Алитерација

Алитерација (према лат. , што је настало од – к и – слово) представља понављање неких сугласника или сугласничких група у реченицама или стиховима.^[1] Јавља се у старијим епохама.^[2] Има функцију у ритмичкој организацији стиха и прозе. Јавља се и у народној и у уметничкој књижевности. Чешће се јавља у стиху, изрекама, пословицама него у прози.^[2]

Алитерација је најзначајнија у акцентованим слоговима на почетку речи.^[2] Због овога је алитерација битан фактор у ритмичкој организацији стиха и најизражајнија је у акцентованим слоговима на почетку стиха (постоји посебна врста алитеративног стиха у германској поезији).

Примери

• Владислав Петковић Дис, Можда спава

  Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао

• Сима Пандуровић, Родна груда

  Своје сунце, своје сенке од облака,

  Јер свака, најзад, има душу своју

  Све се више воли, што се већма стари

• Јован Јовановић Змај, Ђулићи XXXIX

  Накићени твоји свати,

  Тебе кити твоја мати

  А шта ће ти вољно дати

• Ђура Јакшић, На Липару, Вече

  С белом булом,

  за зумбулом,

  Шарен - рајем,

  Рајским мајем,

  Цвећем, миром

  Са лептиром,

  Летимо ти ми,

  Срца топити

  - Ћију-ћи !

Види још

• Асонанца