Бомбардовање аеродрома Удбина

Бомбардовање аеродрома Удбина догодило се 21. новембра 1994. године када је авијација НАТО-а из база у Италији на захтев УНПРОФОР-а бомбардовала аеродром Удбина у тадашњој Републици Српској Крајини. Било је то прво веће учешће авијације НАТО пакта у ратовима на простору бивше Југославије. Пре овог напада, НАТО је пет пута учествовао у борбеним мисијама али су то били догађаји далеко мањег интензитета.^{[тражи се извор]} То је била највећа ваздушна операција НАТО-а од оснивања 1949. Напад је уследио након писма председника Хрватске Фрање Туђмана упућеном Уједињеним нацијама у ком оптужује крајишке Србе да са тог аеродрома нападају Босну и Херцеговину.

Аеродром Удбина је страховито бомбардован у току заузимања Бихаћа од стране Војске Републике Српске, са циљем да се заустави напредовање српских снага.^{[тражи се извор]} Авиони су бомбардовали писте за узлетање и прилазе хангарима, батерију за противавионску одбрану, као и ракете „земља - ваздух”.

РСК је била обавештена о бомбардовању аеродрома. ^{[тражи се извор]}

Ситуација пре бомбардовања

Дана 1. новембра 1994. године покренута је контраофанзива ВРС и снага Аутономне Покрајине Западна Босна на територији Цазинске Крајине. Офанзива је била успешна тако да је претила опасност да ВРС уђе у Бихаћ и да 5. корпус Армије Републике Босне и Херцеговине буде уништен.^{[тражи се извор]}

Са аеродрома Удбина 18. новембра дејствовала је авијација српских снага у ниском лету, како их НАТО радари не би могли опазити, и притом бомбардовали област Бихаћа.^[1]

Дана 19. новембра усвојена је резолуција Савета безбедности 958, према којој НАТО може да бомбардује циљеве на простору мисије УН-а уколико то траже команданти УНПРОФОР-а.^[2]

Бомбардовање аеродрома Удбина одобрио је Генерални секретар УН Бутрос Гали.^[3]

Дана 20. новембра НАТО је добио команду за дејствовање, али због лошег времена није извршио задатак.^[4]

Бомбардовање

Чланак о бомбардовању Републике Српске Крајине

Напад је почео у 11:30 часова 21. новембра 1994. године. У нападу је учествовало 30 авиона уз подршку 9.^[5] Авијације САД, Француске, Уједињеног Краљевства и Холандије учествовале су у овом бомбардовању. Учествовала су 4 авиона авијације Холандије Ф-16, а и командант операције је био холандски официр.^[6] Велика Британија је учествовала са 4 авиона типа Јагуар^[7] у бомбардовању док су Си Харијери са носача авиона ХМС Инвинсибл учествовали у пратњи.^[8]

Радар ПВО СВК је уништен против-радарским ракетама Харм испаљених са америчких F/A-18D. Затим је дејствовано француским и британским Јагуарима на противваздушну одбрану^[9] и то противавионске топове Бофорс Л-70 калибра 40 mm и ракете Куб-М. Том приликом су избачене касетне бомбе BL-755 Белуга и CBU-87/B.^[10] Након тога гађана је писта, рулне стазе и спојнице ласерски вођеним бомбама и класичним бомбама Мк-84. Резултате напада снимили су извиђачи Мираж F-1CR и холандски F/R-16А.

У нападу су погинули Бранко Јерковић и Дарко Галовић, а тешко су рањени Ратко Бјелобаба, Ђуро Егић, Жељко Узелац и Жељко Иванишевић.^{[тражи се извор]}

Напади су трајали 45 минута.

Реакција

Након бомбардовања Срби у Републици Српској су заробили три официра УНПРОФОР-а у Бањој Луци, и то Јорданца, Чеха и официра из Бангладеша, и везали их за стубове на аеродрому у Бањој Луци.^[11]

Реакције у Савезној Републици Југославији су били напади на америчке грађане, амбасаду у Београду и америчко представништво у Подгорици.^[12]

Два дана касније одржани су разговори у Београду специјалног изасланика УН Јасушија Акашија са Слободаном Милошевићем и Миланом Мартићем.

Дана 26. новембра 1994. године ВРС, која је ушла у Бихаћ, повукла се и обуставила офанзиву.^[13]

Две недеље након бомбардовања аеродром је поново био у функцији.^{[тражи се извор]}