Тибетански будизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Тибетански будизам (познат и као ламаизам) је посебан облик будистичког учења, карактеристичан за Тибет и подручје Хималаја, укључујући и Непал, Бутан, северну Индију, Монголију, североисточну Кину и делове Русије (Калмикија, Бурјатија и Тива).
Тибетански будизам, који се често квалификује као тантрички будизам, укључује учења три главна „возила“ будизма: хинајану, махајану и вађрајану, као и елементе тибетанске пребудистичке религије у виду локалних божанстава примљених у будистички пантеон. Будисти на Тибету броје око пола милиона од око три милиона становника.[1]
Историју тибетанског будизма чине два главна периода: први од 7. до 12. века, када је као новина донесен из Индије и Непала, и други од 13. до 20. века, током којег се у потпуности стопио с тибетанским друштвеним животом. Индијски монашки будизам, пустио је корење у Тибету пред крај 8. века.[2] До половине 9. века, тибетански будизам је преживео све врсте утицаја, углавном из Кине и из индијског тантризма. Tokom 11. века, ренесанса тибетанског будизма се одиграла кроз повратак оригиналним индијским изворима.[2] У оквиру тибетанског будизма се развило више школа, које су се често називане по боји шешира ("црвени шешири", "црни шешири", "жути шешири"). Поглавар школе "Жутих шешира", Далај Лама, је спроводио цивилну власт у Тибету од 17. века.[2]
Након што је Народна Република Кина припојила Тибет 1950-их година, тибетанске избеглице и дијаспора су прошириле утицај тибетанског будизма и у многе западне земље.
Тибетански будизам је данас веома познат кроз мисију Далај-ламе. Чињеница да је врховни верски вођа далај лама и политички вођа осликава везу религије и политике у ламаизму.[3]
Ламаизам је данас већинска религија у Монголији[2] и државна религија у Бутану.[3]