Mirko Kujačić

Mirko Kujačić (Nudol, 1901 — Mostar, 1987) bio je crnogorski slikar. Njegov rad karakteriše temperamentni široki potez, insistiranje na boji, oduševljenje figurom i izražena individualnost.^[1]

Mirko Kujačić
Autoportret Mirko Kujačić
Rođenje	Nudol, Knjaževina Crna Gora
Smrt	8. augusta 1987. Mostar, SFRJ
Zanimanje	slikar

Porodica i školovanje

Mirko Kujačić je rođen 1901. u Nudolu kod Nikšića na granici Crne Gore i Hercegovine u porodici lekara Jovana Kujačića.^[2] Otac, poreklom iz svešteničke porodice Kujačića (prema predanju 7 svešteničkih generacija), školovao se u Sremskim Karlovcima i bio oženjen Julijom Plamenac. Mirkov deda, po majci je serdar Rade Plamenac, pradeda Šale Mašanov Vukotić, a prababa Marija Petrović-Njegoš. Školovao se u Sremskim Karlovcima, maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Do konačnog opredeljenja za slikarstvo studirao je tehniku, filozofiju, balet, glumu i vajarstvo.

Prema današnjim kriterijumima bio je multimedijalni umetnik izuzetnog obrazovanja, svestranog talenta i kulture. Prvo je završio baletsku školu, postao majstor baleta (Ministarstvo prosvete pod vođstvom B. Nušića i Narodno pozorište raspisali su konkurs za obrazovanje mladih glumaca i majstora baleta 1921), a zatim je počeo da radi u Pozorištu u Beogradu. Klaudija Isačenko, jedna od mnogih ruskih izbeglica iz tog vremena, učiteljica u baletskoj školi i jedna od osnivača beogradskog baleta (1919–1921), prepoznala je njegov talenat i založila se da Kujačić dobije nekoliko uloga baletskog igrača i glumca. Buntovnog duha, nezadovoljan zabavnom ulogom pozorišta, kako je govorio, teatralno je odbio ulogu sveštenika, a zatim je patetičnim tonom napisao ostavku, gde je objavio svoje razočarenje u hram boginje Talije, koji je pretvoren, kako je naveo, u vašarište, a glumci u obične zabavljače.^[3] Godine 1923. trebalo je da igra jednu od glavnih uloga u filmskoj burlesci Branimira Ćosića „Kačaci u Topčideru「, a koju je trebalo da režiraju dadaista Dragan Aleksić i futurista Boško Tokin, ali snimanje je prekinuto posle prvog dana, 1. juna, iz finansijskih razloga, a više zbog nepovoljnih političkih prilika.^[4]

Posle ostavke počinje da se interesuje za likovnu umetnost, prvo za vajarstvo u Umetničkoj školi u Beogradu kod Tome Rosandića (1923), a zatim se opredeljuje za slikarstvo. Preko ministarstva prosvete dobija francusku stipendiju koju deli sa kolegom i prijateljem Draganom Bajom Berakovićem. Studira u Parizu (1925-29) kao učenik velikog francuskog slikara Andrea Lota. Tokom studija Kujačić je, da bi platio školovanje, crtao i kopirao u Luvru i prodavao kopije posetiocima.^[5]

Gorštaci, Mirko Kujačić

Ribolovci, Mirko Kujačić

Predratni period

Predratni slikarski opus vezuje se za Francusku i Beograd. U Parizu se druži sa srpskim umetnicima koji su tamo boravili: Dobrovićem, Lubardom, Milunovićem, Aralicom... Tu je shvatio šta je slikarstvo uopšte i svoj izraz pronalazi u ekspresivnom i snažnom doživljavanju sveta.

