алфабет прагерманских језика From Wikipedia, the free encyclopedia
Рунске азбуке су низови повезаних алфабета који користе слова позната као руне. Пре су их користили германски језици, највише у Скандинавији и Британским острвима, као и у Данској, Холандији, Аустрији, Италији јер су се туда кретали Германи. О њиховом пореклу мало се зна. Стара германска реч руна има два значења прво је „шапутати” а друго је „тајна”. Реч блиска руни је раунен и не зна се која је од које потекла. Словни знак руне је веома једноставан јер се састоји од правих линија које се нагло прекидају и на одређеном месту ломе.
Руне су биле у употреби међу германским народима од 1. или 2. века нове ере.[2] Овај период лингвистички одговара касној општегерманској фази, са континуумом дијалеката који још нису јасно раздвојени у три гране каснијих векова: северногермански, западногермански и источногермански.
У сачуваним рунским натписима се не прави разлика између дугих и кратких самогласника, иако је таква разлика свакако фонолошки била присутна у говорним језицима тог времена. Слично, нема знакова за лабиовеларе у старом футарку (такви знакови су уведени и у англосаксонском футорку и у готском алфабету као варијанте п; погледајте peorð.)
Порекло
Формирање старијег футарка завршено је почетком 5. века, при чему је Килверов камен био први доказ о уређењу футарка као и о п руни.
Конкретно, ретичко писмоБолцана се често промовише као кандидат за порекло руна, са само пет руна старијег футарка (ᛖe, ᛇï, ᛃj, ᛜŋ, ᛈp) које немају пандан у алфабету из Болцана.[3] Скандинавски научници имају тенденцију да фаворизују извођење из самог латиничног писма у односу на ретичке кандидате.[4][5][6] Тезу „северноетрурске“ поткрепљује натпис на Негау шлему који датира из 2. века пре нове ере.[7] Ово је на северном етрурском алфабету, али има германско име, Харигаст. Ђулијано и Лариса Бонфанте сугеришу да руне потичу од неког северноиталског писма, посебно венетског: али пошто су Римљани освојили Венето после 200. године п. н. е, а затим је латинско писмо постало истакнуто а венетска култура смањила значај, германски народ је могао да усвоји венетски алфабет унутар 3. века п. н. е. или чак и раније.[8]
Више информација Руне, Енглеска транслитерација ...
Словенске руне или руница је прехришћанско словенско писмо које је постојало у временима пре покрштавања Словена и осмишљавања глагољице и ћирилице (види чланак: Прехришћанско словенско писмо).
The oldest known runic inscription dates to around AD 150 and is found on a comb discovered in the bog of Vimose, Funen, Denmark.[1] The inscription reads harja; a disputed candidate for a 1st-century inscription is on the Meldorf fibula in southern Jutland.
Antonsen, Elmer H. (1965), „On Defining Stages in Prehistoric Germanic”, Language, 41 (1): 19—36, JSTOR411849, doi:10.2307/411849.
Bammesberger, A; Waxenberger, G, ур. (2006), Das fuþark und Seine Einzelsprachlichen Weiterentwicklungen, Walter de Gruyter, ISBN3-11-019008-7.
Blum, Ralph (1932), The Book of Runes – A Handbook for the use of Ancient Oracle: The Viking Runes, Oracle Books, New York: St. Martin's Press, ISBN0-312-00729-9.
Brate, Erik (1922), Sveriges Runinskrifter (на језику: шведски), Архивирано из оригинала 05. 12. 2006. г., Приступљено 23. 12. 2021.
de Vries, Jan (1962). Altnordisches Etymologisches Worterbuch (1977 изд.). Brill. ISBN978-90-04-05436-3.
Düwel, Klaus (2001), Runenkunde (на језику: немачки), JB Metzler.
Düwel, Klaus. 2004. "Runic" in Malcolm Read and Brian Murdoch (editors). Early Germanic Literature and Culture, p. 121–147. Boydell & Brewer. 9781571131997.
Foote, P. G.; Wilson, D. M. (1970), The Viking Achievement, London: Sidgwick & Jackson, стр.401, ISBN978-0-283-97926-2.
Jacobsen, Lis; Moltke, Erik (1942), Danmarks Runeindskrifter, Copenhagen: Ejnar Munksgaards
Page, Raymond Ian (1999), An Introduction to English Runes, Woodbridge: The Boydell Press, ISBN0-85115-946-X.
Page, Raymond Ian (2005), Runes, The British Museum Press, стр.31, ISBN978-0-7141-8065-6.
Penzl, Herbert; Hall, Margaret Austin (3. 1994a), „The Cambridge history of the English language, vol. I: the beginnings to 1066”, Language (review), 70 (1): 185—89, ISSN0097-8507, JSTOR416753, doi:10.2307/416753, eISSN1535-0665CS1 одржавање: Формат датума (веза).
———; Hall, Margaret Austin (1994b), Englisch: Eine Sprachgeschichte nach Texten von 350 bis 1992: vom Nordisch-Westgermanischen zum Neuenglischen, Germanistische Lehrbuchsammlung: Literatur, 82, Lang, ISBN978-3-906751-79-5.
Prosdocimi, A. L. (2003—2004), „Sulla Formazione Dell'alfabeto Runico. Promessa di Novità Documentali Forse Decisive”, Archivio per l'Alto Adige (на језику: Italian), XCVII–XCVIII: 427—40CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Stoklund, M. (2003), „The first runes – the literary language of the Germani”, The Spoils of Victory – the North in the Shadow of the Roman Empire, Nationalmuseet.
Syrett, Martin (1994), The Unaccented Vowels of Proto-Norse, North-Western European Language Evolution, 11, John Benjamins, ISBN978-87-7838-049-4.
Thorsson, Edred; Flowers, Stephen (1987), Runelore: a Handbook of Esoteric Runology, United States: Samuel Weiser, ISBN0-87728-667-1
Weisgerber, Johannes Leo (1966—1967), „Frühgeschichtliche Sprachbewegungen im Kölner Raum (mit 8 Karten)”, Rheinische Vierteljahrsblätter (на језику: немачки).
——— (1968), Die Namen der Ubier (на језику: немачки), Cologne: Opladen.