Српска ћирилица
адаптација ћирилице за српски језик / From Wikipedia, the free encyclopedia
Српска ћирилица (вуковица или Вукова ћирилица) је адаптација ћирилице за српски језик, коју је 1811. године уобличио српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Писмо се користи у српском и бошњачком језику. Незнатно измијењени облик се користи у црногорском језику.
српска ћирилица | |
---|---|
Тип | алфабет |
Језици | српски језик бошњачки језик |
Временски период | од 1814. |
Породица | грчко (дјелимично глагољица)
|
Дјечији систем | македонска ћирилица |
Правац | слијева надесно |
ISO 15924 | Cyrl, 220 |
Уникод назив | Cyrillic |
Уникод | Подскуп ћирилице (U+0400...U+04F0) |
Караџић је српску ћирилицу засновао на претходном „славеносрпском” писму, по принципу „пиши као што говориш, а читај као што је написано”, уклањајући застарјела слова и слова која представљају јотоване самогласнике, уводећи слово из латинице умјесто њих, и додајући неколико сугласника за специфичне звуке у српској фонологији. Хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, водећи се истим принципима, уобличио је хрватску латиницу заснивајући је на чешкој латиници.
Правопис српског језика одређује ћирилицу као примарно писмо[1] док правопис бошњачког језика[2] одређују равноправну употребу ћирилице и латинице. Српску ћирилицу су као основ за македонску ћирилицу користили Крсте Мисирков и Венко Марковски.