From Wikipedia, the free encyclopedia
Ембрионални развој срца, је фетусни период развоја срца који почиње од треће недеље по фертилизацији и траје до рођења. Људска трудноћа по правилу траје око 38 недеља, рачунајући при том период од тренутка оплодње, односно зачећа, до рођења. Првих осам недеља након оплодње људско биће које се формира у утроби мајке, назива се ембрион (што значи „изнутра растуће“). У том периоду, који се назива и ембрионални период, долази до формирања највећег дела органских система људског организма. Са отприлике 17 дана, епибласт ембриона је већ створио три специфична ткива, или језгрине овојнице, које се зову ектодерм, ендодерм, и мезодерм. Из мезодерма се формира срце, крвне ћелије, бубреге, кости, хрскавичаво ткиво, мишићи и друге структуре. Када се прве крвне ћелије појаве у жуманачаној врећи крвни судови се развију у целом ембриону те долази до стварања срчане цеви. Готово одмах након тога, срце које расте великом брзином, почиње да се бразда и у њему се почињу развијати посебне коморе. Срце почиње да куца 3 недеље и 1 дан након оплодње.
Рани ембрионални развој срца и крвотока је неопходан јер ембрион веома брзо расте и не може више да се развија само уз помоћу дифузије хранљивих материја и кисеоника, већ је за то потребан и циркулаторни систем (крвоток). Зато је крвоток први телесни систем, тј група сродних органа, који почиње да функционише у телу још нерођеног детета, са око 113 откуцаја у минути, или отприлике 54.000.000 откуцаја до тренутка рођења.[1][2].[3]
Кардиоваскуларни систем углавном потиче од:[4][5][6][7][8][9]
Првобитни крвни судови поседују зид сачињен само од ендотела (примарни зид), коме се касније придодају околни везивноткивни и глатко - мишићни елементи дајући секундарни зид. У почетним фазама је овај систем обострано симетричан, а касније се та симетрија губи. Крв почиње да циркулише кроз крвне судове кардиоваскуларног система у четвртој недељи.[1]
Први зачеци срца и циркулаторног система човека уочавају се средином треће недеље ембрионалног развоја. Срце се развија из мезенхима у подручју вентролатералне стране кранијалног дела примитивног црева. У трећој недељи развоја формирају се од мезехимних ћелија две уздужно постављене цевчице, које дају основу за ендокард. Истовремено са формирањем тих цевчица задебљавају висцерални листови бочних плоча у њиховом делу, па се из тог задебљања развија миокард и епикард.[1]
У даљем развоју парна основа ендокарда у облику цевчице помера се према средини и спаја у једну цев. Првобитни миокард и епикард потпуно окружују ендокардијалну цевчицу. Миокард и епикард повезују ендокардијалну цевчицу са првобитном перикардијалном дупљом уз помоћу дорзалног мезокардијума (лат. ) Стим у вези основа миокарда и епикарда обухватају читаву основу ендокарда и одвајају се од висцералних листова бочних плоча. Након тога срчана цев лежи слободно у делу јединствене шупљине, која касније одговара перикардијалној шупљини.[13]
Дорзални мезокардијум (лат. ) се губи у средњем делу тако да срчана цев остаје повезана са зидом перикардијалне дупље само на свом кранијалном и каудалном крају. Кроз отвор на дорзалном мезокардијуму комуницирају десна и лева половина перикардијалне дупље.[3]
Срчана цев у почетку лежи високо испод виличног наставка, а затим се полако спушта у грудни кош и помера у леву страну.
Крајем првог месеца срчана цев се сатоји из следећа четири дела идући од његовог каудалног ка кранијални крају (види слику):
На спољашњој површини срчане цеви између ових делова налазе се жлебови:
Срчана цев расте у дужину брже од околних делова, због тога се она савија и поприма облик латиничног слова . Затим се уврће око уздзужне осовине и то у нивоу прелаза примарне преткоморе у комору, тако да десна страна прелази вентрално, а лева дорзално, док се у нивоу прелаза коморе у булбус врши увртање (торзија) за 90 степени у супротном смеру (види слику).
Венски синус се налази дорзално у односу на преткомору која се налази дорзално у односу на комору. Преткомора расте у ширину дајући бочне избочине, будуће аурикуле, које обухватају артеријско стабло и булбус (лат. ).
