Rusko-gruzijski rat

Rat u Južnoj Osetiji je izbio u avgustu 2008. godine. Nakon nekolio dana žestokih okršaja u ovoj oblasti između gruzijske vojske i snaga Južne Osetije, gruzijski vojnici su 7. avgusta pokušali da zauzmu grad Chinvali, glavni grad Južne Osetije, međunarodno nepriznate otcepljene gruzijske oblasti. Borbe su otpočele snajperskom i artiljerijskom vatrom, nakon čega je proglašeno primirje. Za sutradan su zakazani pregovori o miru, međutim, u toku noći borbe su intenzivirane. Sutradan, 8. avgusta Rusija je poslala dodatne trupe u Južnu Osetiju. Do ovog poteza Rusije je, po rečima ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva, došlo da bi se zaštitili civili u Južnoj Osetiji od kojih većina ima rusko državljanstvo^[22]. Na strani Južne Osetije bore se i dobrovoljci iz Abhazije. Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili je 8. avgusta optužio Rusiju da sada vrši agresiju na njegovu zemlju i da ruske vojne snage sada bombarduju gruzijsko civilno stanovništvo^[23] Rusija je prilikom izbijanja rata tvrdila da je preko 2.000 civila ubijeno u Južnoj Osetioji,^[24] što je Human Rights Watch osporio.^[25] Rusija je tek kasnije priznala da je broj ubijenih deset puta manji.

Rat u Južnoj Osetiji
Dio Gruzijsko-osetijski sukob i Gruzijsko-abhazijski sukob
Datum 7.8. 2008 – 16.8. 2008[1] Lokacija Gruzija Rezultat primirje rusko priznanje nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije progon Gruzijaca iz Južne Osetije[2][3][4] uspostavljanje ruskih vojnih baza u Južnoj Osetiji i Abhaziji Casus belli Gruzija htjela očuvati svoj teritorijalni integritet Rusija htjela pomoći osetijskim i abhazijskim republikama kako bi stekla lojalnost vlastitih kavkaskih republika[5]
Zaraćene strane
nepriznata Republika Južna Osetija Ruska Federacija nepriznata Republika Abhazija	Gruzija
Komandanti
Eduard Kokoiti Dmitrij Medvjedev Anatolij Kruljov Vladimir Šamanov Marat Kulahmetov Vjačeslav Borisov Sulim Jamadajev Vladimir Putin Sergei Bagapš	Mikheil Saakashvili Davit Kezerashvili Zaza Gogava
Snage
3.000-15.000[6] ~15.000[7][8][9][10] mnogi od njih iz Sjeverne Osetije-Alanije nepoznato.	37.000[11] "Mnogi" dobrovoljci iz Gruzije.[12] Manji broj gruzijskih dobrovoljaca iz Azerbejdžana[13]
Gubici
Priznati od Rusije: 64 vojnika[14] Ubijeno: 74 vojnika Ranjeno: 171 Nestalih: 19 [15] 4 izgubljena borbena zrakoplova[16] Nepoznati gubici među dobrovoljcima Nepoznato Gruzijske procjene: 400 mrtvih[17]	Priznati od Gruzije: 169 vojnika[18][14] Ministar zdravlja navodi da je ubijeno 175 ljudi, uglavnom civila[19] Ruske procjene: ~4.000 mrtvih[17]
220 poginulih gruzijskih civila 133 poginulih osetijskih civila[14]
Najmanje 100.000 civila je raseljeno, uključujući 56.000 izbjeglica iz gruzijskog grada Gori, prema UNHCR-u.[20] Prema ruskim podacima, 30.000 civila je izbjeglo iz Južne Osetije u Rusiju (prema Human Rights Watchu, bilo je 24.000 od kojih su se polovica vratila kao naoružani dobrovoljci).[9][21]

Izvještaj Europske Unije izdan 30.9. 2009. je proglasio Gruziju krivom za izbijanja rata u Južnoj Osetiji zbog napada na Chinvali, ali je dodao da je taj napad nastao tek nakon "mjeseci provokacija od strane Južne Osetije". Također, prema izvještaju, Rusija je imala pravo zaštiti svoje osoblje u Južnoj Osetiji, ali ne i pokrenuti vojnu ofenziju na Gruziju, niti prouzročiti takvo masovno razaranje i progon Gruzijaca.^[26][27] Izvještaj je također osudio rusko masovno štampanje pasoša državljanima Južne Osetije i Abhazije kao kršenje međunarodnog prava,^[28] a neki smatraju da su pasoši već unaprijed olakšali odvajanje Abhazije i Južne Osetije od Gruzije i njihovo približavanje Ruskoj Federaciji.^[29] Isto tako, nakon rata u istočnoj Ukrajini 2014., počela se javljati drugačija perspektiva na ovaj rat, pošto su neki smatrali da je bio samo početak šireg ruskog plana o dominaciji nad bivšim imperijalnim-postsovjetskim prostorom.^[30]

Pozadina sukoba

Glavni članci: Gruzijsko-osetijski sukob i Južnoosetijski rat

Južna Osetija se otcepila od Gruzije u Južnoosetijskom ratu od 1991. do 1992. Mirovne misije sa po 500 vojnika iz Rusije, Severne Osetije-Alanije (dela Rusije) i Gruzije nadgledaju primirje od 1992. Danas većina stanovnika Južne Osetije ima ruske pasoše.

