Stefan Bizantinac

Stefan Bizantinac ili Stefan iz Bizanta (latinski: ; starogrčki: , Stéphanos Byzántios; 6. vek) bio je vizantijski pisac, autor jednog važnog geografskog leksikona pod naslovom Narodi (starogrčki: , Ethnica). Od samog leksikona sačuvani su samo oskudni fragmenti, ali postoji i jedan izvod (epitome) koji je sastavio izvesni Hermolaj, o kome se inače ništa ne zna.

Život

Vizantija u vreme Stefana Bizantinca

O Stefanovom životu ne zna se ništa, osim da je bio gramatičar u Carigradu i da je živeo posle vremena cara Arkadija i cara Honorija, a pre Justinijana II. Kasniji pisci ne pružaju nikakve podatke o njemu, ali primećuju da je delo kasnije svedeno na izvod (epitome), koji je sastavio izvesni Hermolaj i koji ga je posvetio Justinijanu; nije poznato da li se misli na prvog ili drugog cara s tim imenom, ali čini se verovatnim da je Stefan delovao u Carigradu (Bizantu) u prvoj polovini šestog veka nove ere, tokom vladavine Justinijana I.

Delo

Čak i u obliku izvoda, Ethnica ima ogromnu vrednost za pročuvanje geografije, mitologije i religije drevne Grčke. Gotovo svaki članak u izvodu sadrži pozivanje na nekog drevnog grčkog pisca kao na autoritet za ime kakvog mesta. Iz sačuvanih fragmenata vidimo da je original sadržavao značajne citate antičkih autora, pored mnogih zanimljivih pojedinosti, topografskih, istorijskih, mitoloških i drugih. Stefan navodi Artemidora, Polibija, Elija Herodijana, Herodota, Tukidida, Ksenofonta, Strabona i druge pisce.^[1]

Glavne fragmente koju su sačuvani iz originalnog Stefanovog dela nalaze se kod Konstantina Porfirogenita, u delu O upravljanju carstvom (De administrando imperio, pogl. 23 (članak Ίβηρίαι δύο) i u delu O temama (De thematibus, II, 10, gde se govori o Siciliji). Na ovom drugom mestu nalazi se i odlomak komičnog pesnika Aleksisa o sedam najvećih ostrva. Još jedan značajan fragment, od članka Δύμη do kraja slova Δ, nalazi se u jednom rukopisu u zbirci Fonds Coislin, koju je formirao Pierre Seguier.

Prvo moderno štampano izdanje dela bilo je ono koje je u Veneciji 1502. godine objavila tiskara Aldine Alda Manucija. Kompletno standardno izdanje i dalje je izdanje Augusta Meinekea (1849, preštampano u Gracu, 1958), a po konvenciji numeracija teksta prati brojeve stranica u Meinekeovom izdanju. Novo potpuno revidirano izdanje na nemačkom jeziku, koje su uredili B. Viss, C. Zubler, M. Billerbeck, J.F. Gaertner, objavljeno je između 2006. i 2017. godine, u ukupno 5 tomova.^[2]

Izdanja

• Aldus Manutius (pr.), 1502, (Peri poleōn) = Stephanus. De urbibus ("O gradovima") (Venecija). Google Books
• Guilielmus Xylander, 1568, = Stephanus. De urbibus (Basel).
• Thomas de Pinedo, 1678, = Stephanus. De urbibus (Amsterdam). Sadrži uporedni latinski prevod. Google Books
• Claudius Salmasius (Claude Saumaise) i Abraham van Berkel, 1688, = Stephani Byzantini Gentilia per epitomen, antehac De urbibus inscripta (Leiden). Sadrži uporedni latinski prevod. Google Books
• Lucas Holstenius, 1692, Notae & castigationes in Stephanum Byzantium De urbibus (Leiden). Google Books
• Thomas de Pinedo, 1725, Stephanus de urbibus (Amsterdam). Google Books
• Karl Wilhelm Dindorf, 1825, Stephanus Byzantinus. Opera, 4 vols, (Leipzig). Uključuje komentare koje su sastavili L. Holsteinius, A. Berkelius i T. de Pinedo. Google Books
• Anton Westermann, 1839, Stephani Byzantii ethnikon quae supersunt (Leipzig). Google Books
• Augustus Meineke, 1849, Stephani Byzantii ethnicorum quae supersunt (Berlin). Google Books
• Margarethe Billerbeck et al. (edd), Stephani Byzantii Ethnica. 5 volumes: 2006–2017. Berlin/New York: Walter de Gruyter, (Corpus Fontium Historiae Byzantinae 43/1)^[2][3][4]