Povratak (1929) i boravak u Beogradu usmerava ga i na aktuelni ekspresionizam. Izdaje i svoju mapu grafika Ribari (1930) koja je nastala u toku sedmomesečnog boravka na moru (na ostrvima Svetac i Komiža) među ribarima i upoznaje malog čoveka i njegovu snagu večnog borca, a u svojim grafikama prikazuje njihov mukotrpni život i rad. Sudeluje na izložbi Jesenjeg paviljona, a ubrzo predstavlja i svoju prvu samostalnu izložbu.

Postaje rodonačelnik socijalnog slikarstva, a 1932. objavljuje Manifest, prvi pisani program socijalnog slikarstva u srpskoj umetnosti, i na izložbi u paviljonu „Cvijeta Zuzorić「 izlaže nadrealističke kolaže, uramljene radničke cokule, pod nazivom „Zimski motiv「 i veza luka u ramu nazvana „Koren beogradske umetnosti「. Izložbu je pratio i katalog sa Kujačićevim manifestom u kome se javno izjašnjava protiv vladajućeg stanja u tadašnjoj likovnoj umetnosti, kritikujući između ostalog i svoj dotadašnji rad. Umetnik se na otvaranju pojavio u plavoj radničkoj košulji i pred publikom pročitao svoj manifest, proglašavajući borbu protiv dominantnih buržoaskih koncepcija umetnosti, protiv čiste umetnosti, protiv uzdizanja umetničke ličnosti, „protiv tradicije」, „večne lepote」, „individualističke misli」, a za „čovečansku misao」, „poeziju napretka」, za kolektivnu umetnost pravde.^[6] Time daje snažan podstrek za afirmaciju socijalnog slikarstva u likovnom životu Beograda.

Godine 1934. formirana je grupa „Život「 u Beogradu, sa Kujačićem kao jednim od osnivača i glavnim protagonistom.^[5]

U više navrata je ponovo boravio u Parizu i te posete su uticale na svaranje njegovih slikarskih ciklusa: "Golorukih", "Zamaha", "Obraza gorštaka". To su monumentalni ciklusi revolta i otpora. To je drama, patnja, bol, borba, revolt ispruženih praznih ruku i deformisanih tela u grčevitom pokretu i nezaustavljivom zamahu. Boja je reska, potez grub, dug, a preovladavaju crveni i plavi tonovi.^[1]

Godine 1937, za vreme jednog od boravaka u Parizu, na preporuku Bore Baruha, našao se među istomišljenicima, pod pokroviteljstvom Napredne omladine Francuske, u „Maison de la culture「, čiji je predsednik bio Luj Aragon . Na izložbama koje je „Maison「 organizovala kao pomoć španskoj deci žrtvama rata, Kujačićje izlagao sa Pikasom, Matisom, Marinetijem, Prampolinijem itd. Kujačić je, zajedno sa Baruhom, Bodnarovom, Šeremetom i drugim slikarima u to vreme u Parizu, pripadao naprednom studentskom pokretu marksističke orijentacije, što je bio razlog za česte napade pariske policije.^[7]

Poslednji javni nastup pred rat Kujačić je imao sa grupom „Život「 na „13. jesenjoj izložbi「 1940. godine, posle čega je pojačana policijska kontrola uperena protiv komunista i naprednih intelektualaca, kada je uhapšen Đorđe Andrejević Kun i posle čega to više nije bilo ni bezbedno ni moguće da ilegalne grupe, poput grupe „Život「 organizuju izložbe ili sastanke.^[8][9]

Posleratni period

Po završetku Drugog svetskog rata dolazi u Crnu Goru i Mostar gde je, od 1951. imao svoj atelje. Stvara dela poetskog realizma (Kanli kula, Portret oca) ali, polovinom šezdesetih ekspresionistički prikazuje rodni Nudol, njegove gorštake i sopstveno lice.

Umro je 1987. godine, u Mostaru, sahranjen u Aranđelovu kod crkve, u Nudolu. Godine 2005. njegova supruga Micika je deo slika i grafika poklonila Muzeju Hercegovine u Trebinju, da bi se na taj način odužila zavičajnom prostoru svoga muža.^[10]