Бор (дрво)

Бор (лат. ) је род зимзеленог четинарског дрвећа, ређе жбуња из породице .^[1] Pinus је једини род у подфамилији . Списак биљака који су саставили Краљевски ботанички врт Кју и Ботаничка башта Мисурија прихвата 126 врста борова као тренутно постојеће, заједно са 35 неразврстаних врста и многим другим синонимима.^[2][3] Бор се такође може односити на дрвену грађу добијену из борових стабала; бор је једна од широко заступљених врста дрвета која се користи као резана грађа.

Бор
- молика, терцијерни реликт и ендемит Балканског полуострва
Научна класификација
Царство:	Plantae
Дивизија:	Pinophyta
Класа:	Pinopsida
Ред:	Pinales
Породица:	Pinaceae
Потпородица:	Pinoideae
Род:	Pinus
Подродови
Подрод Strobus Подрод Pinus
Распрострањеност борова у свету

Таксономија

Род обихвата око 111 постојећег дрвећа и грмова, у подродовима:

• (тврди борови) и
• (меки борови). Сваки од подродова има неколико секција заснованих на секвенцирању хлоропласт не ДНК. Старије класификације род су делиле у три подрода: , и .^[4] – на бази особености шишарке, семенки и листова (иглица). Филогенија, након ДНК анализе, показао је да бивши подрод примада подроду , тако да термин више није у таксономској употреби.^[5]

Pinus	Подрод Pinus Секција Trifoliae   Подсекција Contortae       Подсекција Ponderosae     Подсекција Australes       Секција Pinus   Подсекција Pinus     Подсекција Pinaster       Подрод Strobus Секција Quinquefoliae   Подсекција Gerardianae       Подсекција Krempfianae     Подсекција Strobus       Секција Parrya   Подсекција Cembroides       Подсекција Balfourianae     Подсекција Nelsoniae

Врсте подрода сматране су посредницима између два друга подрода. У модерној класификацији, сврставане су у подрод , али се ни у један нису добро уклопиле, те су класификоване у трећи подрод. Године 1888, калифорнијски ботаничар Џон Гил Лемон ставио их је у подрод . Генерално, ова класификација истицала је морфологију шишарке, семенки и љуски листова, а врсте у сваком подроду обично су биле препознатљиве по свом општем изгледу. Бор са једним фиброваскуларним снопом по листу (бивши подродови „“ и „“) били су познати као „хаплоксилонски борови“, док су борови са два фиброваскуларна снопа по листу, (подрод „“) називани „диплоксилонски борови“. Диплоксилонски имају тврђе дрво и већу количину смоле од борова хаплоксилонских.

Неколико својстава се користи за разликовање подродова, секција и подсекција борова: број листова (игалица) по скупној честици, број фиброваскуларних снопова иглицее, положај смоластих канала у иглицама, присуство или облик семенских крила и положај умба (грбице), те присуство бодљи на на љускама семенских чешера.^[6]

Распрострањеност

Борови су распрострањени у шумским подручјима умереног појаса, већином на северној полулопти, од поларног круга до Гватемале, западне Индије, северне Африке и Индонезије.^[7]

Борови живе под врло различитим еколошким условима. Отпорни су према мразу и изразито су светлољубиве врсте. Добро успевају и на слабијим, каменитим, пешчаним и сувим земљиштима. Размножавају се генеративно и вегетативно.^[3]

Борови у Србији

У шумама Србије расте пет аутохтоних врста борова:

• Црни бор - Pinus nigra,
• Бели бор или сребрни бор - Pinus silvestris,
• Бор кривуљ или планински бор - Pinus mugo,
• Муника - Pinus heldreichii и
• Молика - Pinus peuce.

Молика и муника су терцијерни реликти и ендемске врсте Балканског полуострва.

Друге интересантне врсте борова

Шишарке различитих врста борова: алепски бор, планински бор и пињол.

