From Wikipedia, the free encyclopedia
Келтски језици потичу од пракелтског и чине огранак индоевропске групе језика. Термин келтски () за ознаку језичке групе први је употребио Едвард Лујд, велшки лингвиста, 1707. Раније је овај термин означавао племена средње Галије.
Келтски | |
---|---|
Географска распрострањеност | Некада широко заступљени у Европи Данас само у Уједињеном Краљевству, Ирској, Бретањи и на Острву Мен. |
Језичка класификација | Индоевропски
|
Подподела |
|
ISO 639-2 / 5 | cel |
Глотолог | celt1248[1] |
Подручје у којем се келтски језик говори у 21. веку | |
Током 1. миленијума п. н. е. ови језици су били заступљени у целој Европи – од Бискајског залива и Северног мора, долинама Рајне и Дунава, па до Црног мора, севера Балканског полуострва и Мале Азије (Галатија). Данас се келтски језици говоре само у неким деловима Велике Британије, Ирске, на Острву Мен, Кејп Бретону, Патагонији и полуострву Бретања у Француској. До употребе келтских језика ван Европе – Кејп Бретон и Патагонија – дошло је у модерно време.
У свим областима келтски језици су у мањинској употреби.
Пракелтски се током историје поделио у четири под-групе:
Изучавање ових језика је консутабилна и несигурна грана јер недостају директни извори.
Извесан број научника ову језичку групу дели на континенталне келтске језике и острвске келтске језике, тврдећи да су разлике између гелских и бритонских језика настале након одвајања језика од континенталне групе. Друга група научника разликује пи-келтски () и кју-келтски (), где су сви континентални келтски језици осим келтиберијског сврстани у пи-келтску групу.
По пи-кју класификацији први језик који се издвојио из пракелтског је био гелски, будући да има неке архаичне карактеристике. По континентално-острвској класификацији до раздвајања гелских и бритонских језика је дошло тек након континентално-острвске поделе.
Термин се изговара или келтик или селтик, и док су оба изговора тачна, келтик је чешћи.
Постоје две класификације келтских језика:
Обе ове теорије имају квалитетне аргументе и своје заступнике, али и слабости.
Кад се говори о модерним келтским језицима, будући да је континентална група ишчезла, гелски језици би били представници пи-групе, а бритонски представници кју-групе.
Како изгледа стабло келтских језика зависи од заступане класификације.
Острвско/континентална хипотеза
|
Пи-келтски/кју-келтски хипотеза |
Пракелтски или заједнички келтски (, ) је предак свих познатих келтских језика. Његова лексикографија може бити поуздано реконструисана путем компаративног метода историјске лингвистике.
Пракелтски припада индоевропској језичкој групи и први је језик ове групе који се раширио на северозапад до атлантске Европе.
Лингвисти су дошли до закључка да је пракелтски имао три рода (мушки, женски и средњи), три броја (једнину, двојину и множину) и од пет до осам падежа у зависности од речи (номинатив, вокатив, акузатив, генитив, датив, аблатив, инструментал и локатив).
Научници се не могу сложити око тога када је пракелтски постао посебан језик, али је извесно да је то било између 7. и 5. миленијума п. н. е. Био је у употреби највероватније до 9. века п. н. е.
Континентални келтски језици () је модерно име за групу келтских језика који су говорени у континенталној Европи и који су данас ишчезли. Били су распрострањени од Иберијског до Балканског полуострва и у Малој Азији. Потиснули су их германски и романски језици. Иако је вероватно да су Келти у овој области користили десетине језика и наречја, само их је шест научно потврђено:
Галски језик () је језик говорен у Галији пре вулгарног латинског. Према Јулију Цезару био је један од три језика говорена у овој области. Галски језик је познат из неколико стотина записа на камену, керамици и историјским артефактима, као и на новчићима. По Гргуру Турском, говорен је до 6. века.
Лептноски језик или лептоник () је говорен са јужне стране Алпа између 8. и 5. века п. н. е.. Познат је само кроз неколико записа на луганском алфабету, једном од пет северноиталијанских алфабета.
Норијски или источнокелтски језик () је говорен од 4. века п. н. е. до 1. или 2. века у римској провницији Норик, на простору данашње Аустрије и Словеније. Познат је само из два записа – један нађен у Графенштајну (Аустрија), а други у Птују (Словенија).
Галатијски језик () је говорен од 3. века п. н. е. до 4. века у Галатији у Малој Азији, на простору данашње Турске. Записи о овом језику су остали у неколико глоса и коментара класичних римских историчара.
Келтиберијски језик, такође познат као хиспано-келтски () је ишчезли келтски језик који је био заступљен на Иберијском полуострву између река Дуро, Тахо, Хукар, Турије и Ебра. О овом језику сведочи готово две стотине записа из 2. и 1. века п. н. е, махом писаних келтиберијским писмом, али и латинксим алфабетом.
