Патријарх српски Арсеније III

Арсеније III Чарнојевић (слсрп. , лат. ; Бајице, 1633 — Беч, 27. октобар 1706) био је архиепископ пећки и патријарх српски од 1674. до 1690. године (под османском влашћу), а потом црквени поглавар православних Срба у Хабзбуршкој монархији од 1690. до 1706. године. На основу привилегија које је српски народ добио од аустријског цара Леополда I (1690, 1691. и 1695.), извршио је реорганизацију Српске православне цркве на подручјима под хабзбуршком влашћу. Био је један од најзначајнијих црквених поглавара у историји обновљене Српске патријаршије (1557-1766).^[1][2][3]

Патријарх српски Арсеније III
Арсеније III
Датум рођења	1633.
Место рођења	Бајице, Митрополство Црногорско
Датум смрти	27. октобар 1706.(1706-10-27) (72/73 год.)
Место смрти	Беч, Хабзбуршка монархија
Архиепископ пећки и патријарх српски
Године	(1674—1690)
Претходник	Максим I
Наследник	Калиник I
Поглавар православних Срба у Хабзбуршкој монархији
Године	(1690—1706)
Наследник	Исаија Ђаковић

Порекло

Просторни опсег обновљене Српске патријаршије током 16. и 17. века

Рођен је 1633. у Бајицама код Цетиња, у братству Мартиновића. Презиме Црнојевић је носио како би истакао своје порекло од средњевековне племићке династије Црнојевић која је владала Зетом у 15.веку. У српској историографији бележи се његово презиме као Чарнојевић.^{[тражи се извор]}

Јерарх и патријарх

Арсеније Чарнојевић је замонашен у цркви Успењa Пресвете Богородице у манастиру Довоља.^{[тражи се извор]} Игуман Пећког манастира постао је 1665, а за епископа хвостанског са седиштем у Пећи изабран је 1669. Пошто је тадашњи патријарх Максим онемоћао од тешке болести, епископ Арсеније је истовремено постављен и за помоћника (коадјутора) патријарха, да би крајем 1672. био изабран за патријарха српског.^[4] Предузео је низ канонских визитација (Босна 1674, Браничево и Срем 1674, Жича и Браничево 1677, Смедерево 1680, Будисавци 1682). Уочи рата између Турске и Аустрије кренуо је на ходочашће у Јерусалим и поклоњење Христовом гробу (1682). На путу су га срдачно дочекали митрополит скопски Теофан и кратовски и штипски Ананија. У Јерусалиму је био гост патријарха јерусалимског Доситеја Нотара (1669 — 1707). За време овог путовања водио је дневник који има вредност документа и књижевног текста. Вратио се у Пећ после Васкрса, када је Аустријско-турски рат већ почео (1683).^[5]

Бечки рат и Велика сеоба Срба

Када се аустријски цар Леополд I 1687. обратио цариградском патријарху Калинику VII да подржи хришћанску ствар, патријарх Арсеније III се нашао у незавидној ситуацији. Требало је пристати уз западне силе, Аустрију и Млетачку Републику. Међутим, на тој страни претила је и опасност православљу. Наиме, Пећка патријаршија већ је раније то искусила у областима Војне крајине. Тамо је православље било изложено двојакој агресији, Римске курије и Бечког двора. Сем тога патријарх је у два маха био у опасности да изгуби главу. Порта са друге стране није имала у њега поверења. Стога је био принуђен да у новембра 1689. оде из Пећи у Никшић. Одатле је вршио канонске визитације.

Петар Соколовић,родом из Бихора, био је главни капетан над српском војском. Њега је Аустрија као свог повереника послала патријарху Арсенију, како би придобила главну личност међу Србима.^[6][7] Патријарх Арсеније Чарнојевић долази на Цетиње у јесен 1689. са намером да одатле крене у Боку Которску на састанак са млетачким провидуром, али се изненада морао вратити у Пећ, јер је аустријски командант, чија је војска запосела Пећ, хтео именовати другога на његовом трону. При одласку са Цетиња, писао је кавалијеру Грбичићу, како је целу зиму мислио ту да проведе и да сиђе у приморје, где су га звали монаси, али му је стигло писмо од ћесарског намјесника, да „ако се не врати за седам дана да се и не враћа.「^{[8] [9]}

У то време заповедник аустријске војске Енеа Силвио Пиколомини продро је све до Приштине. Апеловао је на Србе да се дигну на оружје. Трудећи се да ступи у везу са представницима Млетачке републике, патријарх је добио поруку на Цетињу и од монашког братства из Пећи да се врати у Пећ, јер ће у противном цар приступити избору другога лица за патријарха да би задовољио народ који је примио његову заштиту. Вративши се натраг, патријарх се у Призрену састао са генералом Пиколоминијем. Пошто другог избора није било, патријарх Арсеније је напустио помирљиву политику својих претходника и почео водити ратоборну политику према Турској царевини, прикључујући се општем рату Аустријанаца против Турака.

Међутим, након освајања Косова и севера Македоније, у аустријској војсци је избила куга која је усмртила и генерала Пиколоминија.^[10] Смрћу генерала Пиколоминија ратна срећа се окренула у корист Турака. Његовог наследника херцега Ђорђа Христијана, због охолости и надмености према Србима, српска војска не само што није прихватила, већ је почела и напуштати царску војску. Срби у њој више нису видели ослободилачку већ угњетачку силу. Када је патријарх Арсеније III увидео да се царска војска повлачи, кренуо је са великим бројем народа у јануару месецу 1690. према Београду.

Исељавање је у највећим размерама било са Косова, Метохије, околине Скопске црне горе, Мораве, Топлице и једног дела врањског округа. Богатија равничарска села из тих крајева остала су сасвим пуста, док су се она планинска знатно проредила. Исељавање је било веће из равничарских села из тог разлога што су она била изложенија турским нападима и суровим осветама над Србима.^[11] Велике масе избеглица кретале су се према Београду долином Ибра, преко Новог Пазара и Студенице, низ Западну и Јужну, односно Велику Мораву.^[12] Пошто у Бечу сазнало да Срби напуштају своја огњишта и одступају, Леополд I је 6. априла 1690. издао Манифест којим све поробљене народе позвао на оружје. Зајемчивши им слободу, повластице, право на своју вероисповест и на избор војводе. Обећао им је да ће бити изузети од сваког јавног терета и данка, изузев у случају ратне нужде.^[13]

На вест да Турци напредују према Београду а аустријска царска војска одступа, патријарх је одлучио да спаси оно што се спасити може. Сазвао је у Београду црквено-народни сабор. На њему су узели учешћа епископи, свештеници, свештеномонаси и народни главари са обе стране Саве и Дунава. Одлучено је да се у Беч пошаље епископ јенопољски Исаија да утврди услове под којима ће православни Срби живети у Аустрији. Захтевало се да Српска црква у новој земљи добије онај положај који је имала под Турцима. Одговор на ове захтеве је повеља цара Леополда I од 21. августа 1690, којом су потврђене привилигије српском народу. После добијања привилегије, Срби у великим групама почињу да прелазе преко Саве и Дунава. Последња група прешла је на лађама из Београда за Сланкамен и Петроварадин два дана пре него што су Турци поново заузели Београд (8. октобар 1690).

Колики је број оних који су тада прешли у Аустријску царевину (односно јужну Угарску), тешко је тачно одредити. Сачувана су два писмена сведочанства патријарха Арсенија која наводе број исељеника. Крајем 1690. навео је да је било више од 30.000 душа, а шест година доцније написао је да их је било више од 40.000.

Током преговора о Карловачком миру 1698-99, патријарх је пружио одређене услуге руском посланику Возницину, за шта је у знак захвалности од града Москве добио скупоцену митру.^[14]Митрополит цетињски Данило I Петровић Његош га је називао великим и храбрим мужем, а јерусалимски патријарх Доситеј II Јерусалимски (1699-1707), тринаестим апостолом.^[15]

Преуређење црквене управе у Хабзбуршкој монархији

Након преласка једног дела српског народа у Аустрију, осетила се и потреба да се отворе школе на српском језику. Патријарх се два пута обраћао Бечу са молбом да му се дозволи да оснује српске школе. Први пут се обратио усменом и писменом молбом да му се уступи Сечуј. Намеравао је да тамо подигне манастир, а уз њега и гимназију и остале нужне школе и заведења. Други пут је поднео молбу у којој је између осталога молио да му се дозволи да слободно подиже школе и штампарију. Но, патријархове жеље и молбе у погледу оснивања школа и штампарије нису прихваћене.

