From Wikipedia, the free encyclopedia
Седација или успављивање је хемијски облик спутавања пацијената којим се смањује раздражљивост, агресивност или ублажила значајна нелагодност (анксиозност, бол) када је пацијенту потребна интервенција, давањем седативних лекова. Примењује се да би се смањила агресивност пацијента или олакшала медицинска или дијагностичка процедура. Примери лекова који се могу користити за седацију укључују пропофол, етомидат, кетамин, фентанил и мидазолам.[1]
Везано за ову тему неопходно је разумети да су седација, дисоцијација и аналгезија одвојени концепти.
Као последица тога, процедурална седација није само општа анестезија или контрола бола, већ се може објаснити као прилагођен приступ пацијенту, заснован на нивоу анксиозности и бола у циљу постизања оптималне седације и аналгезије за извођење неинвазивних и минимално инвазивних процедура у медицини, које се спроводе првенствено изван операционе сале као што су на пример. хитна медицинска помоћ, стоматолошка ординација, радиолошка и гастроинтестинална ендоскопска сала.[2]
Практично, најчешће прихваћени термини за дубину седације су:[3]
Опште је прихваћено да, због различите осетљивости пацијената на лекове, као и већ постојећих коморбидитета у историји болести, пацијенти могу током седације склизнути на дубљи ниво него што се очекивало; и у том смислу лекар се мора припремити за овај догађај.
Процедурална седација је врста успављивања које омогућава безбедно извођење медицинских процедура које пацијент не може да толерише у потпуно свесном стању. У току ове активност, лекар мора да процени стање дисајних путева пацијента директним визуелним прегледом, сагледа све факторе ризика анализом основног ризика, како би био у стању да правилно одабере лек који ће пацијенту безбедно дати кроз предложену процедуру.
Седације су индиковани сваки пут када је пацијенту потребна интервенција која ће изазвати значајну нелагодност. Неопходан ниво седације зависи од количине бола коју пацијент вероватно доживи и од потребе да пацијент остане миран током процедуре. На пример, ортопедска процедура која захтева смањење покрета зглобова, самим тим захтева и релаксацију мишића дубљом седацијом од мање непријатне процедуре. Током доношење одлуке такође се морају узети у обзир витални знаци стабилности пацијента. На пример, пацијента који не може да толерише престанак дисања или пад крвног притиска боље је лечити употребом дисоцијативног средства него умереном до дубоком седацијом.[3]
Процедурална седација се обично користи код:[3]
Најчешће контраиндикације за седацију су:[2]
Хемијско спутавање пацијената, за разлику од физичког спутавања, је облик спутавања заснован на примени седативних лекова који могу да ограниче слободу кретања или да умире пацијента. Она се примењује код агресивних пацијената ради сопствене безбедности или заштите других људи.
Идеално средство за процедуралну седацију и аналгезију (ПСА) треба да поседује седативна, аналгетичка и амнестичка својства, као и брз почетак и кратко трајање деловања како би се омогућио сигуран и брз опоравак и пражњење. Иако је ПСА обично резултат комбиновања бензодиазепина кратког дејства као што је мидазолам (седативна, амнестичка и анксиолитичка својства, али не и аналгетички ефекти) са опиоидом (нпр фентанил), неколико лекова је такође опција примене, самостално или у комбинацији.[4] Комбинација фентанила и мидазолама је једна од најприхваћенијих процедура за спровођење ПСА, али су усвојене и друге комбинације (нпр пропофол и фентанил или комбинација пропофола и кетамина).
Доза лека за интравенску употребу је 2 до 2,5 мг на почетку, са даљим дозама од 1 мг поновљене након 2 до 5 минута, титриране до ефекта.
Мидазолам треба припремати у облику раствора од 1 mg у 1 ml, посебно код деце мање од 15 kg телесне тежине код којих се не препоручују раствори мидазолама са концентрацијом већом од 1 mg/ml. Антидот мидазолама је флумазенил, али се мора водити рачуна јер овај лек може имати краће трајање деловања од седатива, што доводи до поновне седације. Код старијих особа потребно је обратити пажњу на изазивање неурокогнитивних промена изазваних бензодиазепинима.[5][6]
Доза лека који се даје само интравенски за драсле и децу је: 1 до 1,5 mсg/kg почетна доза, а затим као титрирана доза 1 mсg/kg свака 3 минута.
Време почетка дејства након интравенске примене је 1 до 2 минута, са трајањем дејства од 30 до 60 минута
Фентанил је синтетички опиоид који се метаболише у јетри, а има брзу прерасподелу из централног нервног система.
Доза лека која се даје интравенски за децу и одрасле је 1 до 3 мг/кг, аако се даје интрамускуларно је 5 до 10 мг/кг. Време почетка дејства након интравенске примене је 1 минута. Трајање дејства након интравенске примене је 5 до 15 минута, а након интамускуларне примене: 15 до 30 минута.