Термин острвски келтски () се односи на говорно подручје ових језика: острва Ирску и Велику Британију, насупрот ишчезлим континенталним келтским језицима.
Гелски или гојделски језици () су говорени на подручју Ирске, Шкотске, Острва Мен и Канаде.
Примитивни ирски језик () је најстарији познати гелски језик. Записи на њему датирају из 4. века, а био је у употреби највероватније до 6. века, кад га је заменио староирски језик. Писан је огамским алфабетом.
Староирски језик () је сачуван у записима на маргинама латинских религијских списа између 6. и 10. века. Говорен је у области данашње Ирске, Шкотске, Острву Мен и деловима Велса, а еволуирао је током 10. века у средњовековни ирски.
Средњовековни ирски језик () је директни предак модерних гелских језика. Био је у употреби од 10. до 12. века. Значајан број књижевних дела на средњовековном ирском је сачуван до данашњих дана, а исти је случај и са најстаријим ирским законима.
Ирски језик или геиле () почиње да се говори у 13. веку. Говори се у Ирској и Северној Ирској. Има неколико дијалеката: минстерски, конатски и алстерски, а осим тога и ан кадеан – званични дијалект, усвојен ради унификације језика. Ирски језик је један од званичних језика Европске уније.
Шкотски гелски језик, каитлик () је званични језик Шкотске, заједно са енглеским. Међутим, као говорни језик је у употреби у северним и западним деловима Шкотске и на Хебридима. Иако је почетком 20. века, шкотски гелик био говорни језик читавог Шкотског побрђа, данас је у изумирању.
Манкс или манкс гелски језик, гилг (), је говорни језик Острва Ман. Мада се развио из староирског језика, има своје особености, што га чини засебним језиком. Почетком 19. века је још увек био главни говорни језик Острва Ман, да би у другој половини 20. века готово ишчезао, што је довело до пораста интересовања за овим језиком, те ја данас у свим школама Острва Мен обавеза предмет, а у извесном броју средњих и основних школа су сва предавања на манксу.
Бритонски језици () су једна од две групе острвских келтских језика. Термин је први пут употребио сер Џон Рајс, велшки професор келтских језика.
Бритонски језици су се говорили у Корнволу, Велсу и Бретањи, а проширени су и у Патагонију.
Пиктски језик () је био језик Пикта, говорен у северној и средњој Шкотској од 9. века до раног средњег века. Претпоставља се да је у време највеће распрострањености говорен од Шетландских острва до Фајфа.
Бритски или британски (келтски) језик () је говорен у Енглеској, Велсу и јужној Шкотској. Према Јулију Цезару, био је сличан језику којим је говорено у централној Галији. Током римске владавине британски језик је модификован под утицајем латинског. Није сигурно када је овај језик почео да се употребљава, али је ишчезао у потпуности око 7. века.
Камбријски језик () је говорен у северној Енглеској и јужној Шкотској. Историчари сматрају да се највероватније проширо до Јоркшира, те ишчезао током 11. и почетком 12. века, када је полуслободно Краљевство Страткајд постало део шкотског краљевства.
Старовелшки језик () се развио из бритонског језика. Говорен је у Велсу, али и другим деловима Велике Британије од 7. до 12. века. Из овог периода је сачувано доста поезије и нешто прозе. Најстарији сачувани запис је са почетка 8. века и налази се на надгробној плочи у Тивинској цркви.
Средњовековни велшки језик () се развио из старовелшког, а говорен је у Велсу од 12. до 14. века. Најстарији очувани записи Мабиногиона, збирке прича, су на средњовековном велшком, мада су саме приче знатно старије. Осим тога, већина велшких закона је на овом језику.
Ортографија није била стандардизована, те постоје велике разлике у писању од манускрипта до манускрипта. Фонологија средњовековног велшког је слична са фонологијом модерног велшког језика.
Велшки језик, кемрег или и гемрег () се говори у Велсу и у Енглеској на енглеско-велшкој граници. Поред тога постоје и велшке имигрантске заједнице у Патагонији, САД, Канади, Аустралији и на Новом Зеланду које се служе овим језиком. За преко 750.000 људи велшки је матерњи језик.
Југозападни бритонски језик () је био у употреби од 577. п. н. е, након битке код Дорама, а у појединим деловима Велике Британије је говорен и до 12. века.
Бретонски језик, брезоник () је келтски језик који се и данас говори у деловима Бретање (већином у доњој Бретањи), у Француској. До 12. века је био језик елите, након тога је говорен махом у западној Бретањи, а онда је буржоазија полако усвојила француски. Литература се до 15. века писала на латинском, а потом на француском, тако да данас има веома мало писаних докумената на бретонском.
Корнишки језик, керновек, керневек или карноак () је говорен у Корнволу до 18. века и затим поново заживео у 20. веку.
Будући да је историја келтских језика дуга и да су говорени широм Европе, значајан је и утицај који су имали на друге језике, довевши до настанка мешаних језика, али и до усвајања великог броја келтских речи у другим језицима.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.