Немачка ренесанса
From Wikipedia, the free encyclopedia
Немачка ренесанса, део северне ренесансе, била је културно-уметнички покрет који се проширио међу немачким мислиоцима у 15. и 16. веку, а који се развио из италијанске ренесансе. Утицала је на многа подручја уметности и науке, нарочито ширењем ренесансног хуманизма у немачке државе и кнежевине. Постигнут је велики напредак у архитектури, уметностима и наукама. У Немачкој су се у 16. веку догодила два догађаја која су знатно утицала на целу Европу: оснивање штампарије и зачетак протестантске реформације.
Један од најважнијих немачких хуманиста био је Конрад Целтис (1459—1508). Целтис је студирао у Келну и Хајделбергу, а касније је путовао по Италији сакупљајући латинске и грчке рукописе. Под великим утицајем Тацита, употребљавао је књигу Германија да уведе немачку историју и географију. На крају се посветио поезији, где је Немачку хвалио на латинском језику. Друга значајна личност био је Јохан Ројхлин (1455—1522), који је студирао на разним местима у Италији и касније предавао грчки језик. Студирао је хебрејски језик с намером да прочисти хришћанство, али му се црква успротивила.[1]
Најзначајнији уметник немачке ренесансе је Албрехт Дирер, познат по цртежима, насликаним портретима и графичким техникама дубоке штампе (посебно дуборезима и бакрорезима), које су се прошириле широм Европе. Архитектура из овог периода обухвата: резиденцију Ландсхут, дворац Хајделберг, зграду градске скупштине Аугзбурга и Антикваријум у Минхенској резиденцији, највећу ренесансну дворану северно од Алпа.