Vladimir Veličković
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Vladimir Veličković (Beograd, 11. avgust 1935. — Split, 29. avgust 2019.) bio je jedan od najeminentnijih srpskih slikara i predstavnik nove (moderne) figuracije i član van radnog sastava SANU[1] od 12. decembra 1985. godine. Njegove slike su od 1951. izlagane u mnogim zemljama Evrope i Amerike.
.jpg)
Remove ads
Biografija
Veličković je završio Arhitektonski fakultet u Beogradu. Od 1963. do 1966. godine bio je saradnik majstorske radionice Krste Hegedušića u Zagrebu. Njegovu prvu samostalnu izložbu je priredio Muzej savremene umetnosti u Beogradu 1963. godine.[2] Godine 1965. dodeljena mu je Prva nagrada za slikarstvo na Bijenalu u Parizu, gde se preselio naredne godine. Veličković je privukao pažnju javnosti 1967. izložbom u Galerie du Dragon u Parizu, čime je postao jedan od vodećih umetnika moderne figuracije.
Veličković se 1972. susreo sa radom Eadwearda Muybridgea, fotografa i pionira rane kinematografije. Kao rezultat, Veličkovićev rad se velikim delom fokusira na tela u pokretu. Njegov ceo opus je isprekidan slikama pocepanih tela, napuštenih predela i agresivnih životinja, a tema koja ih sve povezuje je smrt. Njegova suzdržana paleta, sastavljena od crne, sive, bele i krvavocrvene, dodatno naglašava ovaj haos.[2]
Godine 1983. izabran je za profesora na akademiji likovnih umetnosti École nationale supérieure des beaux-arts, gde je predavao do 2000.[3] Godine 1985. održao je izložbu u galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), gde je iste godine izabran za člana.[4] U galeriji SANU je održao dve velike izložbe, 2002. i 2013. godine.[5] Odlikovan je najvišim francuskim priznanjem u oblasti kulture i umetnosti, Ordre des Arts et des Lettres.[6]
Godine 2006. unapređen promovisan je za počasnog doktora Univerziteta u Kragujevcu.[7] Predavao je kao gostujući profesor na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu.[8] U aprilu 2007. Veličković je odlikovan francuskim Ordenom Legije časti.
Umro je 29. avgusta u splitskoj bolnici gde je primljen nakon što mu je pozlilo.[9][10] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Komemoracija je održana u Skupštini grada Beograda.[11] Posthumno je 2020. dobio nagradu Muzeja grada Beograda za sveukupni doprinos stvaralaštvu na teritoriji Beograda.[12] Njegove dale se čuvaju u brojnim javnim i privatnim kolekcijama u Argentini, Austriji, Belgiji, Brazilu, Venecueli, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Danskoj, Iranu, Italiji, Japanu, Nemačkoj, Norveškoj, Poljskoj, Slovačkoj, SAD, Finskoj, Francuskoj, Holandiji, Čileu, Švedskoj, Švajcarskoj, zemljama bivše Jugoslavije i Srbije.[13][14]
Remove ads
Nagrade i priznanja
.png)
- Oktobarski salon, nagrada za slikarstvo, 1963.[5]
- Bijenale u San Marinu, nagrada za slikarstvo, 1965.[5]
- Bijenale u Parizu, nagrada za slikarstvo 1965.[5]
- Lignano biennale, nagrada za slikarstvo, 1968.[5]
- Internationale Grafikaausstellung, Beč, nagrada za crtež, 1970.[5]
- Biennale der Europaische Graphik, Hajdelberg, Grand Prix, 1979.[5]
- Herderova nagrada za likovne umetnosti, 1987.[5]
- Odlikovanje Arts et Lettres, 1998.[5]
- Nagrada "Sava Šumanović", 2010.[15]
- Počasni doktor Univerziteta u Kragujevcu, 2006.[5]
- Orden vitez Legije časti, 2007.[5]
Remove ads
Izvori
Spoljašnje veze
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads