From Wikipedia, the free encyclopedia
Флеш Валон или Валонска стријела (фр. )[1] једнодневни је бициклистички класик који се одржава крајем априла у Белгији. Један је од Арденских класика, а одржава се између Амстел голд рејса и Лијеж—Бастоњ—Лијежа. Раније су се Флеш Валон и Лијеж—Бастоњ—Лијеж возили за викенд, али последњих година је успостављен размак од неколико дана (најчешће седам) између двије трке.
Датум одржавања | крај априла |
---|---|
Регион одржавања | Валонија (Белгија) |
Локални назив(и) |
|
Други назив(и) | Валонска стрела |
Дисциплина | друмски |
Такмичење | ворлд тур |
Тип | једнодневна трка |
Организатор | |
Прво одржавање | 1936. |
Број одржавања | 88 (до 2024) |
Први побједник | Филемон де Мерсман (БЕЛ) |
Највише побједа |
|
Тренутни побједник | Стивен Вилијамс (2024) |
Трка је први пут одржана 1936. и побиједио је Филемон де Мерсман. Није одржавана само 1940. године, док је у осталим годинама Другог свјетског рата одржавана. Рекордер је Алехандро Валверде са пет побједа, док је такође рекордер по броју подијума — укупно седам. Де Мерсман је најмлађи побједник трке, са 21 годином, док је Марк Ирши, који је освојио 2020, постао трећи најмлађи побједник, са 22 године.
Седам возача је успјело да освоји оба Белгијска Арденска класика — Флеш Валон и Лијеж—Бастоњ—Лијеж исте године: Фердинанд Киблер двапут (1951. и 1952), Стан Окерс (1955), Еди Меркс (1972), Морено Арђентин (1991), Давиде Ребелин (2004), Филип Жилбер (2011) и Валверде трипут (2006, 2015. и 2017). Ребелин и Жилбер су једини који су освојили сва три арденска класика у истој сезони, док је Жилбер једини који је освојио сва четири арденска класика у сезони, ако се дода Брабантсе Пајл.
Трка Флеш Валон покренута је да би се повећала продаја часописа Спорт тридесетих година. Први пут је одржана 1936. године, побиједио је Белгијанац Филемон Де Мерсман. Белгијанци су доминирали почетних година, освојивши 32 од првих 40 издања трке.[2] Маркел Кинт је остварио три побједе заредом у периоду од 1943. до 1945.[3] Фермо Камелини је освојио 1948. и постао први италијански и први инострани побједник трке, побиједивши три минута испред Брика Схотеа,[4] након чега је Фаусто Копи освојио 1950, пет минута испред Ремона Импаниса,[5] што је највећа разлика између два првопласирана возача у историји трке.[6] Фердинанд Киблер постао је први швајцарски побједник и први возач који је трку освојио два пута заредом — 1951. и 1952,[7] након чега су Белгијанци остварили десет побједа заредом, од чега Стан Окерс двапут, други пут годину прије смрти.[8]
Ремон Пулидор је постао први француски побједник трке 1963, побиједивши 11 секунди испред главне групе, коју је одспринтао Јан Јансен.[9] Од 1967. до 1975. Белгијанци су остварили девет побједа заредом, од чега је Еди Меркс остварио три побједе и изједначио рекорд Маркела Кинта.[3] Јоп Зутемелк је постао први холандски побједник 1976, побиједивши 57 секунди испред три Белгијанца: Франса Вербека, Фредија Мартенса и Едија Меркса, док је главна група завршила скоро шест минута иза.[10] Бернар Ино и Клод Крикјелион остварили су по двије побједе током 1980-их,[3] док је Ким Андерсен постао први дански побједник 1984,[11] а Ролф Голц први њемачки побједник 1988.[12]
Од 1990. до 1995, Италијани су остварили пет побједа заредом, од чега три Морено Арђентин, чиме је изједначио рекорд Кинта и Меркса.[13] Лоран Жалабер је остварио двије побједе, 1995[14] и 1997,[15] док је Ленс Армстронг постао први амерички побједник трке 1996.[16] Рик Вербруге је 2001. остварио прву побједу за Белгију након 11 година, побиједивши пет секунди испред Ивана Баса.[17] Вербругеов сувозач из тима Лото — Марио Артс, остварио је другу побједу заредом за Лото и Белгију 2002,[18] док је Игор Астарлоа постао први шпански побједник 2003.[19] Давиде Ребелин је постао четврти возач са три побједе,[20] док је Алехандро Валверде остварио прву побједу 2006.[21] Ким Кирхен је постао први луксембуршки побједник 2008,[22] а Кадел Еванс први аустралијски побједник 2010, побиједивши испред Хоакима Родригеза, након што је 2008. завршио на другом мјесту.[23] Трка није сматрана једним од монументалних класика, као што су Париз—Рубе и Ронде ван Фландерен, али је поштована као класик и била је дио UCI ворлд купа, а од 2009. је дио UCI ворлд тура. Филип Жилбер је 2011. остварио прву побједу за Белгију након девет година, побиједивши испред Родригеза; Жилбер је те године освојио и Брабантсе Пајл, Амстел голд рејс и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, поставши први возач у историји који је у истој сезони освојио сва четири арденска класика.[24] Родригез је након два узастопна друга мјеста, освојио трку 2012, испред Микела Албасинија,[25] док је другу побједу заредом за Шпанију остварио Данијел Морено 2013, испред Колумбијаца — Серхија Енаа и Карлоса Бетанкура..[26]
