnose na njih.[7] Nemanjićki "Zakon Srbljem" je regulisao isključivo obaveze zemljoradnika, ne pominjući druge slojeve.[8]
Remove ads
Vrste memropaha
S obzirom na gospodara, razlikovale su se tri vrste zavisnih zemljoradnika:[3]
- vladarevi,
- vlasteoski i
- crkveni.
Najviše sačuvanih izvora je ostalo o crkvenim meropsima. Obaveze ovih zemljodelaca nisu bile istovetne.
Obaveze memropaha
Meropsi su bili obavezni da rade za svog gospodara i da mu daju naturalnu rentu. Seljak je u XIV veku morao 104 dana godišnje besplatno raditi za svog vlasnika kao redovan posao, a bilo je uz to i izuzetnih rabota.[9]
Teodor Taranovski navodi da su postojala tri sistema za određivanje meropaških rabota:[3]
- količina zemlje koju su meropsi morali da obrade;
- količina radnog vremena koje su morali da provedu radeći za gospodara;
- sistem dažbina.
Sistem dažbina primenjivao se u slučajevima kada je gospodareva parcela bila mala, a ukoliko se radilo o većoj parceli, primenjivana su druga dva sistema. Sporedne obaveze meropaha obuhvatale su popravljanje gradskih zidina, čuvanje straže na putevima i obezbeđivanje smeštaja i ishrane za vladara ili feudalca u slučaju potrebe.[10] Sve u svemu, seljak je u XIV veku morao 104 dana godišnje besplatno raditi za svog vlasnika kao redovan posao, a bilo je uz to i izuzetnih rabota.[11]
S obzirom na različit položaj meropaha, Dušanov zakonik je pokušao da unificira njihove obaveze.[10] Zakonikom su određene sledeće obaveze meropaha: da rade za gospodara 2 dana sedmično, da mu kose seno, okopavaju vinograd, da godišnje daju „carevu perperu「 (novac) i da im se preko toga ne uzima. Zakonik im omogućava da se sude s gospodarom i carem ukoliko su zahtevi gospodara u pogledu rada i davanja veći nego što je propisano.
Položaj meropaha
Ruski vizantolog Georgije Ostrogorski piše da je položaj srpskog seljaka bio znatno teži neko seljaka u Vizantiji:
Dok su na srpskim zemljoposedima seljaci po pravilu radili u toku cele godine dva dana nedeljno za svog gospodara, a povrh toga su vršili i određene specijalne rabote, dotle su vizantijski seljaci obično radili za svog gospodara samo jedanput mesečno...[12]
Dušanov zakonik članom 140 čini odgovornim i svakog feudalnog posednika za primanje odbeglih kmetova. Ovo pokazuje da su seljaci često pokušavali da se izvuku iz teškog položaja begom kod drugog gospodara.[2]
Remove ads
U popularnoj kulturi
Desanka Maksimović u svojoj zbirci pesama Tražim pomilovanje se detaljno bavi Dušanovim zakonikom i stanovništvom srednjovekovne Srbije. Njena pesma O meropahu glasi:[13]
- Meropah da radi u nedelji dva dana
- pronijaru,
- jedan da kosi
- od jutra rana,
- jedan da u vinogradu kopa;
- jedan po žezi, uza letnju jaru,
- da kamenje nosi
- na drum caru;
- jedan da na žrvnju melje manastiru;
- jedan da popravlja vlastelinu sleme,
- jedan da mu sprema za setvu seme;
- a što ostane u nedelji dana
- da radi za sebe sama.
Remove ads
Izvori
Povezano
Vanjske veze
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads