Монументални бициклистички класици
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Монументални бициклистички класици је назив за пет бициклистичких класика који се сматрају најстаријим, најтежим и најпрестижнијим једнодневним тркама у друмском бициклизму, Милано—Санремо, Ронде ван Фландерен, Париз—Рубе, Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардија.[1][2][3] Сваки од њих има дугу историју и традицију, као и специфичне индивидуалне карактеристике. Монументални класици доносе 800 бодова у свјетском рангирању,[4] по чему се налазе иза гранд тур трка, а испред свих осталих етапних и једнодневних трка.[4] На почетку, када је основан ворлд тур као систем рангирања 2009. године, монументални класици доносили су највише бодова од једнодневних трка.[5]
Милано—Санремо је први монументални класик у сезони и са рутом од скоро 300 километара најдужи је од свих пет, а понекад траје преко седам сати.[6] први пут је одржан 1907. и одржаван је без прекида осим 1916. за вријеме Првог свјетског рата, као и 1944. и 1945. за вријеме Другог свјетског рата. Одржава се треће суботе у марту, старт је обично у Павији, изван Милана, а циљ у Санрему, назива се спринтерским класиком јер се током историје често завршавао групним спринтом, али се у финишу возе успони Чипреса и Пођо ди Санремо, на којима често нападају возачи и остварују соло побједу или у спринту мање групе.[7]
Ронде ван Фландерен је други монументални класик у сезони и најмлађи од свих, први пут је одржан 1913. а једини је класик који је без прекида одржаван од 1919. свих година трајања Другог свјетског рата. Возе се бројни кратки стрми успони у Фламанским арденима, од којих су већина калдрмисани, а неки имају секције нагиба преко 20%. Одржава се прве недеље у априлу, од 2012. циљ је у Оуденардеу,[8] док је старт од 2017. био у Антверпену, а од 2022. се годишње ротира старт између Брижа и Антверпена.[9]
Париз—Рубе је трећи монументални класик у сезони, први пут је одржан 1896. а није одржаван током Првог и Другог свјетског рата, код и 2020. због пандемије ковида 19. Познат је по секцијама калдрме, једно од највећих обиљежја је шума Аренберг и сектор калдрме Труте д』Аренберг, а на крају трке возачи често буду прекривени прашином и блатом.[10] Често се назива „пакао сјевера「 и сматра се најпрестижнијим од свих пет, као и највећом трком у друмском бициклизму након Тур де Франса.[7] Одржава се недељу дана послије Ронде ван Фландерена, старт је у Компјењу, а циљ на велодрому у Рубеу.
Лијеж—Бастоњ—Лијеж је најстарији од свих класика, први пут је организован 1892. године, али није одржаван од 1895. до 1908. а затим током Првог и Другог свјетског рата. Возе се кратки стрми успони у Арденима као на Ронде ван Фландерену, али нису калдрмисани и углавном се за побједу боре брдаши, укључујући и возаче који се боре за освајање гранд тур трка.[11] Одржава се у априлу, као последњи од арденских класика.
Ђиро ди Ломбардија је једино од пет монументалних класика који се вози током јесени и назива се јесењи класик.[12] Први пут је одржан као Милано—Милано 1905. док је 1907. име промијењено у Ђиро ди Ломбардија.[13] Одржава се крајем септембра или почетком октобра, а због бројних успона који се возе највећи фаворити су углавном брдаши.[7]
Рекордер по броју побједа је Еди Меркс, који је укупно 19 пута освојио пет монументалних класика, од чега седам пута Милано—Санремо.[14] Рогер де Фламинк је освојио 11 пута монументалне класике, Тадеј Погачар десет, док су Костанте Ђирарденго, Фаусто Копи и Шон Кели освојили по девет, а Рик ван Лој и Метју ван дер Пул осам. Погачар је једини који је неки монументални класик освојио пет пута заредом, постигавши то на Ђиро ди Ломбардији.
Меркс и Погачар су једини који су освојили по три монументална класика у сезони, од чега је Меркс то остварио четири пута, а Погачар је једини који је свих пет монументалних класика завршио на подијуму у истој сезони, остваривши то 2025.
Remove ads
Опис и историја
Термин монументални је први употријебио француски новинар Албер Бејкер Д'изи 1949. у свом чланку „Париз—Рубе: Монумент бициклизма「.[15] Изараз је употријебио Жак Годе 1950. када је за побједу Фауста Копија на Париз—Рубеу написао: „Монумент међународног бициклизма, Париз-Рубе, сломио је возаче својом легендом, али и својим ђаволским тешкоћама.「[16] До 1980. било је осам престижних једнодневних трка који су се називали Класици, али су у периоду од 1960. до 1980. Флеш Валон, Париз—Брисел и Париз—Тур скраћени, прекидани и ометани на други начин, док су организатори бројних других једнодневних трка почели да своје трке описују под именом „Класик「.[17] Од 1980-их почео је да се користи нови назив Монументални класици за пет који су се сматрали најпрестижнијим, док се за све остале једнодневне трке користио назив Класици.[17] Израз је касније почела да користи Свјетска бициклистичка унија, као и бројни медији.[18][19]
Сирил ван Хауварт је први возач који је освојио два монументална класика у истој сезони, Милано—Санремо и Париз—Рубе 1908.[20] Милано—Санремо 1910. је освојио Ежен Кристоф, послије више од 12 сати по леду и снијегу, преко сат времена испред другопласираног Ђованија Кочија након што је Луиђи Гана, који је завршио 37 минута иза дисквалификован јер је ишао аутомобилом, а само четворица возача су завршила трку.[21] Након што је прешао преко успона Пасо дел Турчино упао је у дубоки снијег и имао је стомачних проблема напрежући се како би окретао педале, а затим је изгубио снагу и ударио је у стијену поред пута. Достигао га је Ван Хауварт који му је помогао да устане а затим их је достигао Ернест Пол и заједно су ходали у тишини јер нису имали снаге да проговоре.[22] Кад су наставили да возе Кристоф је стекао предност на спусту а затим га је зауставио човјек који га је одвео у гостионицу, гдје су га умотали у ћебе и радио је вјежбе како би повратио осјећај у тијелу.[22] Послије њега су ушли Ван Хауварт и Пол који су били промрзли и ставили су руке у ватру.[22] Кристоф је примијетио кроз прозор четворицу возача који су прошли путем и одлучио је да настави да вози, али гостионичар није хтио да га пусти, док су му Ван Хауварт и Пол рекли да је луд. Убиједио је гостионичара да га пусти наводећи да ће потражити медицинску помоћ а онда ићи возом до Санрема.[22] До краја спуста је достигао двојицу возача, а затим и преосталу двојицу на 120 до циља, одакле је возио сам и бојао се да се не изгуби због превеликог снијега, али је један човјек на бициклу возио са њим 20 километара како би му помогао да остане на правом путу.[22] Прешао је линију циља послије 12 сати и 24 минута, али није био сигуран да је побиједио јер је мислио да је скренуо ван Санрема. Неки новинари су написали да је то била најтежа бициклистичка трка у историји, а Кристоф је послије трке изјавио да су му се укочили, утрнуле и укочиле ноге, да се непрестано тресао па је почео да хода и трчи да бих повратио циркулацију.[22] Послије трке Кристоф је провео мјесец дана у болници, требало му је шест мјесеци да поврати здравље какво је имао и двије године да буде поново конкурентан на тркама.[22]
Париз—Рубе 1919. први након Првог свјетског рата вожен је по опустошеним улицама и селима, улице су биле пуне рупа од граната, није било ниједног дрвета и возачи су изјавили да је то био пакао, након чега је трка и добила надимак „пакао сјевера「.[23] Анри Пелисје, побједник Париз—Рубеа 1919. изјавио је да то није била трка него ходочашће, а током трке морао је да се попење на воз и пређе на другу страну јер му је паркирана локомотива блокирала пут.[24][25] Године 1921. Анри Пелисје је освојио Париз—Рубе по други пут, а његов брат Франсис Пелисје је завршио на другом мјесту, што је био једини пут у историји да су браћа завршила неко монументални класик на прва два мјеста.[26] Константе Ђирарденго је постао први возач који је освојио Милано—Санремо и Ђиро ди Ломбардију исте године , остваривши то 1921.[27] а Хајри Сутер је освојио Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе 1923. након чега су то остварили Ромајн Гајселс 1932. и Гастон Ребри 1934.[28] Ђирарденго је освојио Милано—Санремо укупно шест пута, чиме је постао рекордер по броју побједа на једном од монументалних класика.[29] Ђино Бартали је освојио Милано—Санремо и Ђиро ди Ломбардију два пута заредом, 1939. и 1940. након чега је та два класика освојио Фаусто Копи 1946, 1948. и 1949. а затим и Луизон Бобе 1951.[30][31] На Париз—Рубеу 1947. су проглашена два побједника, Андре Маје је прешао први преко линије циља, али кад је стигао у Рубе, није могао да нађе улаз на Велодром и ушао је у новинарску салу, одакле је дошао до циља. Серс Копи је одспринтао групу која је дошла иза, а након неколико мјесеци расправе је додијелио побједу обојици.[32] Фред де Бројне је 1956 постао први возач који је освојио Милано—Санремо и Лијеж—Бастоњ—Лијеж исте године, а 1957. је освојио Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе.[33] На Лијеж—Бастоњ—Лијежу 1957. су проглашена два побједника, Гермајн Дерајке је прешао први преко линије циља, али је ишао преко затвореног пружног прелаза, што у Белгији није било дозвољено, због чега је побједа додијељена и њему и другопласираном Франсу Схаубену.[34]
Рик ван Лој је 1959. постао први возач који је освојио Ронде ван Фландерен и Ђиро ди Ломбардију исте године, а затим је 1961. постао први возач који је освојио Париз—Рубе и Лијеж—Бастоњ—Лијеж исте године, након чега је освојио Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе 1962. и постао је први возач у историји који је током каријере освојио свих пет монументалних класика.[35] Феличе Ђимонди је 1966. постао први возач који је освојио Париз—Рубе и Ђиро ди Ломбардију исте године,[36] а Еди Меркс је 1969. освојио Милано—Санремо, Ронде ван Фландерен и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, чиме је постао први возач у историји који је у једној сезони освојио три монументална класика, као и први који је у истој сезони освојио Ронде ван Фландерен и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, а исте године је завршио Париз—Рубе на другом мјесту, чиме је постао први возач који је четири монументална класика у истој сезони завршио на подијуму.[37] Меркс је освојио Милано—Санремо, Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију два пута заредом, 1971. и 1972. чиме је такође постао први возач који је освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију исте године, а затим је 1973. освојио Париз—Рубе и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, што је прије њега остварио само Ван Лој.[38] Рогер де Фламинк је 1974. освојио Париз—Рубе, а затим је током јесени освојио Ђиро ди Ломбардију, гдје је према анегдоти напао на почетку трке због чега је Мерксов тим радио на челу групе како би га достигли али се Де Фламинк сакрио у жбуњу, пустио групу да прође јер није имао намјеру да нападне тако рано, а затим дошао до Меркса и питао га кога јуре.[39] Он је у спринту побиједио испред Меркса, чиме је освојио два монументална класика у једној сезони,[40] а затим је 1975. освојио Париз—Рубе, побиједивши у спринту Меркса, чиме се изједначио са њим по броју побједа на трци са три.[41] Меркс је 1975. по други пут освојио Милано—Санремо, Ронде ван Фландерен и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, чиме је четврти пут у каријери освојио три монументална класика у сезони, а изједначио је рекорд Ђирарденга са шест побједа на Милано—Санрему и поставио рекорд са пет побједа на Лијеж—Бастоњ—Лијежу.[42] Он је 1976. освојио Милано—Санремо по седми пут, чиме је срушио рекорд Ђирарденга, а такође то му је била 19 побједа на монументалним класицима.[43] Де Фламинк је 1977. освојио Ронде ван Фландерен по први пут и Париз—Рубе по четврти пут, чиме је поставио рекорд на трци, а 1978. и 1979. је освојио Милано—Санремо, чиме је освојио монументалне класике 11 пута.[44]
Франческо Мозер је 1978. освојио Париз—Рубе и Ђиро ди Ломбардију, поставши трећи возач који је то остварио.[45] Мозер је такође предложио организаторима Париз—Рубеа да додјељују трофеј побједнику на којем ће бити исписана имена осталих побједника и он је први који је примио тај трофеј.[46] Лијеж—Бастоњ—Лијеж 1980. вожен је по снијегу и хладном времену, Бернар Ино је напао на 100 до циља, што је пратило неколико возача, након чега је напао на успону на 80 до циља и брзо је стекао неколико минута предности.[47] Побиједио је девет и по минута испред Хенија Којпера, а по преласку преко линије циља није могао да подигне руке како би прославио побједу, изјавивши да није имао снаге и да би пао да је склонио руке са управљача.[48] Трку је завршио 21 возач, Ино је задобио промрзлине на два прста десне руке, за шта су му требале три недеље да их врати у нормалан положај,[49] а промрзлине су му проузроковале трајна оштећења.[50] Холандски часопис написао је: „Било је горко и љутито у 66. Лијеж—Бастоњ-Лијежу. Масакр и истовремено еп људске истрајности.「[48] Жилбер Дикло Ласал је завршио на 11 мјесту, а касније је изјавио да се због велике исцрпљености не сјећа да је прешао преко линије циља.[47] Којпер је 1981. освојио Ронде ван Фландерен и Ђиро ди Ломбардију, чиме је постао први возач послије Ван Лоја 1959. који је освојио та два класика.[51] Шон Кели је 1984. освојио Париз—Рубе и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, док је завршио на другом мјесту Милано—Санремо и Ронде ван Фландерен, чиме је постао други возач у историји који је завршио четири монументална класика у једној сезони, послије Меркса.[38] Кели је 1986. освојио Милано—Санремо и Париз—Рубе, чиме је постао други возач у историји који је освојио та два класика у истој сезони, први послије Ван Хауварта 1908.[52] Морено Арђентин је 1987. освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију, поставши други возач који је освојио та два класика у истој сезони, послије Меркса.[53] Кели је 1991. освојио Ђиро ди Ломбардију по трећи пут, а 1992. Милано—Санремо по други пут, чиме је монументалне класике освојио девет пута.[54]
Јохан Мусеув је у периоду од 1993. до 2002. освојио монументалне класике шест пута, по три пута Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе, а због великог броја добрих класик возача у том периоду, медији су га назвали највећим класик возачем своје генерације.[55] Ерик Цабел је у периоду од 1997. до 2001. освојио Милано—Санремл четири пута, а на трци 2004. је у спринту почео да слави рано и Оскар Фреире га је престигао на линији циља и побиједио.[56] Петер ван Петегем је 2003. освојио Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе, чиме је постао осми возач који је освојио та два класика у истој сезони и први послије Де Фламинка.[57] Микеле Бартоли је у периоду од 1996. до 2003. освојио монументалне класике пет пута, једном Ронде ван Фландерен и по два пута Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију,<cite web|url=https://www.cyclingnews.com/features/bartoli-holds-court-on-the-classics-2/ |title=Bartoli holds court on the Classics|work=cyclingnews.com|date=18. 3. 2009|accessdate=15. 10. 2025|first=|last=}}</ref> док је Паоло Бетини у периоду од 2000. до 2006. освојио по два пута Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију и једном Милано—Санремо.[58]
Том Бонен је 2005. освојио Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе, што је остварио поново 2012. а током каријере је освојио монументалне класике седам пута, четири пута Париз—Рзбе чиме је изједначио рекорд Де Фламинка и три пута Ронде ван Фландерен чиме је изједначио рекорд који је држало пет возача.[59] Фабијан Канчелара је 2010. и 2013. освојио Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе у истој сезони, а у периоду од 2006. до 2014. освојио је монументалне класике седам пута, три пута Париз—Рубе, три пута Ронде ван Фландерен чиме је постао један од рекордера и једном Милано—Санремо.[60] Алехандро Валверде је у периоду од 2006. до 2017. освојио четири пута Лијеж—Бастоњ—Лијеж,[61] а Филип Жилбер је у периоду од 2009. до 2019. освојио монументалне класике пет пута, два пута Ђиро ди Ломбардију и по једном Лијеж—Бастоњ—Лијеж, Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе.[62] Џон Дегенколб је 2015. освојио Милано—Санремо и Париз—Рубе, чиме је постао трећи возач који је освојио та два класика у истој сезони, први послије Келија.[63] Винченцо Нибали је освојио два пута Ђиро ди Ломбардију и једном Милано—Санремо,[64] Александер Кристоф је освојио по једном Милано—Санремо и Ронде ван Фландерен,[65] док су Ники Терпстра и Петер Саган освојили по једном Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе.[66][67]
Тадеј Погачар је 2021. освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију, чиме је постао први возач који је то остварио послије Арђентина,[68] а затим је 2023. освојио Ронде ван Фландерен и Ђиро ди Ломбардију, чиме је постао трећи возач који је освојио та два класика послије Ван Лоја и Којпера.[69] Ремко Евенепул је освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж два пута заредом, 2022. и 2023. на своја два прва наступа на трци.[70] Метју ван дер Пул је освојио Милано—Санремо и Париз—Рубе 2023. а затим Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе 2024.[71] док је Погачар 2024. освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију, чиме је постао први возач послије Копија који је Ђиро ди Ломбардију освојио четири пута заредом.[72] Ван дер Пул је 2025. освојио Милано—Санремо и [[Париз—Рубе по други пут, а то му је такође била трећа побједа заредом на Париз—Рубеу, чиме је постао трећи возач који је то остварио, први након Мозера који је освојио три пута у периоду од 1978. до 1980.[73] Погачар је 2025. освојио Ронде ван Фландерен, Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију, чиме је постао други возач који је у истој сезони освојио три монументална класика, послије Меркса.[74] Такође, завршио је Милано—Снремо на трећем и Париз—Рубе на другом мјесту, чиме је постао први возач у историји који је завршио свих пет монументалних класика у истој сезони на подијуму.[75] То му је био пети пут заредом да је освојио Ђиро ди Ломбардију, чиме је постао први возач који је један монументални класик освојио пет пута заредом и изједначио је рекорд Копија по броју побједа на трци, а то му је била десета побједа на монументалним класицима, чиме је дошао на треће мјесто, иза Меркса са 19 и Де Фламинка са 11.[76] У периоду од 2023. до 2025. Погачар и Ван дер Пул су освојили 13 од 15 монументалних класика, једино је Евенепул освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж 2023. након што је Погачар пао и Јаспер Филипсен Милано—Санремо 2024.[77]
Remove ads
Будући монументални класици