Најпре настаје примарна (лат. ), а након тога секундарна преграда (лат. ) које учествују у преграђивање првобитне преткоморе.[3]
Интератријални септуми | Процес формирања |
---|---|
Септум примум или примарна преграда |
|
Септум секундум или секундарна преграда |
|
Септум примум и септум секундум се препокривају као црепови на крову куће, при чему септум примум врши функцију валвуле која регулише проток крви кроз овај отвор само у једном смеру. Септум примум сраста са ивицама овалног отвора, након чега се формира фоса овалис на десној страни интраатријалног септума.
Форамен овале се затвара у првих неколико недеља након порођаја, а понекад и до краја друге године живота. У току порођаја дете направи први удах, плућа се шире, снижава се притисак у десном срцу и појачава прилива крви у леву преткомору, у којој расте притисак због чега се у почетку функционално, а затим и анатомски форамен овале затвара. У просечно 70% особа након рођења се спајају примарни и секундарни септум те настаје јединствена, целовита преграда. Непотпуно затварање преграде узрокује настанак преткоморског септалног дефекта[14].
Са поделом преткоморе, венски синус, који је развучен попречно се трансформише; његова десна половина улази у састав десне преткоморе, а лева половина образује коронарни синус. На ушћу синуса у десну преткомору налазе се две валвуле, десна и лева, које спречавају враћање крви у венски синус. Оне се спајају и дају септум спуријум, који ишчезава и остаје само његов доњи руб; леви залистак улази у састав интератријалног септума; десна се цепа у два крака и даје валвулу доње шупље вене и валвуле коронарног синуса.
Лева преткомора потиче једним делом од плућне вене и две њене главне гране (глатки део), а други део од првобитне цеви[15].
Формирање интервентрикуларног септума почиње нешто касније од интератријалног септума. Интервентрикуларни септум почиње да расте од врха примитивне коморе навише ка ендокардијалним јастучићима првобитног атриовентрикуларног отвора. Између његовог врха и ендокардијалних јастучића налази се пролазни интервентрикуларни отвор (лат. ).[16]
Интервентрикуларни отвор се затвара са формирањем мембранозног дела међукоморне преграде (лат. ), који настаје пролиферацијом везива у ендокардијалним јастучићима и гребеновима срчаног булбуса; растом мембранозног дела септума наниже ка врху мишићног дела септума затвара се интервентрикуларни отвор.
Проксимални део булбуса улази у састав комора, при чему на левој комори он формира аортични вестибулум из кога излази аорта, а на десној комори даје артеријску купу из које излази плућно артеријско стабло
Коморе срца имају двојно порекло: део коморе потиче од примитивне коморе, а део потиче од срчаног булбуса.
Пре него што се комплетира развој међукоморске преграде, у проксималном делу булбуса почиње пролиферација везива и формирање два спирална гребена (десног и левог), који се пружају ка артеријског трункуса. Спајањем тих гребенова настаје аоротно-плућна преграда (лат. -{septum aorticopulmonale}-) који дели булбус и трункус на два дела:[17][18][19]
Спирални правац преграде условљава каснији карактеристичан однос плућног трункуса у односу на узлазну аорту (проксимални део плућног трункуса се налази испред, а дистални део позади аорте).
Срчани булбус својим проксималним делом улази у састав срчаних комора, а дистални делом у састав артеријског трункуса. На десној страни формира артеријску купу (инфундибулум), а на левој аортични вестибулум. Граница између та два дела булбуса налази се у нивоу аортног ушћа (лат. ).[19]
Делови гребена (десног и левог) који остају и након поделе булбуса и трункуса формирају полумесечасте валвуле аорте и валвуле пулмоналног трунккуса.
Пролиферацијом ендокарда у нивоу атриовентрикуларног отвора формирају се пет ендокардијалних јастучића: на средини отвора предњи и задњи, на његовој левој страни један мањи леви и на десној страни два мања десна (предњи и задњи десни). У шестој недељи се даљим растом предњи и задњи средњи јастучић спајају и деле јединствени атриовентрикуларни отвор на десни и леви атриовентрикуларни отвор.[19]
Латерални делови предњег, задњег и средњег јастучета се спајају и дају десно (лат. ), а лево (лат. ). Лево јастуче ће дати (лат. ), а предњи десни јастучић (лат. ), задњи десни (лат. ). Кусписи валвула су повезани са миокардом комора, при чему током њиховог формирања мишићна влакна која полазе од њихових ивица дају (лат. ), на чијим се крајевима развијају папиларни мишићи.[19]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.