Монументални бициклистички класици

From Wikipedia, the free encyclopedia

Remove ads

Монументални бициклистички класици је назив за пет бициклистичких класика који се сматрају најстаријим, најтежим и најпрестижнијим једнодневним тркама у друмском бициклизму.[1][2][3] Сваки од њих има дугу историју и традицију, као и специфичне индивидуалне карактеристике. Монументални класици доносе 800 бодова у свјетском рангирању,[4] по чему се налазе иза гранд тур трка, а испред свих осталих етапних и једнодневних трка.[4] На почетку, када је основан ворлд тур као систем рангирања 2009. године, монументални класици доносили су највише бодова од једнодневних трка.[5]

Лијеж—Бастоњ—Лијеж је најстарији од свих класика, први пут је организован 1892. године, али није одржаван од 1895. до 1908. Ронде ван Фландерен је најмлађи од монументалних класика, први пут је одржан 1913, а једини је класик који је без прекида одржаван од 1919. године.

Рекордер је Еди Меркс, који је укупно 19 пута освојио пет монументалних класика, од чега седам пута Милано—Санремо.[6] Рогер де Фламинк је освојио 11 пута монументалне класике, док су Костанте Ђирарденго, Фаусто Копи и Шон Кели освојили по девет, а Рик ван Лој осам.

Remove ads

Списак Монументалних класика

Thumb
Јохан Мусеув на Париз—Рубеу 2002.
  • Италија Милано—Санремо – први велики класик у сезони, надимак му је (прољеће), због тога што се одржава у марту. Први пут је одржан 1907. године, рута је обично дуга око 300 и не садржи стрме успоне нити секције са калдрмом, као остали класици, што омогућава спринтерима да се боре за побједу.[7] Ипак, успони у финишу трке — Чипреса и Пођо, често раздвоје групу и омогућавају возачима да дођу до соло побједе.[8]
  • Белгија Ронде ван Фландерен – Ронде је први велики калдрмисани класик у сезони, вози се прве недеље у априлу. Први пут је одржан 1913. године и најмлађи је од пет монументалних класика. Познат је по кратким, али оштрим успонима у Фламанским арденима, по калдрми. Рута се мијењала током година, од 2017. старт је у Антверпену,[9] док је циљ од 2012. у Оуденардеу.[10]
  • Француска Париз—Рубе – Краљица класика или ("Пакао сјевера"), вози се обично недељу дана након Ронде ван Фландерена. Први пут је одржан 1896. године. Због великог броја секција под калдрмом, Париз—Рубе је једна од најнеизвјеснијих и најтежих једнодневних трка. Сматра се најбруталнијим тестом менталне и физичке издржљивости у бициклизму. Циљ је на велодрому у Рубеу; на крају трке, возачи су обично прекривени прашином и блатом.[11] Сматра се највећим од свих класика и највећом трком у друмском бициклизму након Тур де Франса.[8]
  • Белгија Лијеж—Бастоњ—Лијеж – одржава се крајем априла. је најстарији класик, последњи је од арденских класика и обично последњи прољећни класик. Први пут је одржан 1892. године, као трка за аматере, док се од 1894. одржава трка за професионалце. Класик је познат по стрмим брдима у Арденима и циљу на успону у Лијежу, што фаворизује брдаше, укључујући и возаче који се боре за освајање гранд тур трка.[12]
  • Италија Ђиро ди Ломбардија – (јесењи класик) или .[13] Одржава се у октобру или крајем септембра и једини је од пет монументалних класика који се вози током јесени. Првобитно је организован као Милано—Милано 1905. године, док је 1907. име промијењено у Ђиро ди Ломбардија.[14] Године 2012. промијењено је име у Ил Ломбардија. Као и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, Ломбардија је класик за брдаше, са доста стрмих успона, док је циљ такође на успону.[8]

Белгијски класици — Ронде ван Фландерен и Лијеж—Бастоњ—Лијеж имају и трку за жене.[15] Верзија Милано—Санрема за жене, под називом Примавера Роса, покренута је 1999. године, али је угашена 2005.[16]

Remove ads

Списак побједника

Више информација Година, Милано—Санремо ...
Remove ads

Статистика

Највише побједа

Thumb
Еди Меркс, освојио је укупно 19 пута монументалне класике.

Само су три возача освојила свих пет монументалних класика током каријере: Рик ван Лој, Еди Меркс и Рогер де Фламинк, док је Еди Меркс једини који је свих пет класика освојио више од једног пута.[24]

Шест возача је освојило по четири различита монументална класика. Шон Кели је био најближи освајању свих пет, Ронде ван Фландерен је завршио на трећем мјесту три пута (1984, 1986 и 1987).[25] Холанђанин Хени Којпер је освојио сваки монумент осим Лијеж—Бастоњ—Лијежа, који је завршио на другом мјесту 1980. Француз Луизон Бобе је такође освојио сваки осим Лијеж—Бастоњ—Лијежа, док је Белгијанац Фред де Бројне освојио све осим Ђиро ди Ломбардије, коју је завршио на другом мјесту 1955. Гермајн Дерајке је такође освојио све осим Ломбардије. Филип Жилбер је побједом на Париз—Рубеу 2019. постао шести возач који је освојио четири монументална класика, све осим Милано—Санрема, који је двапут завршио на трећем мјесту.[26]

Еди Меркс је рекордер по броју освојених монументалних класика са 19 и једини је возач који је свих пет класика освојио више од једног пута. Рогер де Фламинк је освојио 11 класика. Тројица су освојила по 9 монументалних класика: Костанте Ђирарденго, који је освајао само италијанске класике; Фаусто Копи, који је осим италијанских освојио и једном Париз—Рубе, као и Шон Кели, који једино није освојио Ронде, док је преостала четири освојио више од једног пута.

Од држава, Белгијанци су побиједили 217 пута, а Италијани 156. Белгијанци су најуспјешнији на Рондеу, Париз—Рубеу и Лијеж—Бастоњ—Лијежу, док су Италијани најуспјешнији на домаћим класицима — Милано—Санрему и Ђиро ди Ломбардији. Французи су трећа најуспјешнија нација, са 62 побједе.

Еди Меркс је рекордер на Милано—Санрему са седам[27] и Лијеж—Бастоњ—Лијежу са пет побједа.[28] Рогер де Фламинк и Том Бонен су рекордери на Париз—Рубеу, са по четири побједе,[29] док су Ронде ван Фландерен шесторица возача освојила по три пута: Ахил Бојсе, Фјоренцо Мањи, Ерик Леман, Јохан Мусеув, Том Бонен и Фабијан Канчелара.[30] Фаусто Копи је рекордер на Ђиро ди Ломбардији са пет побједа.[31]

Више информација П., Возач ...

Возачи означени плавом бојом су и даље активни. Број побједа означен златном бојом означава да возач или возачи држе рекорд у броју побједа на тој трци.

Побједе по државама

Више информација Позиција, Држава ...

Побједници три монументална класика у истој сезони

Једини возач који је освојио три монументална класика у истој сезони је Еди Меркс, који је то урадио четири пута:

Побједници два монументална класика у истој сезони

Два монументална класика у истој сезони укупно је освајало 25 возача, укључујући и Едија Меркса, који је четири пута освајао по три монумента у сезони. Најчешћи дабл је освајање калдрмисаних класика — Ронде ван Фландерена и Париз—Рубеа у истој сезони, што је остварено 12 пута. Италијански дабл — Милано—Санремо и Ђиро ди Ломбардија остварен је десет пута. Еди Меркс је једини освојио комбинивано Милано—Санремо/Ронде ван Фландерен, док су Меркс и Тадеј Погачар једини освојили комбиниванои Ронде ван Фландерен/Лијеж—Бастоњ—Лијеж, од чега Маркс када је освајао по три монументална класика, 1969. и 1975.

Више информација Милано—Санремо и Париз—Рубе, Милано—Санремо и Лијеж—Бастоњ—Лијеж ...
Remove ads

Напомене

  1. [1]
    Андре Маје је освојио Париз—Рубе 1949. али кад је стигао у Рубе, није могао да нађе улаз на Велодром и ушао је у новинарску салу, одакле је дошао до циља. Серс Копи је одспринтао групу која је дошла иза. Након неколико мјесеци расправе, је додијелио побједу обојици.[22]
  2. [2]
    Гермајн Дерајке је побиједио, али је ишао преко затвореног нивоа, због чега је додијељена побједа и другопласираном Франсу Схаубену. Дерајке није дисквалификован јер је побиједио три минута испред Схаубена, а судије су процијениле да није могао стећи толику предност само због преласка преко затвореног нивоа.[23]
Remove ads

Референце

Спољашње везе

Loading related searches...

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.

Remove ads
Remove ads