Tractatus Logico-Philosophicus

Logičko-filozofski traktat (latinski: , nem. Logisch-Philosophische Abhandlung), objavljen 1921. godine, je jedino filozofsko delo koje je austrijski filozof Ludwig Wittgenstein objavio tokom svog života. Projekat je imao cilj da identifikuje odnose između jezika i stvarnosti i da definiše granice nauke, te je jasno razdvoji od metafizike. Traktat se smatra jednim od najznačajnijih filozofskih spisa 20. veka i savremene filozofije uopšte.

Tractatus Logico-Philosophicus
Naslovna strana prvog engleskog izdanja Traktata, 1922.
Autor(i)	Ludwig Wittgenstein
Originalni naslov	Logisch-Philosophische Abhandlung
Naslov prijevoda	Logičko-filozofski traktat
Država	Weimarska Republika
Jezik	nemački
Tematika	filozofija jezika, logika, metafizika
Izdavač	W. Ostwaldov Annalen der Naturphilosophie (prvo izdanje)
Datum izdanja	1921.
Stranica	75

Traktat je značajno uticao na logičke pozitiviste i članove Bečkog kruga, kao što su Rudolf Carnap i Friedrich Waismann. Članak Bertranda Russella „Filozofija logičkog atomizma” predstavljen je kao razrada ideja koje je naučio od Wittgensteina.^[1]

Istorijat

Wittgenstein je pisao beleške za Traktat kao vojnik tokom Prvog svetskog rata i završio ga je u zatočeništvu u italijanskim gradovima Como i Cassino, avgusta 1918. godine. Tri godine kasnije, 1921. godine, knjiga je objavljena na nemačkom jeziku pod nazivom Logisch-Philosophische Abhandlung. Godine 1922. je objavljen engleski prevod Franka P. Ramseyja i C.K. Ogdena pod latinskim nazivom Tractatus Logico-Philosophicus, kao omaž Spinozinom Tractatus Theologico-Politicusu (po ideji G. E. Moora) i sa uvodom Bertranda Russella.^[2] Iako je lično odobrio prevod, Wittgenstein nije bio zadovoljan uvodom, smatrajući da je površan i da fundementalno ne razume srvhu dela.^[3]

Wittgensteinova kasnija dela, posebno Filozofska istraživanja (objavljena nakon njegove smrti), su kritikovala mnoge ideje Traktata.

Opis i struktura dela

Wittgenstein je pokušao da pokaže da se cela tradicionalna filozofija bazira na konfuziji same „logike našega jezika”. Takođe argumentuje da bilo koja značajna izjava mora da poseduje preciznu logičku strukturu. Ta struktura može biti zamagljena spoljašnjom gramatičkom konstrukcijom, te je neophodna detaljnija analiza kako bi se došlo do stvarne logičke strukture.

Traktat je sažet i ne sadrži argumente kao takve, već se sastoji od deklarativnih izjava koje su namenjene da budu „očigledne”. Delo nastoji da otkrije odnos između jezika i sveta: šta se o njemu može reći, a šta samo pokazati. Wittgenstein tvrdi da logička struktura jezika pruža granice značenja. Granice jezika su, prema njemu, granice filozofije. Wittgenstein je smatrao da je većina filozofskih debata su pokušaji da se kaže neizrecivo: „Ono što uopšte možemo da kažemo može se jasno reći“. O bilo čemu izvan toga — o religiji, etici, estetici, mistici — ne može se raspravljati. One same po sebi nisu besmislene, ali svaka izjava o njima mora biti.^[4] U predgovoru je napisao: „Knjiga će, dakle, povući granicu razmišljanju, tačnije — ne razmišljanju, već izražavanju misli; jer, da bismo povukli granicu razmišljanju, moramo biti u stanju da mislimo sa obe strane ove granice (a zbog toga bi trebalo da budemo u stanju da mislimo ono što se ne može misliti).“

Traktat je dugačak 75 stranica i sastoji se od ukupno 525 deklarativnih izjava, koje su hijerarhijski numerisane. Izjave su grupisane unutar 7 glavnih iskaza ili „poglavlja” (označenih brojevima od 1 do 7), a ostatak su dodatni komentari i pojašnjenja na svaki iskaz (označeni sa npr. 1.1, 1.11, 1.12 itd.).^[5]

Teze

Sedam glavnih iskaza dela su:^[5]

1. Die Welt ist alles, was der Fall ist.
2. Was der Fall ist, die Tatsache, ist das Bestehen von Sachverhalten.
3. Das logische Bild der Tatsachen ist der Gedanke.
4. Der Gedanke ist der sinnvolle Satz.
5. Der Satz ist eine Wahrheitsfunktion der Elementarsätze.
6. Die allgemeine Form der Wahrheitsfunktion ist: ${\displaystyle [{\bar {p}},{\bar {\xi }},N({\bar {\xi }})]}$. Dies ist die allgemeine Form des Satzes.
7. Wovon man nicht sprechen kann, darüber muß man schweigen.

1. Svet je sve što je slučaj.
2. Ono što je slučaj, činjenica, jeste postojanje stanja stvari.
3. Logička slika činjenice je misao.
4. Misao je smislen iskaz.
5. Iskaz je istinitosna funkcija elementarnih iskaza.
6. Opšta forma istinitosne funkcije izgleda ovako: ${\displaystyle [{\bar {p}},{\bar {\xi }},N({\bar {\xi }})]}$. To je opšta forma iskaza.
7. O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.

Ilustracija strukture Traktata (eng.)

Iskaz 1

• 1 Svet je sve što je slučaj.
• 1.1 Svet je celokupnost činjenica, ne stvari.
• 1.11 Svet je određen činjenicama i time što su to sve činjenice.
• 1.12 Jer, celokupnost činjenica određuje šta je slučaj i, takođe, šta sve nije slučaj.
• 1.13 Činjenice u logičkom prostoru jesu svet.
• 1.2 Svet se raspada na činjenice.
• 1.21 Nešto može biti slučaj ili ne biti slučaj, a sve ostalo može ostati jednako.

Prvi iskaz i njegovi komentari, zajedno sa početkom drugog, mogu se protumačiti kao Wittgensteinov pogled na metafiziku koji će kasnije koristiti da podrži svoju teoriju slike.

Iskazi 2 i 3

Ovi delovi se tiču Wittgensteinovog gledišta da se senzibilni, promenljivi svet koji opažamo ne sastoji od stvari, već od činjenica. Drugi iskaz počinje raspravom o objektima, obliku i supstanci.

• 2 Ono što je slučaj, činjenica, jeste psotojanje stanja stvari.
• 2.01 Stanje stvari je veza predmeta (entiteta, stvari).

Ovaj epistemički pojam dodatno je razjašnjen raspravom o predmetima ili stvarima kao metafizičkim supstancijama:

• 2.0141 Mogućnost njegovog bivanja u stanjima stvari je forma predmeta.
• 2.02 Predmet je jednostavan.
• ...
• 2.021 Predmeti čine supstanciju sveta. Zato oni ne mogu da budu složeni.

Upotreba reči „složeni“ u 2.021 može se shvatiti kao kombinacija forme i materije, u platonovskom smislu. Pojam statične nepromenljive forme i njenog identiteta sa supstancom predstavlja metafizičko gledište koje je osnov većine zapadne filozofske tradicije još od Platona i Aristotela: „Ono što se zove forma ili supstancija se ne generiše.“^[6] Suprotno stanovište kaže da nepromenljiva forma ne postoji, ili barem da, ako postoji takva stvar, ona sadrži stalno promenljivu, relativnu supstancu u stalnom stanju fluksa. Wittgensteinovo zastupanje prvog stanovišta se može videti u sledećem:

• 2.024 Supstancija je šta postoji nezavisno od onoga što je slučaj.
• 2.025 Ona je forma i sadržaj.
• ...
• 2.026 Samo ako ima predmeta, može postojati čvrsta forma sveta.
• 2.027 Čvrsto, posotjeće i predmet jesu jedno.
• 2.0271 Predmet je čvrsto, postojeće; konfiguracija je promenljivo, nepostojano.

Iako je Wittgenstein u velikoj meri zanemario Aristotela (biografija Ray Monka sugeriše da uopšte nije ni čitao Aristotela),^[7] čini se da su delili neke antiplatonističke stavove o pitanju u vezi sa primarnim supstancama. On izričito napada univerzalna objašnjenja u svojoj Plavoj knjizi. „Ideja da je opšti koncept zajedničko svojstvo njegovih pojedinačnih instanci povezuje se sa drugim primitivnim, suviše jednostavnim, idejama strukture jezika. To je uporedivo sa idejom da su svojstva sastojci stvari koje imaju ta svojstva; na primer da je lepota sastojak svih lepih stvari kao što je alkohol piva i vina, i da bismo stoga mogli imati čistu lepotu nezavisno od svega što je lepo.“^[8]

Sam koncept suštine je potencijal, a njegova kombinacija sa materijom je njegova stvarnost. „Prvo, supstancija stvari je svojstvena njoj i ne pripada nijednoj drugoj stvari“^[6], odnosno nije univerzalna i znamo da je to suština. Ovaj koncept forme/supstancije/suštine, koji je sada stopljen u jedno, predstavljen je kao potencijal, što je stav koji Wittgenstein zastupa:

• 2.033 Forma je mogućnost strukture.
• 2.034 Struktura činjenice sastoji se od struktura stanja stvari.
• 2.04 Celokupnost postojećih stanja stvari je svet.
• ...
• 2.063 Celokupna stvarnost je svet.

