Pseudohistorija

Pseudohistorija je naziv za vrstu istorijskog revizionizma koja često iznosi senzacionalističke stavove i zahteve čije bi ispunjavanje podrazumevalo reviziju i ponovno pisanje značajnog dela većinski prihvaćene istorije, a bazira se na metodologiji koja se značajno razlikuje od standardnih istoriografskih metoda.

Definicija

Pseudoistorija se može uporediti sa pseudonaukom po tome što obe dele metodologiju, verovanja i prakse za koje se tvrde da su naučne, ali ne prate odgovarajuće naučne i istorijske metodologije i nedostaju im dokazi ili su oni neubedljivi.

Prema piscima Majklu Šermeru i Aleksu Grobmanu, pseudoistiroja je „ponovno pisanje prošlosti za sadašnje lične ili političke svrhe“.^[1]

Filozof Robert Tod Karol je predložio sledeće kriterijume za neku temu koji bi je označili pseudostorijom:

• rad nekritički prihvata mitove i anegdotske dokaze bez skepticizma
• rad ima političku, versku ili drugu ideološku agendu
• rad nije objavljen u akademskim krugovima i nije adekvatno recenziran.
• dokazi za ključne činjenice su selektivni i slave ili ignorišu protivrečne tvrdnje
• rad pretpostavlja da je mogućost da je nešto istina dovoljno da to bude istina
• rad se oslanja na jednu ili više teorija zavere onda kada bi princip Okamove oštrice preporučio prostije i verovatnije objašnjenje neke činjenice.^[2]

Primeri

• katastrofizam
  • knjiga Imanuela Velikovskog „Svetovi u sudaru“^[3]
• alternativne hronologije
  • teorija Anatolija Fomenka Nova hronologija^[4]
• psihoistorija - pokušaj da se psihologija spoji sa istorijom, čime bi se odbacio istorijski metod
• prekolumbovska prekookeanska putovanja (u ovo ne spada vikinška kolonizacija Amerike)
  • knjiga Gevina Menzisa „1421: Godina kada je Kina otkrila Ameriku“^[5]
• religijska istorija
  • naučna predviđanja u svetim tekstovima
  • Sionski priorat: radovi kao što su „Sveta krvi, sveti gral“, koji pretpostavljaju da se Isus Hrist mogao oženiti Marijom Magdalenom, koja se kasnije preselila u današnju Francusku i rodila prvog u liniji merovinške loze.^[6]
  • radovi Dejvida Bartona i drugih koji zagovaraju da su Sjedinjene Američke Države osnovane isključivo kao hrišćanska nacija.^{[7][8][9][10]}
  • potrage za Nojevom barkom^[11]
• etnocentrične pseudoistorije
  • većina afrocentrističkih ideja (prekolumbovski kontakti Afrike i Amerike, Crni Egipat) su ocenjene kao pseudoistorijske^[12][13]
  • teorije o autohtonim Arijevcima koje su trebale da osnaže hinduški nacionalizam^[14]
  • kriptoistorije o germanskom misticizmu i nacističkom okultizmu^[15]
  • britanski izraelizam
  • radovi inspirisani antisemitizmom
    • „Protokol sionskih mudraca“, falsifikovani rad čija je svrha bila da pokaže postojanje jevrejske zavere za vladavinu svetom^[16]
    • poricanje Holokausta: tvrdnje da se Holokaust nije desio ili je značajno preuveličan^[17]
  • Srpska autohtonistička škola
  • Visočke piramide
  • Venetska teorija
  • ideje da su današnji Makedonci direktni potomci antičkih Makedonaca
• antički astronauti, arheoastronomija i izgubljeni svetovi
  • ideje od postojanju izgubljenih kontinenata Atlantida i Lemurija^[5]
  • „Kočije bogova?“ i druge knjige Eriha fon Denikena, koje tvrde da su drevni vanzemaljci sagradili piramide i druge spomenike^[18]
  • radovi Kristofera Najta, kao što je „Urijelova mašina“, koja zagovara postojanje drevne tehnološki napredne civilizacije^[19][20]
• Šekspirovo autorstvo, pretpostavka da je neko drugi, a ne Vilijam Šekspir napisao dela koja mu se pripisuju.

Povezano

• Pseudoarheologija
• Historijski revizionizam
• Nacionalizacija istorije
• Pseudonauka
• Tajna historija
• Damnatio memoriae