From Wikipedia, the free encyclopedia
Оптички телескоп (грчки: теле = далеко, скопеин = гледати, τηλεσκόπος - телескопос) је оптички инструмент који користи део електромагнетног спектра - видљиву светлост за коју извори обично наводе опсег таласне дужине ːод 400 nm до 700 nm.[1][2] Оптички телескопи увећавају количину светла посматраног објекта, раздвајају блиске тачке на посматраном објекту више него што би могло само око посматрача, као што и повећавају видни угао под којим се види посматрани објекат у односу на видни угао под којим види човечје око. Оптички телескопи увећавају својим објективима (огледала или сочива) количину светла од посматраног објекта. Што је већи пречник објектива, то је ухваћена већа количина светла посматраног објекта и детаља на њему, што даје јаснију и веродостојнију слику. Окулар (систем сочива) прихвата од објектива увећану количину светла посматраног објекта и детаља на њему, па их тако раздвојене увећава и прослеђује у посматрачево око. Тако се телескопом раздвајају блиске тачке на посматраном објекту више него што би то могло само око посматрача, као што се врши и увећање повећањем видног угла под којим се види посматрани објекат у односу на видни угао под којим види човечје око.[3]
Први телескоп је био оптички - рефрактор а његов оптички део чинила су сочива. Настао је у Холандији и начинио га је Ханс Липерши. Легенда каже да су „магичну цев“, како се телескоп тада називао, открила његова деца играјући се сочивима из очеве радионице. Новост се великом брзином пронела Европом и 1609. године дошла је и до Галилео Галилеја. који је одмах направио један телескоп за себе. Славни физичар је први човек који је нови инструмент уперио у небо и тиме отпочео еру телескопске астрономије. Четиристотине година после овог великог догађаја, 2009. година се обележила као Међународна година астрономије. Већ почетком 1610. својим телескопом је направио велика открића. Открио је да месец није савршено полирана сфера како је то учио Аристотел и измерио је висину месечевих планина. Уочио је пеге на Сунцу и помоћу њих одредио колико времена треба Сунцу за окрет око своје осе. Уочио је Јупитер и пронашао четири највећа Јупитерова месеца као и фазе Венере, и битну чињеницу да се Млечни пут састоји од огромног броја слабих звезда.
Јохан Кеплер је 1611. године направио прву варијанту оригиналне Липершиове конструкције уводећи уместо биконкавног сочива које представљало окулар, биконвексно сочиво које је било тако смештену да му је фокус падао на исто место где и фокус сочива, које је представљало објектив. Међутим, сви ови телескопи имали су велике грешке сочива, пре свега јаку хорматску аберацију, због чега су све слике биле снажно обојене.
Године 1630. Вилијам Гаскон у фокусној равни фиксира унакрсно, под правим углом, пар нити којим се телескоп лакше усмерава ка заданом објекту посматрања. (Нишан). Овај проналазак је тек оживео 1665. године када га је применио Жан Пикар. Значај овог проналаска био је у томе што је и најслабији телескоп тога доба био 20 пута прецизнији од мерења које је без оптичких инструмената вршио Тихо де Брахе.
Озбиљан проблеми хроматске аберације решавали су и тако да су се правили телекопи са огромним жижним даљинама, односно са огромним конструкцијама инструмената. Тако је телескоп Јохан Хевелије из друге половине 17. века био дуг 40 m.
Око 1660. године Исак Њутн предлаже другачију оптичку конструкцију телескопа. Начинио је први телескоп са огледалима, тзв. рефлектор. Тај први рефлектор је имао пречник огледала од свега 3,5 cm. и фокус од 16,5 cm. Главно огледало било је од метала издубљено у облику конкавног параболоида. За слање зрака светлости према окуларау кориштено је равно огледало. Џејмс Грегори, шкотски математичар, уводи своју верзију рефлектора са елиптичним удубљеним секундарним огледалом. 1672. године, француски вајар и љубитељ астрономије Лоран Касегрен развија телескоп рефлектор са конвексним хиперболоидним секундарним огледалом. Овај тип телескопа је и данас остао код свих модерних телескопа под називом Касегренов телескоп. Квалитетна слика коју су давали рефлектори учинила је да су се за неко време потиснули рефракторски телескопи.
Године 1775. Џон Доллонд производи први ахроматски дублет, тј. објектив грађен од два сочива од разних врста стакала. Тиме се вршила, врло успешна компензација хроматске аберације.
Значајан допринос развоју телескопа припада и Вилијаму Хершелу иначе познатом по откирћу планете Уран. Његов инструмент био је пречника 120 cm.
1845. године Вилијам Парсонс познатији као Гроф од Росе конструисао је џиновски телескоп чији је пречник износио 180 cm.
Ови рани рефлекторски телескопи имали су огледала од метала и нису били отпорни на атмосферске, посебно температурне промене, које су их искривљивале и мењале дужину фокуса. Све то је водило поново размишљању и конструкцијама рефракторских телескопа. Тако Јозеф Фраунхофер прави изузетно квалитетне објективе и помињу га као оца немачке екваторијалне монтаже, која је и данас у примени код мањих и средњих телескопа.
Изградња рефрактора са пречницима од 102 cm. за опсерваторију Јеркс завршена је ера великих рефрактора. Кристијан Хајгенс 1864. године, у Лондону, врши прва спектрална посматрања звезда и маглина.
