Nasilje u porodici

Nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice.^[1] Nasilje u porodici je pojam koji se obično odnosi na nasilje između supružnika ili supružničko zlostavljanje, ali takođe može da se odnosi i na nevenčane intimne partnere ili jednostavno ljude koji žive zajedno. Nasilje u porodici je fenomen koji je prisutan u svim zemljama sveta i u svim kulturama; ljudi svih rasa, etnija, verskih i političkih i seksualnih opredeljenja, društvenih i kulturnih nivoa i polova mogu biti počinitelji nasilja u porodici.

Ilustracija Žana Ignasija Isidora Žerara, alijas Granvila u knjizi „Sto izreka「, objavljenoj 1845. godine u Parizu

Skretanje pažnje javnosti na nasilje u porodici otpočelo je sa pojavom ženskog pokreta, naročito feminizma i pokreta za ženska prava nastalih sedamdesetih godina 20. veka, čija je glavna preokupacija bila rešavanje problema pretučenih žena čiji su agresori bili njihovi muževi.

Svest o nasilju u porodici kao i shvatanje i dokumentovanost ovog prestupa razlikuju se od zemlje do zemlje. Procenjuje se da je u SAD i Velikoj Britaniji samo trećina slučaja nasilja u porodici prijavljena policiji^[2]. Prema podacima Viktimološkog društva Srbije, svaka četvrta žena na Balkanu trpi nasilje u porodici^[3].

Oblici nasilja u porodici

Nasilje u porodici pojavljuje se u različitim oblicima i uključuje fizičko nasilje, seksualno nasilje, psihičko nasilje i ekonomsko nasilje^[1].

• Fizičko nasilje uključuje batinjanje, udaranje po glavi i telu, čupanje kose, povrede oštrim i tupim predmetima, šutiranje, davljenje, bacanje na zid ili pod, nanošenje opekotina, itd.
• Seksualno nasilje podrazumeva svaku povredu polne slobode i polnog morala, svaki vid degradiranja i ponižavanja na seksualnoj osnovi, »klasično« silovanje, svaki vid prisiljavanja na seksualni odnos^[1].
• Psihičko nasilje se odnosi na zastrašivanje, konstantno kritikovanje, potcenjivanje, emocionalne pretnje i optužbe, emocionalno ucenjivanje, stvaranje konfuzije i nesigurnosti kod žrtve, posesivno ponašanje, postavljanje nerealnih i neostvarivih očekivanja u odnosu na žrtvu, verbalno zlostavljanje, izlaganje žrtve pritisku, ispoljavanje zlostavljačkog autoriteta, nepoštovanje žrtve, zloupotreba poverenja, neispunjavanje obećanja, emotivna rezervisanost, minimiziranje, poricanje i prebacivanje krivice za nasilje, izolacija, uznemiravanje i maltretiranje^[1].
• Ekonomsko nasilje podrazumeva nasilno oduzimanje novca i vrednih stvari, kontrolisanje zarade i primanja, trošenje novca isključivo za zadovoljenje sopstvenih potreba, neispunjavanje obaveze izdržavanja neobezbeđenih članova porodice, zabrana članu porodice da raspolaže sopstvenim, odnosno zajedničkim prihodima, zabrana članu porodice da se zaposli i ostvari sopstvene prihode, oduzimanje sredstava rada, nametanje obaveze stalnog podnošenja detaljnih izveštaja o trošenju novca i dr^[1].

Takođe je važno pomenuti pasivno zlostavljanje^[4], jedan poseban vid nasilja u porodici koji nije lako uočiti, a koji obično vodi u fizičko nasilje. Ovaj vid nasilja vrlo je suptilan i uključuje viktimizaciju, dvosmislenosti, zapostavljanje, duhovno i intelektualno zlostavljanje^[5].

Nasilje u porodici ima nekoliko dimenzija:

1. Modalitet: fizičko, psihičko, seksualno ili/i ekonomsko.
2. Učestalost: povremeno, hronično
3. Ozbiljnost: kako kod psihičkog tako i kod fizičkog zlostavljanja zavisi on stepena povrede i potrebe za lečenjem.
4. Prolazna ili trajna povreda: blaga, umerena, teška, itd. Najviši stepen je ubistvo.

Žrtve nasilja u porodici

Nasilje nad ženama

Glavni članak: Nasilje nad ženama

Žene su veoma često žrtve nasilja svojih najbližih. Nasilje u porodici je najčešći oblik opštijeg problema nasilja nad ženama, čemu govore u prilog statistike: između 40% i 70% ubistava gde su žrtve bile žene, počinioci su bili njihovi muževi ili verenici^[6]. Takođe je utvrđeno da se ne radi uvek o fizičkom nasilju, već i o duševnom ili verbalnom^[7][8]. Nasilje nad ženama koje vrše njihovi sentimentalni partneri najčešće ostaje neprijavljeno policiji, tako da eksperti smatraju da je broj žena žrtava nasilja u porodici mnogo veći od onog koga pokazuju statistike i da ga je teško proceniti^[9].

Iako je ovaj problem predstavljen kao problem u okviru heteroseksualnih odnosa, on ipak postoji i među lezbijkama^[10], između majke i kćerke, između dve ženske osobe koje dele stan ili u bilo kakvom drugom odnosu dveju žena koje žive pod istim krovom. Nasilje nad ženama u lezbijskim vezama gotovo da je jednako zastupljeno kao i u heteroseksualnim vezama^[11]

Nasilje nad decom

Glavni članak: Zlostavljanje dece

Istraživanja su pokazala da između 40% i 60% muškaraca i žena koji zlostavljaju odrasle takođe zlostavljaju i svoju decu^[12]. Devojčice čiji očevi zlostavljaju njihove majke su 6,5 puta verovatnije žrtve svojih očeva nego one koje imaju nenasilne očeve^[13].

Nasilje nad decom se može podeliti na više vidova^[14]:

• Zapostavljanje, pri čemu odgovorna odrasla osoba ne vodi odgovarajuću brigu o detetu i o njegovim potrebama kako na fizičkom planu (obezbeđenje hrane, odeće i higijene), tako i na emotivnom (odsustvo ljubavi) i edukacionom planu (sprečavanje deteta da ide u školu).
• Fizičko zlostavljanje je fizička agresija odrasle osobe nad detetom. Uključujue udaranje, paljenje, davljenje ili drmusanje deteta, pri čemu se često zlostavljanje opravdava kao vaspitno-disciplinska mera. Prenošenje toksičnih materija detetu preko majke (kao fetalni alkoholizam) u nekim zemljama takođe se može smatrati fizičkim nasiljem nad detetom.
• Seksualno zlostavljanje deteta jeste bilo koji seksualni čin između odrasle osobe i deteta, uključujući penetraciju, oralni seks ili izlaganje detinjeg nagog tela pod prisilom u prisustvu odrasle osobe.

Prema statističkim podacima dobijenim u periodu između 1994. i 2004, u Srbiji je od svako četvoro seksualno zlostavljane dece, troje su devojčice i jedno je dečak. Na svakih pet počinilaca seksualnog zlostvljanja dece, 4 su muškarci, a 1 je žena^[15]. U 39,12% slučaja dete je zlostavljao otac (najčešći odnos nasilnik-zlostavljani jeste otac-kćerka)^[15]. U 53,32% slučajeva, nasilnik je osoba koja predstavlja figuru oca u porodici (otac, očuh, hranitelj, usvojitelj)^[15]. Od ukupnog broja slučaja seksualnog zlostavljanja dece, čak u 98,26% počinitelj je bio osoba poznata detetu, najčešće iz kruga najuže porodice^[15].

• Duševno zlostavljanje, takođe poznato i kao emotivno zlostavljanje deteta, uključuje izvrgivanje ruglu deteta, neprikladne i preterane kazne ili nepokazivanje ljubavi prema detetu.

Nasilje nad muškarcima

Glavni članak: Nasilje nad muškarcima u porodici

Iako je se akcenat stavlja na žene kao glavne žrtve, takođe i muškarci mogu biti žrtve nasilja u porodici. Pažnja svetske javnosti na muškarce koje maltretiraju žene skrenuta je pojavom pokreta za muška prava. U izveštaju o povredama prouzrokovanim nasiljem koje su lečene na bolničkim odeljenjima za hitnu pomoć (Violence-Related Injuries Treated in Hospital Emergency Departments) ) koju je izdalo Ministarstvo pravde SAD u avgustu 1997, navodi se da su muškarci jedna šestina od ukupnog broja pacijenata koji su primljeni kao žrtve nasilja u porodici. Ovaj izveštaj takođe navodi da znatno više muškaraca nego žena odbija da otkrije identitet svog napadača^[16]. Žrtve takođe mogu biti i deca ili stara lica.

Nasilje nad starim i nejakim licima

Glavni članak: Nasilje nad starim i nejakim licima

Stare i nejake osobe su takođe često žrtve nasilje u porodici. Fenomen nasilja nad starim licima primećen je sedamdesetih godina 20. veka, ali tek deceniju kasnije i samo u SAD, institucionalizuje se termin elder abuse, to jest, nasilje nad starim licima^[17]. Nasilje nad starijim osobama može biti fizičko nasilje, duševno nasilje, seksualno nasilje, ekonomsko nasilje, samozapostavljanje i napuštanje^[17].

Sindrom babe robinje

Glavni članak: Sindrom babe-robinje

Početak 21. veka doneo je jedan novi vid nasilja u porodici nad starijim osobama koji se u psihologiji naziva „sindromom babe-robinje「^[18]. Radi se, naime, o starijim ženama koje dobrovoljno podnose veliki teret u okviru svoje porodice koji sa godinama postaje pretežak za njih. Ako žena sama ne iskaže da je krajnje iscrpljena, a njena deca to ne primećuju, preopterećenost ovih osoba dovodi do pojave oboljenja na psihosomatičnom i fizičkom nivou. Fizičke manifestacije ove bolesti su visok krvni pritisak, metabolički poremećaji i dijabetes, srčane i respiratorne smetnje, utrnuće, nesvestice i druge parokistične smetnje, hroničan umor, slabost i padovi^[18]. Na emotivnom planu, pojavljuje se opšta neraspoloženost, nelagodnost, anksioznost, nevoljnost, nedostatak motivacije, osećaj krivice zbog svog lošeg stanja, i u izuzetno teškim slučajima pomisao o samoubistvu kao jedinom izlazu^[18].

Ovaj fenomen je novijeg datuma i Međunarodna zdravstvena organizacija ga karakteriše kao nasilje nad ženama^[18]. Faktori koji utiču na pojavu ovog sindroma su obaveze koje nemaju veze s poslom domaćice (čuvanje uničića), brojna porodica, članovi porodice koji su invalidi ili bolesni i čiju brigu preuzimaju te žene, gomilanje obaveza i sl^[18]. Psihološki i društveni profil žena podložnih ovom sindromu su sredovečne žene bilo koje društvene klase sa preteranim osećajem odgovornosti koje nemaju običaj da se žale na adekvatan način^[18].