Писмо
систем визуелних симбола забележених на папиру или другом медијуму, а који се користи за представљање појмова иѕражених у језику / From Wikipedia, the free encyclopedia
Писмо је начин графичког представљања односно записивања језика. Наука која се бави изучавањем његовог настанка, врста и развоја назива се граматологија. Глагол писати је највероватније настао од старословенског псати, у значењу урезивати. У старија времена су појмови писмо и писмено означавали слово. У значајном броју индоевропских језика се појам слова и букве изражава веома сличним речима, на основу чега се извлачи закључак да се у индоевропској заједници прво писало на буковој кори.
Систем писања је било који конвенционални метод визуелног представљања вербалне комуникације. Док су и писање и говор корисни у преносу порука, писање се разликује по томе што је исто тако поуздана форма чувања и трансфера информација.[1] Процеси кодирања и декодирања система писања обухватају заједничко разумевање између писаца и читалаца значења иза сетова симбола који сачињавају скрпту. Писање се обично забележи на постојаном медијуму, као што је папир или електронски медијум, мада се могу користити и нетрајни методи, као што је писање на рачунарском дисплеју, на табли, у песку или димом по небу.
Општи атрибути система писања могу се могу ставити у широке категорије као што су алфабети, слоговна писма, или логографи. Сваки дати систем може имати атрибуте више од једне категорије. У алфабетској категорији, постоји стандардни сет слова (основних писаних симбола или графема) за сугласнике и самогласнике који кодирају по основи општег принципа да слова (или парови/групе слова) представљају говорне звуке. У слоговном писму, сваки симбол корелира са слогом или мором. У логографији, сваки знак представља реч, морфему, или друге семантичке јединице. Друге категорије обухватају абџаде, који се разликују од алфабета по томе што самогласници нису означени, и абугиде или азбучнослоговно писмо, у коме сваки знак представља сугласник–самогласник пар.
Већина система типично има редослед својих симбола тако да групе кодирају веће кластере као што су речи или акроними (генерално лексеме), што доводи до много више могућности (пермутација) у значењима него што симболи могу пренети сами. Системи исто тако омогућавају повезивање тих мањих група (понекад се помиње генерички термин 'карактерни низови') како би се омогућио потпуни израз језика. Читање се може постићи чисто у уму као интерни процес, или оралним изражавањем. Посебан скуп симбола познат као интерпункција се користи да се помогне у структури и организацији многих писаних система и може се користити за помоћ при изражавању нијанси и варијација у значењу поруке која се вербално комуницира помоћу индикација у ритму, тону, актенцу, модулацији или интонацији. Систем писања такође обично има метод за форматирање снимљених порука које следе правила говорне верзије попут њене граматике и синтаксе, тако да ће читалац имати значење предвиђене поруке тачно сачувано.
Системима писања је претходило прото-писање, које користи пиктограме, идеограме и друге мнемоничке симболе. Прото-писању недостаје способност за снимање и изражавање читавог спектра мисли и идеја. Проналазак система писања, који датира уназад до почетка бронзаног доба у касној неолитској ери при крају 4. миленијума п. н. е., омогућио је прецизно трајно записивање људске историје у маниру који није био подложан истим типовима грешака којима је орална историја подложна. Убрзо након тога, писање је пружало поуздану форму комуникације на даљину. Са развојем издаваштва, оно је пружило медијум за ране форме масовних комуникација.
Креирање новог алфабетског писма за језик са постојећим логографским системом писања назива се алфабетизација, као кад је Народна Република Кина проучавала могућност алфабетизације кинеског језика са латиницом, ћирилицом, арапским писмом, и чак бројевима,[2] иако се најчешћа пракса, претварања у латиницу, обично назива правописном латинизацијом, односно правописном романизацијом.