Године 1850, Карл фон Штајнхајл и Леон Фуко праве, први пут, стаклене дискове избрушене у потребном облику. Та прва стаклена огледала била су пресвучена сребром, као рефлективном површином. Од тада, па до данашњих дана телескопи рефлектори, са огледалима израђеним од све квалитетнијих врста стакла, доминирају у свету оптичких телескопа.[3][4][5]
Оптички телескопи увећавају својим објективима (огледала или сочива) количину светла од посматраног објекта (део електромагнетског спектра-видљива светлост). Што је већи промер објектива то је ухваћена већа количина светла посматраног објекта и детаља на њему, што даје јаснију и веродостојнију слику. Окулар (систем сочива)прихвата од објектива увећану количину светла посматраног објекта и детаља на њему, па их тако раздвојене увећава и прослеђује у посматрачево око. Тако се телескопом раздвајају блиске тачке на посматраном објекту више него што би то могло само око посматрача, као што се врши и увећање повећањем видног угла под којим се види посматрани објекат у односу на видни угао под којим види човечје око. Постојање телескопа обмогућује чињеница истекла из феномена светлости чије су основне две карактеристике садржане у њеној особини да се рефрактује (светлост успорава или убрзава проласком у другачије густу оптичку средину па тако мења угао кретања) и рефлектује. [3]
Оптички телескопи се деле на рефракторе и рефлекторе.
Познати типови телескопа су: Кеплеров рефрактор, Њутнов рефлектор, Грегоријев рефлектор, Касегренов рефлектор, итд.[3]
Сваки стационирани оптички телескоп мора да има објектив , окулар и трагач или тржиоц, а они са већом снагом приближавања и мотор којим се компензује привидно кретање небеских објеката. Зависно од врсте оптичког телескопа, они имају и конструкције у којима су смештени оптички делови као што је тубус код рефрактора, или нека другачија конструкција честа код рефлектора.
Стационарни оптички телескопи, фиксирани за планету земљу, су постављени на стативе или постоља. Они су стационирани по локацији на којој су за стално постављени, али они су покретни, задовољавајући потребе праћења кретања планете Земље односно привидног кретања астрономских објеката око ње.
Пошто се планета Земља окреће, посматрачима са површине планете се привидно крећу сви небески објекти. Зато, телескоп фиксиран уз планету Земљу мора, уважавајући ово окретање, да анулира и компензује сталне покрете посматраног објекта, јер их једино тако може континуирано посматрати. Тачније, и телескоп се мора окретати истом брзином као и планета Земља, али сада супротно од смера њеног окретања. Ово кретање телескопа се обезбеђује мотором за покретање телескопа. Значи, телескоп није статичан инструмент. То додатно отежава и његову конструкцију и астрономска посматрања уопште. Да се посматрани објекат не би губи из вида није довољно да се стационарни телескоп само креће брзином окретања планете Земље у супротном смеру, већ се телескоп мора поставити поштујући одређене услове. Једино тако постављен може успешно да прати привидно кретање небеских објеката. Постоји неколико начина, зову се монтаже, његовог постављања.[6]
Према монтажи телескопе делимо у две основне врсте:
Телескоп се помера по двема коортинатама небеског екваторијалног координатног система:
Коначна разлучивост је последица огиба светлости - дифракције. Разлучивост зависи од промера пукотине кроз коју светлост пролази (у овом случају објектив) и таласној дужини светлости. Природа намеће таква ограничења и нама, тако да уз пречник зенице коју имамо и таласне дужине видљиве светлости, не можемо разазнати предмете које видимо под углом мањим од 1' (1 лучне минуте). Величина промера објектива је директно пропорционална и увећању и моћи раздвајања. Овај однос је срећна и одлучујућа околност оптичког телескопа. Већи промер телескопа, тј. већи промер објектива, поред тога што постиже веће „Угаоно увећање“, даје и бољу резолуцију, односно боље разлучје тј. раздваја блиске тачке на посматраном небеском објекту.[3]
Поред што веће дифракционе моћи, на квалитет телескопа утиче и величина огледала.
У највеће телескопе - рефракторе спадају:
У највеће телескопе рефлекторе спадају:
Keck телескоп се налази на Хавајима, близу вулкана Мауна Кеа на висини од око 4.000 m. Састоји се од сва телескопа и пречник огледала сваког од њих је 10 m. Примарно огледало се састоји од 36 шестоугаоних огледала и има и активну и адаптивну оптику.
Овај телескоп ради као интерферометар, а раздвојна моћ му је око 1 мили-лучне секунде. Састоји се од 4 одвојена, међусобно повезана, оптичка телескопа (Antu, Kueyen, Melipal, Yepun) на Cerro Paranal-у на висини од 2.635 m у пустињи Атакама у Чилеу. Сваки телескоп има пречник огледала од 8,2 m, а 4 помоћна покретна телескопа имају пречник огледала 1,8 m.
Познат рефлектор је и телескоп Хабл (Hubble Space Telescope - HST) који кружи око Земље на висини од 600 km и обиђе је за 96 минута. Хабл је лансиран 1990. године, као заједнички пројекат NASA и ESA. Хабл је телескоп - рефлектор пречника огледала 2,4 m, а ради у љубичастом, ултраљубичастом и инфрацрвеном спектру.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.