Пуних 11 година патријарх није имао у Угарској стално седиште, него је столовао у Сентандреји, Ковину, Сиригу, Хопову, Сечују, Футогу и Пакрацу, уређујући српску цркву. У октобру 1701. аустријски цар је наложио да патријарх мора столовати у Сентандреји. Патријарх Арсеније III Чарнојевић је спровео реорганизацију православне цркве у Угарској, Хрватској и Славонији, која је као саставни дио Пећке патријаршије постојала у тим крајевима и за време турске власти. Оснивао је нове епархије, постављао епископе и сређивао варедовно стање у Српској цркви проузроковано ратом. Неретко је долазио у сукоб са католичким клиром, који је ометао његов рад и пропагирао унију са Ватиканом. Борба против унијаћења српског народа у Аустрији била је патријархов примарни посао. Стога га је Леополд I 1701.склонио из Славоније, заточио у Сентандреји, одузео му патријархско звање и ограничио права.

После смрти Леополда I Арсеније Чарнојевић се обратио новом цару Јосифу I за заштиту стечених српских привилегија, обећавајући му сваку помоћ против свих непријатеља његових земаља. Новом цару били су потребни добри ратници, те је у том правцу рачунао и на Србе који су дошли сеобом под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Сходно томе он је већ 24. фебруара 1706. потписао у Бечу указ којим је патријарху, клиру и народу српском потврдио све привилегије које је Леополд I издао, као и све милости и слободе које су Срби до тада уживали.^[16]

Ракоцијев устанак и патријархова смрт

Споменик Арсенију Црнојевићу (Чарнојевићу)

За време Ракоцијева устанка (1703—1711) против Хабсбурга, патријарх Арсеније III Чарнојевић је са Србима остао уз цара и проследио је у Беч проглас, од 9. август 1704, којим је Ференц Ракоци позвао Србе, да му се придруже. Верност и услуге патријарха Арсенија III и његових Срба наградио је цар, поклањајући патријарху спахилуке Сирач и Даљ (у замену за Сечуј) и дајући Србима нове привилегије, које су већим делом остале само „на папиру「.

Патријарх Арсеније III Чарнојевић умро је у Бечу, 28. октобра 1706. године.^[17] Залагањем епископа Исаије Ђаковића пренесен је у Срем, и сахрањен у манастиру Крушедол у гробницу Св. Максима. Адам Прибићевић у књизи Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији, наводи податак да су Срби сумњали да је у Бечу патријарх отрован од језуита, који су се трудили да се његова духовна власт не прошири и на Србе из Хрватске. Прибичевић то пише у чланку Школа Прошлости у листу Српско Коло: ... јер су Срби опасни кад имаду угледна човјека, око ког се купе. Тако стоји у списима аустријског ратног вијећа. Иза деспота Ђурђа слиједећи по угледу је био патријарх Арсеније, па је отрован, па Исаија Ђаковић, отрован...^[18][19]

Наслеђе

После смрти патријарха Арсенија III поставила су се међу Србима следећа питање: Ко ће га наследити, како ће се звати нова црквена област и какав ће бити њен однос према Пећкој патријаршији, с обзиром да су на њено чело Турци довели новог патријарха, Грка Фанариота Калиника I Иако је бечки двор радио на томе да се српска православна јурисдикција у Хабсбуршкој Монархији изузме из духовне јурисдикције Пећке патријаршије, царски комесар који је присуствовао на сабору оценио је да није потребно да се отворено супротстави присталицама заједништва са Пећком патријаршијом. Сабор који је одржан у манастиру Крушедолу основао је Крушедолско-карловачку митрополију, једногласно изабрао за наследника патријарха Арсенија III епископа јенопољског Исаију Ђаковића,^[20] који је био врло заслужан човек, упознат са приликама у монархији и сав у духу и традицијама Пећке патријаршије. Он је одлучио да остане у нераскидивој црквено-канонској зависности од Патријаршије у Пећи. Пошто су Турци 1716. запалили манастир Крушедол и исекли мошти српских деспота, средиште Крушедолско-карловачке митрополије пренето је из манастира Крушедола у Сремске Карловце. Привилегије од 21. августа 1690, 11. децембра 1690, 20. августа 1691. и 4. марта 1695. које је Леополд I издао Србима касније су потврдили Јосиф I, Карло VI и Марија Терезија.^[21][22]