Нежељени ефекти кетамина укључују агитацију опоравка, пролазне компликације дисајних путева као што су ларингоспазам и повраћање. Примена бензодиазепина (нпр. диазепама, лоразепама) у време коначне дозе кетамина може ублажити појавне појаве (визуелне халуцинације, повремено узнемирујуће) и потенцијалне симпатомиметичке ефекте лека, посебно код деце. Избегавајте овај агенс код особа које су предиспониране на психотично понашање.[7]
Доза лека која се даје само интравенски је:[8]
Постоји контроверза о супресији надбубрежне производње хормона стреса; ово се није показало смисленим при употреби једног болуса. Поред тога, етомидат је само хипнотик јер у суштини нема аналгетска својства.
Доза лека која се даје само интравенски је:[9]
Нека литература садржи вербалну конфузију, наводећи да хиповентилација изазвана пропофолом нема реверзни агенс; конфузија је резултат мешања "агенса" са "дрогом". Пропофолов реверзни агенс за хиповентилацију је кисоничка маска са врећом. Ако дође доћи до ортостатске хипотензије користите се интравенски изотоничне течности као „средство за преокрет“ и наставља се опрезно у седећем положају. Овај хипотензивни ефекат, вероватно је узрокован периферном вазодилатацијом, и може изазвати срчану исхемију, додатно смањујући минутни волумен срца.[10] Ово стање може да створи циклус погоршања срчане исхемије, додатно смањујући минутни волумен срца.
Доза лека за децу и одрсале који се даје само интравенски је 1 mcg/kg.[11]
Дексмедетомидин не изазива респираторну супресију. Истраживања су недавно довела у питање ефикасност дексмедетомидина као јединог седатива.[12]
Доза лека за одрасле и децу је:
Као барбитурат, метохекситал је контраиндикован код пацијената са акутном интермитентном порфиријом. Метохекситал може изазвати супресију дисања; можда ће бити потребна вентилациона подршка са маском са врећом. Пролазна хипотензија може настати због вазодилатације (када би требало давати интравенски течност и постепено прелазити у седећи положај.[13]
Азот оксид (Н2О) је аналгетик/анксиолитички гас који изазива депресију ЦНС-а и еуфорију са малим утицајем на респираторну функцију. Испорука гаса је са кисеоником. Обично пацијент добија 100% кисеоника на почетку процедуре, а затим се кисеоник smawuje, а Н2О постепено повећава. Брзина протока од 5 до 6 L/min је генерално прихватљива за већину пацијената.
Почетак деловања је i oporavak je брз. Постоји широка маргина сигурности, мучнина и повраћање су ретки, а интегритет рефлекса се одржава.
Обично се користи за ПСА у стоматологији, посебно у педијатријском окружењу.
Иако ће терапијски нивои варирати од пацијента до пацијента, концентрација Н2О не би требало рутински да прелази 50%.[14] Овај приступ је контраиндикован код ХОБП, тешких емоционалних поремећаја или зависности од лекова, првог тромесечја трудноће, лечења блеомицин сулфатом, недавног пресађивања бубне опне и недостатка метилентетрахидрофолат редуктазе.[15]
Према неким студијама седација у 40% до 50% случајева може да изазове нежељена дејства или компликације, као што су:[16]
Како би се правовремено реаговало на нежељено десјство седације пожељно је да се она спроводи у присуство здравствених радника који су одговарајуће обучени за правовремено откривање и управљање овим проблемима.
Да би се избегли ризици од седације, здравствени радници су обавезни да спроводе темељну процену пре седације. Она укључује историју болесника пре седације и физикалне прегледе са нагласком на одређујућим карактеристикама које указују на потенцијалне ризике за пацијента и потенцијално тешко управљање дисајним путевима.[20] Овај процес такође може открити да ли период седације треба да се продужи или су потребне додатне терапијске процедуре.[21]
Основни концепт да би се избегле компликације је коришћење правог лека у тачној дози за правог пацијента. Овај концепт може значити употребу снажнијег лека који има краће трајање или једноставнију интервенцију у случају компликација. Овај контраинтуитиван концепт уграђен је у модерне протоколе за седацију. На пример, употреба комбинације лекова у високим дозама са дугим трајањем деловања (нпр фентанил и лоразепам) може изгледати безбедније него коришћење пропофола за краткотрајне процедуре. Ова идеја представља кључну грешку и показује неразумевање реалности праксе; избегавање ове грешке посебно је задужено за одборе за акредитацију и обуку јер стварање вештачких ограничења која нису заснована на доказима може довести до заобилазних решења која угрожавају безбедност пацијената. Разлог је у томе што особа која ради процедуру или изводи седацију упадне у проблеме са седативним делом процедуре, када мора да спасава пацијента од хипопнеје након давања пропофола која је различитог интензитета и која лакше и краће траје од фентанила/лоразепама.[22]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.