Интересантне су и друге врсте борова, значајне због својих декоративних или употребних особина:

• Хималајски бор - Pinus wallichiana, врста изузетне лепоте, честа на зеленим површинама,
• Вајмутов бор, боровац - Pinus strobus, прилагодљива врста, значајна за пошумљавање голети,
• Пињол, пинија - Pinus pinea, врста која осим изузетне лепоте има и јестиво семе,
• Алепски бор - Pinus halepensis, приморска врста изузетне лепоте и
• Pinus longaeva, врста борова која се убраја у најдуговечније живе организме на планети.

Изглед

Четине се развијају на краткорастима, по 2, 3 или 5 у заједничком прозрачном рукавцу.^[7]

Мушке цвасти су висеће и развијају се у скупинама на врху овогодишњих изданака. Поленова зрнца имају два ваздушна мехурића. Опрашивање се врши ветром, али процес оплодње обавља се тек годину дана касније, а за то време у семеном заметку развија ембрионска врећица и примарни ендосперм са јајним ћелијама.^[3][7]

Женске цвасти, које уобичајено зовемо шишарке, обично се развијају под вршним пупољком. Стерилне љуспе су врло мале и ситне, а касније закржљале. Фертилне љуспе при врху имају задебљали део - апофизу, на којој је грбица - умбо. Шишарке су зреле у другој или трећој години. Семе је са криоцетом.^[7]

• Ботанички цртежи различитих врста борова
• 
  Pinus pinea
  двоигличасти бор
• 
  Pinus mugo
  двоигличасти бор
• 
  Pinus jeffreyi
  троигличасти бор
• 
  Pinus strobus
  петоигличасти бор
• 
  Pinus wallichiana
  петоигличасти бор

Употреба

Јестиво семе пињола

Дрво многих врста борова углавном је цењено у столарству, грађевинарству, бродоградњи, али и у резбарству. Код неких врста се користи и за добијање смоле - смоларење.^[7]

Младе четине борова садрже витамин Ц, па се од њих могу справљати чајеви и витамински напици. У неким земљама од мушких цвасти праве се посластице, тако што се оне кандирају умакањем у густи, врући сируп. Семе борова је по правилу јестиво, али су углавном веома ситне и неиздашне, осим семена врста са крупним семеном, међу којима је пињол (Pinus pinea) најпознатији. Његово семе је укусно и користи се као зачин, или се једе сирово попут орашастог воћа, дуж целог Медитерана.^[8]

Више о употреби борова код сваке врсте појединачно.

Значај у озелењавању

У пејзажној архитектури род борова је изузетно цењен. Многе врсте борова користе се као украсне у озелењавању урбаних предела. Посебно су значајни за постизање колорита зелене површине током зимских месеци. Обзиром да су углавном прилагођени суровим климатским условима и сиромашним земљиштима неке врсте борова (попут црног бора) користе се као пионирске врсте за пошумљавање голети.^[7]

Бор у народној традицији

Свети бор са Камене горе

У народној традицији бор је сматран светим дрветом, чак отелотворењем божанства. Ово веровање у нашем народу потиче још од старих Словена. Тако се и данас у неким крајевима може чути заклетва "бора ми". Стари борови и данас често представљају записе, стабла која се не смеју сећи нити на други начин оштетити.. У прошлости су се под њиховим крошњама организовали сабори и друга народна окупљања. Нарочито су била цењена стара стабла, попут бора краља Милутина, или бора цара Уроша у Урошевцу који је жив и данас и заштићен као споменик природе.^[9] Такође на Каменој Гори надомак Пријепоља расте стабло црног бора старо више од 400 година. Мештани га зову Свети Бор или Светибор. И овај бор је један од древних борова који су под заштитом државе, као споменици природе.

Бор је поштован код многих народа, па се тако може наћи на поштанским маркама, грбовима и заставама многих земаља.

• 
  Грб града Хвоздец (Hvozdec), Округ Чешке Будјејовице, Чешка
• 
  Грб Кетовског реона (Кетовский район), Курганска област, Русија
• 
  Грб града Гвадалахара, Мексико
• 

Види још

• Четинари
• Шуме Србије
• Дрво (материјал)