Валверде је остварио другу побједу 2014, осам година након првог тријумфа, побиједивши испред Данијела Мартина и Михала Квјатковског.[27] Године 2015, остварио је другу побједу заредом, укупно трећу, чиме је изједначио рекорд по броју побједа; тријумфовао је испред Жилијена Алафилипа и Албасинија.[28] Валверде је 2016. остварио трећу побједу заредом, укупно четврту и поставио нови рекорд по броју побједа; тријумфовао је другу годину заредом испред Алафилипа, док је Данијел Мартин завршио на трећем мјесту.[29] Године 2017, Валверде је остварио четврту побједу заредом, пету укупно, испред Данијела Мартина и Дилана Тунса.[30] Алафилип је остварио прву побједу 2018, испред Валвердеа, који је са другим мјестом поставио рекорд и по броју подијума, док је Алафилип остварио прву побједу за Француску након 21 године.[31] Алафилип је остварио другу побједу заредом 2019, испред Јакоба Фуглсанга и Дијега Улисија.[32]
Године 2020. трка због пандемије вируса корона није одржана у априлу, већ је одложена за крај септембра, након Тур де Франса и Свјетског друмског првенства.[33][34][35] Нису учествовали ни Валверде ни Алафилип, а побиједио је Марк Ирши, који је претходно освојио награду за најагресивнијег возача на Тур де Франсу и бронзану медаљу на Свјетском првенству у друмској вожњи,[36] поставши тако први швајцарски побједник након Фердинанда Киблера 1952.[37] Ирши је такође постао трећи најмлађи побједник, са 22 године, након Де Мерсмана који је побиједио на првом издању трке и Едија Меркса.[38] Године 2021. Примож Роглич је напао на 500 метара до циља, након чега су напали и Алафилип и Валверде; Алафилип је на циљу одспринтао Роглича и освојио трку по трећи пут, док је Валверде завршио на трећем мјесту, чиме је дошао до осмог подијума, 15 година након што је први пут освојио трку.[39] Године 2022. Дилан Тунс је напао на 200 метара до циља, на успону Мур де Иј и побиједио је испред Валвердеа и Александра Власова, поставши први белгијски побједник након Жилбера 2011.[40] док је Валверде завршио на подијуму по девети пут, са 42 године, у последњој сезони у каријери.[41] Године 2023. Тадеј Погачар је побиједио испред Матијаса Скјелмосеа и Микела Ланде нападом на 250 метара до циља.[42]
Године 2024. Серен Краг Андерсен је био у бијегу, а на 28 до циља из главне групе су напали Стивен Вилијамс, Кевин Вокелен, Максим ван Гилс, Сантијаго Буитраго и Ричард Карапаз. Они су достигнути на 17 до циља, а Андерсен на 15 до циља. На успону Мур де Иј, Вилијамс је побиједио испред Вокелена и Ван Гилса, поставши први британски побједник трке.[43]
Рута и дужина су се мијењали током година. Прве три године рута је била од Турнеа до Лијежа,[3] а дужина од 236 до 300 километара.[3] Најдужа рута била је 1938. када је вожено 300 km.[6] Након тога, старт је помјерен у Монс, док је циљ остао у Лијежу три године, након чега је премјештен у Марсинелеу за издање 1942, а затим у граду Шарлоа три године, након чега је циљ поново био у Лијежу 1946. и 1947.[3] Старт је помјерен у Шарлоа од 1948, док је циљ остао у Лијежу. Године 1959, старт је помјерен у Лијеж, а циљ у Шарлоа.[3]
Од 1965. до 1971. циљ је помјерен у Марсинелеу, док је за издања 1972. и 1973. старт био у Вервјеу, а циљ у Марсинелеу.[3] Наредних пет година, и старт и циљ су били у Вервјеу, док је 1979, када је Бернар Ино побиједио, старт био у Енеу, а циљ у Марсинелеу.[3] Наредна три издања трке мијењате су локације: године 1980, старт је био у Монсу, а циљ у Спа,[44] 1981. је старт био у Спа, а циљ у Монсу,[45] док је 1982. старт био у Шарлоа, а циљ у Спа.[46] Од 1983. циљ је у Ију, на успону Мур де Иј, док су се локације старта мијењале: 1983. и 1984. старт је био у Шарлоа,[3] док је 1985. и старт и циљ био у Хују.[47] Од 1986. до 1997. старт је био у Спа,[3] док је од 1997. до 2012. старт био у Шарлоа.[3] Године 2013. старт је био у Биншу,[48] док се од 2014. када је домаћин старта био Бастоњ, локација старта мијења сваке године.[3]
Возачи који су болдовани су и даље активни
Позиција | Возач | Број побједа | Године |
---|---|---|---|
1 | Алехандро Валверде | 5 | 2006, 2014, 2015, 2016, 2017 |
2 | Маркел Кинт | 3 | 1943, 1944, 1945 |
Еди Меркс | 1967, 1970, 1972 | ||
Морено Арђентин | 1990, 1991, 1994 | ||
Давиде Ребелин | 2004, 2007, 2009 | ||
Жилијен Алафилип | 2018, 2019, 2021 | ||
6 | Рик ван Стенберген | 2 | 1949, 1958 |
Фердинанд Киблер | 1951, 1952 | ||
Стан Окерс | 1953, 1955 | ||
Андре Дирикс | 1973, 1975 | ||
Бернар Ино | 1979, 1983 | ||
Клод Крикјелион | 1985, 1989 | ||
Лоран Жалабер | 1995, 1997 |
Позиција | Држава | Број побједа |
---|---|---|
1. | Белгија | 39 |
2. | Италија | 18 |
3. | Француска | 11 |
4. | Шпанија | 8 |
5. | Швајцарска | 3 |
6 | Данска | 2 |
7 | Холандија | 1 |
Аустралија | ||
Луксембург | ||
Њемачка | ||
Сједињене Америчке Државе | ||
Словенија | ||
УК |
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.