Ovde se završava ono što Wittgenstein smatra relevantnim tačkama njegovog metafizičkog gledišta i u 2.1 počinje da koristi navedeno gledište da podrži svoju teoriju slike jezika. „Pojam supstancije u Traktatu je modalni analog vremenskog pojma Immanuela Kanta. Dok je za Kanta supstancija ono što 'opstaje' (tj. postoji u svakom trenutku), za Wittgensteina je to ono što, figurativno rečeno, 'opstaje' kroz 'prostor' mogućih svetova do kojih je došao.“^[9]

Dalja teza od 2. i 3. i njihovi pomoćni iskazi je Wittgensteinova teorija slike jezika. Ona se može sumirati na sledeći način:

• Svet se sastoji od totaliteta međusobno povezanih atomskih činjenica, a propozicije čine „slike“ sveta.
• Da bi slika predstavljala određenu činjenicu, ona na neki način mora imati istu logičku strukturu kao i sama činjenica. Slika je standard stvarnosti. Na ovaj način, jezički izraz se može posmatrati kao oblik geometrijske projekcije, gde je jezik promenljivi oblik projekcije, ali je logička struktura izraza nepromenljivi geometrijski odnos.
• Ne možemo jezikom da kažemo šta je zajedničko u strukturama, već se to mora pokazati, jer svaki jezik koji koristimo takođe će se oslanjati na ovaj odnos, tako da ne možemo da izađemo izvan granica našeg jezika istim.

Iskazi 4 i 5

Ovi iskazi sadrže neke od Wittgensteinovih najeksplicitnijih izjava koje se tiču prirode filozofije i razlike između onoga što se može reći i onoga što se može samo pokazati. Ovde, na primer, on prvo pravi razliku između materijalnih i gramatičkih predloga, primećujući:

• 4.003 Većina stavova i pitanja koji su bili napisani o filozofskim stvarima nisu bili lažni, nego besmisleni. Zato na pitanja ove vrste uopšte ne možemo odgovoriti, nego možemo samo utvrditi njihovu besmislenost. Većina pitanja i stavova fiozofa počiva na tome što mi ne razumemo logiku našeg jezika. (Ona su poput pitanja da li je dobro više ili manje identično nego lepo). I zato nije čudnovato što najdublji problemi zapravo nisu nikakvi problemi.

Filozofska rasprava pokušava da kaže nešto gde se ništa ne može pravilno reći. Ona se zasniva na ideji da se filozofijom treba baviti na način analogan prirodnim naukama; da filozofi imaju za cilj da konstruišu prave teorije, što se ne poklapa sa Wittgensteinovim razumevanjem filozofije.

• 4.1 Stav prikazuje postojanje i nepostojanje stanja stvari.
• 4.11 Celokupnost istinitih stavova je celokupna prirodna nauka (ili celokupnost prirodnih nauka).
• 4.111 Filozofija nije jedna od prirodnih nauka. Reč „filozofija“ mora da znači nešto što stoji iznad ili ispod, ali ne i pored prirodnih nauka.
• 4.112 Svrha filozofije je logičko razjašnjevanje misli. Filozofija nije teorija, već aktivnost. Filozofsko delo se u suštini sastoji od razjašnjenja. Rezultat filozofije nisu . Bez filozofije misli su, takoreći, mutne i nejasne: njen zadatak je da ih razjasni i da im postavi oštre granice.
• ...
• 4.113 Filozofija postavlja granice toliko spornoj sferi prirodnih nauka.
• 4.114 Mora postaviti granice onome što se može misliti; i pritom na ono što se ne može misliti. Ona mora postaviti granice onome što se ne može misliti radeći napolje kroz ono što se može misliti.
• 4.115 To će označiti ono što se ne može reći, tako što će jasno predstaviti ono što se može reći.

Wittgensteinu se pripisuje popularizacija tablica istinitosti (4.31) koje sada čine standardnu semantičku analizu sentencijalne logike prvog reda.^[10] Filozofski značaj takvog metoda za Wittgensteina bio je u tome što podržava ideju da su logički zaključci opravdani pravilima. Ako je forma argumenta validna, spoj premisa će biti logički ekvivalentan zaključku i to se može jasno videti u tablici istinitosti. Koncept tautologije je stoga centralni u Wittgensteinovom Traktarijanskom prikazu logičke posledice, koji je strogo deduktivan.

• 5.13 Da istinitost jednog stava sledi iz istinitosti drugih stavova, vidimo iz strukture iskaza.
• 5.131 Ako istinitost nekog stava sledi iz istinitosti drugih, to se izražava odnosima u kojima međusobno stoje forme tih stavova; i to ih mi ne moramo tek staviti u te odnose time što ih međusobno povezujemo u jednom stavu, nego su ovi odnosi unutrašnji i postoje čim i time što ti stavovi postoje.
• ...
• 5.132 Ako p sledi iz q, onda mogu zaključiti od q na p, izvesti p iz q. Način zaključivanja može se razabrati samo iz oba stava. Samo oni mogu optavdati zaključak. „Zakoni zaključivanja“, koji—kao kod Fregea i Russella— treba da opravdavaju zaključke, jesu besmisleni i bili bi suvišni.