Амерички мочварни храст

Амерички мочварни храст (Quercus palustris) научно име је добио 1770. године, а аутор је немачки ботаничар Минхаузен (Otto Freiherr von Münchhausen, 1716-1774). Назив рода можда од келтског quer = лeп u cuez = дрво, а можда и од старогрчког καρχαλέος = рапав, (због коре). Иначе овај назив је код Римљана био назив за храстове.^[1] Епитет врсте palustris на латинском значи мочварни.

Амерички мочварни храст
Стабло у Пионирском парку
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:	Q. palustris
Биномно име
Münchh.
Ареал
Синоними
Quercus palustris var. heterophylla Cockerell Quercus rubra var. dissecta Lam. Quercus rubra var. palustris (Münchh.) Kuntze

Листови.

Жир.

Јесењи колорит.

Q. palustris 'Green Pilar'.

Опис врсте

Средње до високо листопадно дрво, са конусном круном и претежно моноподијалним стаблом, гране су хоризонталне и широко одстоје. Са старошћу доње гране висе. Достиже висину 15-20 (25) m, понекад и више, ширину круне 8-15 (20) m и прсни пречник до 1 m. Годишњи прираст је 25 cm. Корен плитак, претежно хоризонталан, са много густих жиличастих коренова.^[2][3][4] Назив на енглеском pin oak дат је због особине ове врсте да суве гране (pin) у основи круне остају на стаблу – не одбацује их.

Листови наизменични, са ободом који варира, 7-15 cm дуги и скоро толико и широки, са 2 до 4 режња са обе стране који су мање више под правим углом, зашиљени су и назубљени, сјајно зелени са обе стране, одоздо у пазуху нерава длакави. Јесења боја црвеносмеђа често сјајно шарлахцрвена. ^[3][5]

Цветови једнополни анемофилни: мушки у ресама са листањем, женски појединачни, неупадљиви на истој индивидуи.^[3][5]

Плод је седећи или на краткој дршци. Купула тањирасто спљоштена, стипуле прилегле, црвенкастосмеђе, длакаве. Орашица улеже у тањирасту купулу само основом, 8-15 mm у пречнику, углавном лоптаста, светлосмеђа, са уздужним пругама и зашиљеним врхом. Почиње да плодоноси у 20. години, са периодицитетом плодоношења сваке или сваке друге године. Плодови сазревају у октобру друге године, у току октобра и новембра опадају са стабла, када их треба и сакупити. У једном килограму има 320–540 жирова. ^[6][7][5]

Ареал

Ареал је југоисточна Канада и источни део САД између 34° и 43° северне географске ширине и 72° и 96° западне дужине, што је нешто уже од распрострањења црвеног храста. Тежиште ареала је у средњем току реке Мисисипи. Овај храст је дрво низија. У брда се пење до 600 m. над морем. Он није дрво мочвара, како би могло да се закључи из имена, али га има доста на поплавним подручјима.^[4]

Биоеколошке карактеристике

Хелиофилна је врста адаптибилна према земљишту, расте на нормалним, умерено сувим, влажним и мокрим алувијалним земљиштима. Преферира дубока, плодна кисела земљишта; на алкалним пати од хлорозе. Добро подноси ниске температуре, урбана станишта, посебно је отпоран на сумпордиоксид. Има тенденцију да развија суве делове у круни што се запажа и на природним стаништима. Гљиве га више нападају негo црвени храст.^[4]

Значај

Мочварни храст је један од најкоришћенијих храстова у пејзажној архитектури и вртном дизајну у оквиру природног ареала. У Европи се налази по парковима и дрворедима. У Немачкој има стабала старих и до 180 година. Тамо он достиже висину и од 30 m и дебљину од 60 cm.^[4] Код нас је доста редак, за разлику од црвеног храста, иако заслужује ширу примену због лаке производње и пресађивања, као и због брзог раста, толерантности на загађења и естетских вредности (интензивнија црвена боја листа у јесен од црвеног храста). У култури је од 1770. године.^[8]

Огледи и са шумским културама показала су променљив успех. У Немачкој га препоручују за поплавна подручја на којима поплава дуже траје. У Русији се препоручује за јужни део, јер се за северни, око Санкт Петербурга, није добро показао.^[4]

У Америци дрво се употребљава за израду намештаја раније и за железничке прагове.^[4] Нека индијанска племена користила су раствор живог дела коре да ублаже болове у стомаку^[9]. Гале које праве инсекти богате су танином и користе се против хеморагије, хроничне дијареје и дизентерије.^[10]

Размножавање

Генеративно размножавање

У расаднику се лако производи. Основна форма производи се сетвом семена које је микробиотичко и рекалцитрантно па сетву треба извршити у јесен уз обавезну заштиту од глодара, или у пролеће после чувања у влажном песку на 0-5 °C током зиме. Просечна клијавост свежег семена је 68%^[11].

Вегетативно размножавање

Унутарврсни таксони калеме се на генеративне подлоге основне форме. Показало се да копулирање има велику предност над, потпуно безуспешним, окулирањем. Од метода примењује се бочно и обично спајање, септембра-октобра и јануара-фебруара, на подлоге у посуди. Поред тога мочварни храст је добра подлога за већи број врста америчких храстова са којима се лако хибридизује. Одлично сраста са хибридним храстом (Q. virginiana x Q. lyrata) затим са клоном Q. coccinea ‘Splendens’, Q. borealis, Q. imbricaria, Q. kelloggii, Q. schottkyana, Q. texana^[12].

Унутарврсни таксони

Како је основна форма довољно декоративна због јесење боје листова, издвојено је релативно мало клонова углавном према хабитусу. У европским расадницима могу се наћи:

• Q. palustris ‘Green Dwarf’ – спорорастући калемљени таксон, мале лоптасте круне; у 20. години достиже 1,5 m.
• Q. palustris ‘Green Pilar' (syn. 'Pringreen') – уско пирамидална форма, спорт клона Q. palustris 'Crownright' откривен 1994.
• Q. palustris 'Crownright' пирамидална форма 15-20m висока са инсерцијом грана 30-60°.