У фонетици, самогласник (такође вокал) је назив за глас у говорном језику који се ствара без запреке у говорном тракту тако да ваздушна струја слободно пролази од плућа до усана.[1]
У српском језику самогласници су: а, е, и, о и у.
У сваком природном језику, слог укључује самогласнике. У неким језицима у тој функцији могу стајати уз самогласнике и гласови који се фонетички сматрају сугласницима, као на пример р у српској речи врт.
Идеализована схема самогласничког простора, заснована на формантима Данијела Џонса и Џона Велса који изговарају кардиналне самогласнике ИПА. Скала је логаритамска. Сиви опсег је где би F2 био мањи од F1, што је по дефиницији немогуће. је изузетно низак централни самогласник. Фонемски може бити напред или позади, у зависности од језика. Заобљени самогласници који се налазе испред у језичком положају су испред централно у формантном простору, док су незаокружени самогласници који су позади у артикулацији иза централних у простору форманта. Тако има вероватно сличне вредности F1 и F2 као високи централни самогласници ; слично наспрам централног и наспрам централног .
Иста табела, са неколико средњих самогласника. Доњи предњи је средњи између и , док је средњи између и . Задњи самогласници се постепено мењају у заокруживању, од незаобљеног и благо заобљеног до чврсто заобљеног ; слично благо заобљено до чврсто заобљеног . Пошто се посматра као (екстра-)ниски централни самогласник, самогласници се могу редефинисати као предњи, централни и задњи (скоро)ниски самогласници.
Постоје две комплементарне дефиниције самогласника, једна фонетска и друга фонолошка.
У фонетској дефиницији, самогласник је звук, као што је енглески „ah” /ɑː/ или „oh” /oʊ/, произведен са отвореним вокалним трактом; он је средњи (ваздух излази дуж средине језика), орални (барем део протока ваздуха мора изаћи кроз уста), без трења и континуиран.[2] Не постоји значајно повећање ваздушног притиска у било којој тачки изнад глотиса. Ово је у супротности са сугласницима, као што је енглеско „sh” , који имају сужење или затварање у неком тренутку дуж вокалног тракта.
У фонолошкој дефиницији, самогласник је дефинисан као слоговни, звук који чини врх слога.[3] Фонетски еквивалентан, али неслоговни звук је полуглас. У оралним језицима, фонетски самогласници обично чине врх (нуклеус) многих или свих слогова, док сугласници формирају почетак и (у језицима који их имају) код. Неки језици дозвољавају другим звуцима да формирају језгро слога, као што је слоговно (тј. вокално) l у енглеској речи table (када се не сматра да има слаб самогласнички звук: ) или слоговно р у српскохрватској речи врт „башта“.
Фонетска дефиниција „самогласника” (тј. звука који се производи без сужења у вокалном тракту) не поклапа се увек са фонолошком дефиницијом (тј. звука који формира врх слога).[4]Апроксиманти и ово илуструју: оба су без много сужења у вокалном тракту (тако да фонетски изгледају као самогласници), али се јављају на почетку слогова (нпр. у „yet“ и „wet”) што сугерише да су фонолошки сугласници. Слична дебата се води око тога да ли реч попут bird у ротичком дијалекту има самогласник р-боје или слоговни сугласник . Амерички лингвиста Кенет Пајк (1943) предложио је термине „вокоид“ за фонетски самогласник и „вокал“ за фонолошки самогласник,[5] те су коришћењем ове терминологије и класификовани као вокоиди, али не и самогласници. Међутим, Мадисон и Емори (1985) су показали из низа језика да се полугласници производе са ужим сужењем вокалног тракта од самогласника, те се на основу тога могу сматрати сугласницима.[6] Без обзира на то, фонетске и фонемске дефиниције и даље би биле у сукобу за слоговно /l/ у речи table или слоговни назали у речима button и rhythm.
У трећем издању свог уџбеника, Петер Ладефогед је препоручио коришћење дијаграма Ф1 у односу на Ф2 – Ф1 да би се приказао квалитет самогласника.[7] Међутим, у четвртом издању, променио је препоруку да би усвојио једноставну зависност Ф1 од Ф2,[8] и ова једноставна зависност Ф1 од Ф2 је задржана у петом (и последњем) издању књиге.[9] Катрина Хејворд упоређује ове две врсте дијаграма и закључује да цртање Ф1 наспрам Ф2 – Ф1 „није баш задовољавајуће због његовог утицаја на постављање централних самогласника“,[10] те такође препоручује коришћење једноставан дијаграм Ф1 наспрам Ф2. Заправо, овакву врсту графа Ф1 vs. Ф2 користили су аналитичари да покажу квалитет самогласника у широком спектру језика, укључујући РП,[11][12] краљичин енглески,[13] амерички енглески,[14] сингапурски енглески,[15] брунејски енглески,[16] севернофризијски,[17] турски кабардијски[18] и различитe аутохтонe аустралијскe језиke.[19]
Harrington, Jonathan, Sallyanne Palethorpe and Catherine Watson (2005) Deepening or lessening the divide between diphthongs: an analysis of the Queen's annual Christmas broadcasts. In William J. Hardcastle and Janet Mackenzie Beck (eds.) A Figure of Speech: A Festschrift for John Laver, Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum, pp. 227-261.
Deterding, David (2003). „An instrumental study of the monophthong vowels of Singapore English”. English World-Wide. 24: 1—16. doi:10.1075/eww.24.1.02det.
Fletcher, Janet (2006) Exploring the phonetics of spoken narratives in Australian indigenous languages. In William J. Hardcastle and Janet Mackenzie Beck (eds.) A Figure of Speech: A Festschrift for John Laver, Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum, pp. 201–226.
Dolphyne, Florence Abena (1988). The Akan (Twi-Fante) Language: Its Sound Systems and Tonal Structure. Ghana Universities Press. ISBN9964-3-0159-6.
Engstrand, Olle (1999). „Swedish”. Handbook of the International Phonetic Association: A Guide to the Use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge University Press. стр.140—142. ISBN0-52163751-1.
Labov, William; Ash, Sharon; Boberg, Charles (2006). The Atlas of North American English. Berlin: Mouton-de Gruyter. стр.187—208. ISBN978-3-11-016746-7.
Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The Sounds of the World's Languages. Oxford: Blackwell. ISBN978-0-631-19815-4.
Lass, Roger (2002). „South African English”. Ур.: Mesthrie, Rajend. Language in South Africa. Cambridge University Press. ISBN9780521791052.
Okada, Hideo (1999). „Japanese”. Handbook of the International Phonetic Association: A Guide to the Use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge University Press. стр.117—119. ISBN0-52163751-1.
Paulian, Christiane (1975). „Le Kukuya, langue teke du Congo: phonologie – classes nominales”. Bibliothèque de la SELAF. 49–50.
Pullum, Geoffrey K.; Ladusaw, William A. (1996). Phonetic Symbol Guide (2nd изд.). University of Chicago Press. ISBN0-226-68536-5.
Robins, R. H. (2014). General Linguistics (4th изд.). Routledge. ISBN978-0-582-29144-7.
Watt, Dominic; Allen, William (2003). „Tyneside English”. Journal of the International Phonetic Association. 33 (2): 267—271. S2CID195784010. doi:10.1017/S0025100303001397.
Westerman, D.; Ward, Ida C. (2015) [1933]. Practical Phonetics for Students of African Languages. Routledge. ISBN978-1-138-92604-2.