Hronologija

1. avgust — 7. avgust: Početak sukoba

Sukobi između gruzijske vojske i paramilitarnih snaga Južne Osetije su izbili u kasnim satima 1. avgusta 2008. godine. U ovim sukobima je poginulo šestoro ljudi, a povređen je još 21 čovek. Obe strane su se međusobno optuživale za početak sukoba^[31]. Južnoosetijske vlasti su izjavile da je šestoro ljudi poginulo, a još 15 ranjeno kada su gruzijske snage otvorile vatru, i nakon toga bombardovale glavni grad Južne Osetije Chinvali, a komandant ruskih mirovnih snaga je izjavio da je jedan južnoosetijski vojnik ubijen iz snajpera, sa policijske stanice pod kontrolom Gruzije^[31]. On je takođe izjavio da je u Chinvaliju iz snajpera ubijeno najmanje troje ljudi^[31]. Južnoosetijska strana tvrdi da je pucnjava i bombardovanje nastavljeno i preko noći 2. avgusta. Gruzijski ministar odbrane Mamuka Kurašvili je izjavio da je Gruzija otvorila vatru kao odgovor na granatiranje gruzijskih sela. Gruzijski ministar unutrašnjih poslova je izjavio da je tokom granatiranja povređeno 6 civila i 1 gruzijski policajac^[31]. Kurašvili je takođe izjavio da smatra da su ruske mirovne snage učestvovale u granatiranju sela^[31]. Gruzijska strana je takođe izjavila da je 5 policajaca povređeno, kada je njihovo vozilo pogođeno sa dve eksplozivne naprave^[32].

Ruska vlada je 3. avgusta dozvolila građanima Južne Osetije da se evakuišu u Rusiju, tako da je prvog dana 20 autobusa sa izbeglicama napustilo Južnu Osetiju^[33]

7. avgust — 8. avgust: Gruzijski napad

Gruzijci protestvuju u Tbilisiju ispred ruske ambasade

Snajperski napadi su učestali 7. avgusta, a tokom dana otpočelo je i dejstvovanje gruzijske artiljerije. Granate su pogađale pogranične predele Južne Osetije, uključujući ubrzo i samu prestonicu Chinvali, koja se nalazi u pograničnom području. Nakon toga, Gruzija je jednoglasno proglasila primirje, ali su napadi obnovljeni oko ponoći po lokalnom vremenu. Novi napad je bio najžešći: uključena su sva artiljerijska sredstva (među njima raketni bacači - kaćuše, samohodke) ali i ratno vazduhoplovstvo. Narednog jutra, napad je još trajao, da bi oko podneva bilo proglašeno tročasovno primirje, kako bi se izbeglice izvukle. Njihov broj je procenjen na oko 30 000, dok je broj stradalih porastao na oko 1400. U međuvremenu, Gruzija je optužila Rusiju za agresiju, tvrdeći da su najpre njeni bombarderi dejstvovali u spornom području. Rusija je odgovorila pokretanjem kontraofanzive.

8. avgust: Rusko angažovanje

Ruski tenkovi i oklopna vozila su u ranim popodnevnim časovima otpočeli kontraofanzivu, krećući od svoje severne granice u "misiju pojačanja napadnutim mirovnjacima". U popodnevnim časovima stigli su do gotovo potpuno razrušenog Chinvalija, primoravši gruzijske snage na povlačenje. Deo snaga koji je ostao u gradu, bio je napadnut i do narednog jutra je uništen, ili se povukao. Saznavši za ovo, Sakašvili je optužio Rusiju za otpočinjanje rata, najavivši da će u toku noći zavesti ratno stanje. Uveče, gruzijske vlasti su saopštile da je bombardovana njihova luka Poti na Crnom moru^[34].

9. avgust: Ratno stanje u Gruziji i Abhaziji

U prepodnevnim časovima, Sakašvili potpisuje odluku o ratnom stanju, koju potvrđuje parlament. Istovremeno, u drugoj spornoj oblasti, Abhaziji vrši se delimična mobilizacija i evakuacija dela stanovništva na granici sa Gruzijom ^[35]. U toku dana, u 5 oblasti Abhazije takođe se proglašava ratno stanje. Abhazijski zvaničnici najavljuju da će "...Učiniti sve što je potrebno da se pomogne narodu Južne Osetije"^[35]. U popodnevnim časovima otpočinju borbe u Kodorskom klancu- jedinom delu Abhazije koje kontroliše zvanični Tbilisi. Istovremeno, rusko ministarstvo odbrane potvrđuje da je razrušeni Chinvali sada pod njihovom kontrolom, ali da je gruzijska vojska još uvek u Južnoj Osetiji. Uveče, mediji prenose kako je rusko ratno vazduhoplovstvo bombardovalo Gori- grad na severu centralne Gruzije, kao i ponovo luku Poti^[34].

10. avgust: Angažovanje ruske Crnomorske flote

Selo izgrađeno radi smještaja tisuća gruzijskih izbjeglica

U toku dana, ruska vrhovna komanda potvrđuje da je Crnomorskoj floti naloženo da se pokrene iz luke u Sevastopolju (Ukrajina) prema abhazijskoj obali, kako bi blokirala navodno gruzijsko snabdevanje oružjem iz Ukrajine^[35] . Ukrajina je sa svoje strane najavila da će otkazati gostoprimstvo ruskoj floti, kako "ne bi bila uvučena u konflikt". Rusija je navela da će vratiti brodove u Sevastopolj, jer joj ugovor sa Ukrajinom o gostoprimstvu ističe tek 2017. godine. Vladimir Putin je nakon posete izbeglicama u Severnoj Osetiji-Alaniji izjavio da je "...Teško poverovati da će Gruzija posle svega kontrolisati svoje sporne teritorije"^[36]. Tokom dana su bile obnovljene sporadične borbe u Južnoj Osetiji, ali su se gruzijske trupe uglavnom povukle. U večernjim časovima, Ruska mornarica je kod Abhazije potopila jedan manji gruzijski brod, naoružan raketama. Prema zapadnim izvorima, bombardovani su Gori, luka Poti i vojni aerodrom i radarsko postrojenje kod samog Tbilisija. U međuvremenu, broj izbeglih iz Južne Osetije dosegao je preko 30 000- oko pola stanovništva Chinvalija. Medvedev je izjavio da se to ne može drugačije okarakterisati nego kao genocid i pozvao na formiranje ad hok tribunala za ratne zločine^[35].

11. avgust: Borbe izvan spornih teritorija

Glavni članak: Rusko bombardovanje i okupacija Gorija

Ruska raketa koja je pogodila gruzijsku kuću u Goriju, ali nije eksplodirala

U toku noći, Rusija je Gruziji dala ultimatum da do 8 časova pre podne 11. avgusta razoruža sve trupe u Abhaziji. Ultimatum je odbačen i obnovljene su borbe u Kodorskom klancu^[35]. U toku dana rusko RV je bombardovalo više ciljeva u Gruziji i ugrožavalo sam Tbilisi. U popodnevnim časovima, prema zapadnim izvorima, ruska vojska je otpočela napad, otvarajući dva fronta izvan spornih teritorija: Iz Južne Osetije prema Goriju i izvan Abhazije prema Potiju. Uveče, Gruzija je čak tvrdila da su oni pali, a Sakašvili u dve izjave da je "...Više od pola Gruzije pod ruskom kontrolom" i "...Da je Gruzija prepolovljena." Rusija je to demantovala. Ipak, u izjavi za britansku mrežu "Skaj" , neki gruzijski vojnici su rekli kako: "...Su u potpunom povlačenju prema Tbilisiju"^[34].

11-13. avgust: Primirje

Francuski ministar spoljnih poslova Bernar Kušner i finski diplomata su otputovali u Tbilisi, kako bi pružili podršku celovitosti Gruzije^[34]. Tom prilikom, Sakašvili je potpisao francuski predlog o primirju, kojim se sve strane povlače sa ratišta. Uveče, zajedno sa francuskim predsednikom, Nikolom Sarkozijem, otputovali su u Moskvu, kako bi ubedili Dmitrija Medvedeva da učini isto. Iako se tokom dana činilo da on to neće učiniti, naročito nakon što je na petoj uzastopnoj sednici SB UN predlog odbačen, narednog jutra, Medvedev je naredio obustavu vatre. Tokom dana, Sakašvili je tvrdio da je bombardovanje Gruzije nastavljeno^[34]. Borbe u Abhaziji su nastavljene potiskivanjem gruzijskih trupa^[35]. 13. avgusta, ruske trupe su napustile Gori i na trenutak se uputile prema jugu, mnoge nateravši da posumnjaju kako se kreću prema Tbilisiju. Ipak, par sati kasnije, ispostavilo se da su samo razoružali i uništili gruzijsku bazu oko 16 kilometara južno od Gorija. Nakon toga, objavljeno je povlačenje sa gruzijske teritorije.

Dani nakon objavljivanja primirja

Abhazijske trupe su 13. avgusta ovladale Kodorskim klancem i proterale gruzijske snage. Ruska armija ostaje do daljnjeg u Abhaziji i Južnoj Osetiji, kao garant bezbednosti.

Posljedice

Glavni članak: Progon Gruzijaca iz Južne Osetije

U ratu je poginulo ukupno 602 osoba. Od toga broja, na gruzijskoj strani poginulo je 405 osoba (67,3%), od čega su 220 civili, a 169 vojnici. Na strani Južne Osetije, poginulo je 197 osoba (32,7%), od čega 133 civila i 64 vojnika.^[14]

Prema UNHCR-u, rat je uzrokovao 192.000 raseljenih ili izbjeglica. Od toga broja, na gruzijskoj strani bilo je 127.000 osoba (66,1%), 30.000 osoba u Južnoj Osetiji (15,6%) a 35.000 je otišlo u Sjevernu Osetiju (18.2%).^[37]