Генерални секретар Уједињених нација

From Wikipedia, the free encyclopedia

Генерални секретар Уједињених нација
Remove ads

Генерални секретар Организације уједињених нација је челна личност Секретаријата, једног од главних органа Организације уједињених нација.

Укратко Генерални секретар Уједињених нација, Ословљавање ...

Према Повељи Организације уједињених нација, генерални секретар се именује на заседању у Генералној скупштини, уз препоруку Савета безбедности. Опште је мишљење да је ово најутицајнија функција у Организацији уједињених нација. Улога генералног секретара и секретаријата утврђена је Поглављем XV (чланови 97 до 101) Повеље Уједињених нација. Међутим, квалификације канцеларије, процес селекције и мандат су отворени за тумачење; они су установљени обичајем.[1]

Remove ads

Тренутно на функцији

Претходни генерални секретар 1. јануара 2007, генерални секретар Организације уједињених нација био је јужнокорејски дипломата Бан Ки-Мун, којег је на ту функцију изабрала Генерална скупштина 13. октобра 2006. године. Био је све до 31. децембра 2016. до истека мандата.

Од 1. јануара 2017. године на функцији генералног секретара Организације уједињених нација је португалски дипломата Антонио Гутереш.

Remove ads

Улога

Функција генералног секретара је у Повељи описана као „главни административни службеник「 организације. Неки су с почетка сматрали да би улога генералног секретара требало да буде чисто административна. Норвежанин Тригве Лај, први генерални секретар, тврдио је да је његова улога да говори и делује као лидер и посредник. Од тада сваки генерални секретар расправља о глобалним темама и проблемима у име Организације и користи свој положај како би посредовао у споровима. Ово је у складу са оригиналном визијом председника САД Френклин Д. Рузвелтом, који је имао сличну улогу пре настанка ОУН и који је имао велики утицај на њено формирање, да организацију треба да предводи „светски посредник「.

Улога генералног секретара је описана као комбиновање функција и одговорности адвоката, дипломате, државног службеника и главног извршног службеника..[2] Повеља УН-а одређује генералног секретара као „главног административног службеника「 УН-а и дозвољава им да обављају „друге функције које су поверене「 другим органима Уједињених нација. Повеља такође овлашћује генералног секретара да обавести Савет безбедности о „било којој ствари која по његовом мишљењу може угрозити одржавање међународног мира и безбедности「. Ове одредбе се тумаче тако да пружају широку слободу за службенике који обављају различите улоге у складу са њиховим жељама, вештинама или околностима.[3]

Рутинске дужности генералног секретара укључују надгледање активности и дужности секретаријата; присуствовање седницама тела Уједињених нација; консултације са светским лидерима, владиним званичницима и другим заинтересованим странама; и путовања по свету да би се ангажовали са глобалним бирачима и скренули пажњу на одређена међународна питања.[2] Генерални секретар објављује годишњи извештај о раду УН, који укључује процену активности и нацрт будућих приоритета. Генерални секретар је такође председавајући Координационог одбора главних извршних органа система Уједињених нација (CEB), тела састављеног од шефова свих фондова, програма и специјализованих агенција УН, које се састаје два пута годишње да би разговарало о суштинским и управљачким питањима са којима се суочава Систем Уједињених нација.[2]

Многа овлашћења генералног секретара су неформална и остављена су за индивидуално тумачење; неки вршиоци дужности су се определили за више активистичке улоге, док су други били више технократски или административни.[3] Генерални секретар се често ослања на коришћење њихових „добрих услуга「, описаних као „кораци предузети јавно и приватно, ослањајући се на његову независност, непристрасност и интегритет, како би се спречио настанак, ескалација или ширење међународних спорова「.[2] Сходно томе, посматрачи су различито описали канцеларију као „највидљивију светску насилну проповедаоницу「 или као „светског модератора「.[3][4] Примери укључују промоцију примирја Дага Хамарскјолда између зараћених страна у Арапско-израелском сукобу, преговоре Хавијера Переза де Куелара о прекиду ватре у Иранско-ирачком рату и улогу У Танта у деескалацији Кубанске ракетне кризе.[3]

Remove ads

Начин и услови избора

Генерални секретар се именује на мандат од пет година. Генерални секретари обично служе два узастопна мандата, али понекад само један. Генералног секретара именује Генерална скупштина, на препоруку Савета безбедности. Стога, избор подлеже праву вета било које од пет сталних чланица Савета безбедности.

Према конвенцији, функција се ротира према географским регионима. Међутим, Бутрос Бутрос-Гали из Египта према вољи власти из САД није добио други мандата после првог који је завршен 31. децембра 1996. године и његов наследник је изабран такође из Африке Кофи Анан.[5] Када је Анан одслужио свој први мандат, имао је исту подршку из САД тада најутицајније земље у свету, и у УН, и тако је именован поново на дужности упркос чињеници да би следећи Генерални секретар требало да буде из Азије. Још ниједан генерални секретар није изабран из Северне Америке или Океаније.

Већина генералних секретара су компромисни кандидати из неутралних земаља и са малом дотадашњом политичком каријером. Високорангирани политичари су често предлагани за ту функцију, али су скоро увек одбијани као неодговарајући за неку од страна. На пример, личности као што су Шарл де Гол, Двајт Ајзенхауер и Ентони Идн су разматрани да буду постављени на место првог генералног секретара, али су одбијени у корист неконтроверзног Норвежанина Тригве Лаја. Сходно међународној политици и механизмима политичких компромиса, постоји пуно сличности између процеса и циљева избора генералног секретара и избора водећих фигура у међународним организацијама, укључујући ту и избор Папа у Римокатоличкој цркви.

Приликом избора кандидата за место Генералног секретара УН 2016. године у Савету Безбедности као другопласирани кандидат иза Антонија Гутереша појавио се представник Републике Србије Вук Јеремић.[6]

Предложено укидање функције

Раних 1960их, совјетски премијер Никита Хрушчов покушао је да укине функцију генералног секретара. Бројчана предност западних сила значила је да ће генерални секретар доћи од неке од тих земаља, и да ће наравно бити прозападно настројен. Хрушчов је дао предлог да се ова функција замени тројним саветом („троика「): један члан са Запада, један из комунистичких земаља, и један из несврстаних земаља. Идеја је пропала јер неутралне земље нису подржале совјетски предлог.

Remove ads

Генерални секретари

Више информација #, Портрет ...
Remove ads

Види још

Remove ads

Референце

Спољашње везе

Loading related searches...

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.

Remove ads