Асонанца

Асонанца (лат. — звучати у складу) је фигура дикције која настаје понављањем истих самогласника ради постизања одређеног звучног ефекта. У старој француској поезији последњи акцентовани вокал, и то у низовима узастопних стихова, „асосира“.^[1] Пошто су се неки стихови почели римовати, у новијој поезији асонанца се почела супротстављати рими, тј. почела је да се ослобађа. Када се користи у комбинацији са римом, асонанца се назива „неправом“ или „ нечистом“ римом. Јавља се у поезији, где се користи да би се постигла еуфонија, тј. милозвучност. Асонанца се поред поезије јавља и у изрекама. Коришћена је и у енглеској поезији, а важна је и за француску, шпанску и келтску поезију.

Примери

• Владислав Петковић Дис, Можда спава

  Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао

• Сима Пандуровић, Родна груда

  Све се више воли што се већма стари

• Јован Јовановић Змај, Ђулићи XXXVI

  Дивље створе и облике,

  Ено, ено већ се губе,

  Па се опет врате

• Бранко Радичевић, ?

  Одо одма, лего у постељу,

  Да одспавам своју рану вељу,

  Лего тако, па лего и онако

Види још

• Алитерација