Strast

Strast (grč. παθος, lat. passio, - strast, stradanje, trpnja) je veoma jako osećanje prema nekome ili nečemu. Strast se razlikuje od afekta time što ona ne nastupa kao trenutno stanje, nego predstavlja trajno usmerenje čovekove duše.^[1]

Za strast se često vezuje seksualna tematika, ali ona može biti i profesionalna, životna itd. Vrednovanje neke strasti se vrši prema tome da li je ona usmerena na niže ili na više vrednosti, odnosno kakva dela izaziva.^[1] U mnogim filozofijama i religijama se pobeđivanje strasti smatra najvećom vrlinom.

U filozofiji

Antička

Stoici su kao ideal zagovarali apatiju ili ukidanje strasti zbog njihove škodljivosti. Filozofija renesanse je otkrila pozitivnu ulogu afekata. Spinoza prigovora onim filozofima koji »strasti zamišljaju kao poroke» i razlikuje strasti prema tome da li povećavaju (radost) ili smanjuju (žalost) moć našega delovanja. Spinoza smatra da se neka strast može ograničiti i ukloniti samo suprotnom i jačom strašću. Kant razlikuje strasti i afekte, označujući »afekt kao vodu koja probija nasip a strast kao veliku reku koja se u svom koritu sve dublje probija».

Novovekovna

Spinoza smatra da ukoliko duh shvata sve stvari kao nužne, utoliko ima veću moć nad afektima, ili manje trpi od njih.^[2] On takođe zaključuje da što je neki afekt proizveden od više uzroka koji se istovremeno stiču, to je veći.^[3] Po njemu, samo dok traje telo, duh je potčinjen afektima, koji pripadaju stanjima trpljenja (strastima).^[4]

Hegel strasti priznaje bitnu stvaralačku funkciju:

Bez strasti nije ništa veliko stvoreno niti se bez nje može stvoriti.

– Hegel

Savremena

Ernst Bloh među „afektima iščekivanja「 razlikuje negativne afekte (strah, teskoba), koji su uprkos otporu »potpuno trpni«, i pozitivne afekte kao što je nada. Za Bloha nada sadrži »bitno pravu budućnost« ili bitak koji još nije ispunjen.

Nada, taj antiafekt iščekivanja protiv straha i teskobe, je najljudskije od svih unutrašnjih uzbuđenja i dostupna je samo ljudima; ona se ujedno odnosi spram najdaljeg i najsvetlijeg horizonta. Ona je u unutrašnjosti prohteva koji subjekt ne samo ima, nego se iz njega, kao neispunjen, suštinski sastoji.^[1]

– Ernst Bloh

U religiji

U budizmu

Buda je govorio da prijatni utisci podstiču želju i izazivaju strast, usled čega čovek zapada u ropstvo:

Postoje čulni utisci, poželjni, ugodni, prijatni i dragi, koji podstiču želju i izazivaju strast. I čovek im se raduje, oduševljava se njima i oni ga obuzimaju. Ako im se čovek raduje, oduševljava se njima i oni ga obuzimaju, onda se u njemu javlja užitak. Pošto nastane užitak, javlja se i strast. Ispunjen strašću, čovek je zapravo u ropstvu.^[5]

– Gotama Buda

U islamu

Najbolji je džihad da se čovjek bori protiv svojih prohtjeva i svojih strasti.^[6]

– Muhamed

Uzvišeni Bog uzdiže i povećava vrijednost onog mladića, koji obuzdava svoje strasti i ne predaje se požudama.^[6]

– Muhamed