Медији и возачи су често расправљали о томе да ли други класици заслужују и испуњавају критеријуме да би било монументални, од којих се као најчешћи кандидат помињала италијанска трка Страде Бјанке, која је основана 2007.[78][79] а сајт је 2025. објавио да више нема сумње да је Страде Бјанке шести монументални класик.[80] Други медији су објавили да Страде Бјанке нема дужину или дуговјечност да би био назван монументалним,[81] док је Филип Жилбер изјавио да су Класика де Сан Себастијан и Амстел голд рејс били историјски битнији класици.[82]
Remove ads
Списак побједника
Remove ads
Статистика
Највише побједа
Само су три возача освојила свих пет монументалних класика током каријере: Рик ван Лој, Еди Меркс и Рогер де Фламинк, а Меркс је једини који је свих пет класика освојио више од једног пута.[90]
Шест возача је освојило по четири различита монументална класика. Шон Кели је био најближи освајању свих пет, Ронде ван Фландерен је завршио на трећем мјесту три пута (1984, 1986 и 1987).[91] Холанђанин Хени Којпер је освојио сваки монумент осим Лијеж—Бастоњ—Лијежа, који је завршио на другом мјесту 1980. Француз Луизон Бобе је такође освојио сваки осим Лијеж—Бастоњ—Лијежа, док је Белгијанац Фред де Бројне освојио све осим Ђиро ди Ломбардије, коју је завршио на другом мјесту 1955. Гермајн Дерајке је такође освојио све осим Ломбардије. Филип Жилбер је побједом на Париз—Рубеу 2019. постао шести возач који је освојио четири монументална класика, све осим Милано—Санрема, који је двапут завршио на трећем мјесту.[92]
Еди Меркс је рекордер по броју освојених монументалних класика са 19, Рогер де Фламинк је освојио 11 класика, Тадеј Погачар десет, док су Костанте Ђирарденго, Фаусто Копи и Шон Кели освојили по девет, а Рик ван Лој и Метју ван дер Пул осам.
Од држава, Белгијанци су побиједили 217 пута, а Италијани 156. Белгијанци су најуспјешнији на Ронде ван Фландерену, Париз—Рубеу и Лијеж—Бастоњ—Лијежу, док су Италијани најуспјешнији на домаћим класицима — Милано—Санрему и Ђиро ди Ломбардији. Французи су трећа најуспјешнија нација, са 62 побједе.
Еди Меркс је рекордер на Милано—Санрему са седам[93] и Лијеж—Бастоњ—Лијежу са пет побједа.[94] Рогер де Фламинк и Том Бонен су рекордери на Париз—Рубеу, са по четири побједе,[95] док су Ронде ван Фландерен шесторица возача освојила по три пута: Ахил Бојсе, Фјоренцо Мањи, Ерик Леман, Јохан Мусеув, Том Бонен, Фабијан Канчелара и Метју ван дер Пул.[96] Фаусто Копи и Тадеј Погачар су рекордери на Ђиро ди Ломбардији са пет побједа.[97]
Возачи означени плавом бојом су и даље активни. Број побједа означен златном бојом означава да возач или возачи држе рекорд у броју побједа на тој трци.
Побједе по државама
Највише побједа по тркама
Побједници три монументална класика у истој сезони
Еди Меркс и Тадеј Погачар су једини возачи који су освојили три монументална класика у истој сезони, а Меркс је то остварио четири пута:
|
|
| ||||||||||||||||
Побједници два монументална класика у истој сезони
Два монументална класика у истој сезони укупно је освајало 25 возача, укључујући и Едија Меркса, који је четири пута освајао по три монумента у сезони. Најчешћи дабл је освајање калдрмисаних класика — Ронде ван Фландерена и Париз—Рубеа у истој сезони, што је остварено 12 пута. Италијански дабл — Милано—Санремо и Ђиро ди Ломбардија остварен је десет пута. Еди Меркс је једини освојио комбинивано Милано—Санремо/Ронде ван Фландерен, док су Меркс и Тадеј Погачар једини освојили комбиниванои Ронде ван Фландерен/Лијеж—Бастоњ—Лијеж, од чега Маркс када је освајао по три монументална класика, 1969. и 1975. а Погачар кад је освојио три класика 2025.
Remove ads
Напомене
- Гермајн Дерајке је побиједио, али је ишао преко затвореног нивоа, због чега је додијељена побједа и другопласираном Франсу Схаубену. Дерајке није дисквалификован јер је побиједио три минута испред Схаубена, а судије су процијениле да није могао стећи толику предност само због преласка преко затвореног нивоа.[89]
Remove ads
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads